Marko Kraljević u boj na Kosovo
Bože mili čudo neviđeno,
poranio Marko Kraljeviću
na svojega konja šarenoga
v’rom trči, dolinom preskače
u prokletu zemlju Karavlašku 5
pa govori konju šarenome:
„Trči, konje, trkom da trčimo
da obidemo Vlaško i Bogdansko
da tražimo Vilip-Madžarinu
i još s njega Sibinjanin Janka, 10
da skupimo vojsku po Srbiju
da idemo na Kosovo ravno
gde se slegla vojska nebrojena."
Leti Šarac ko pod oblak tica
preskakuje brda i doline 15
dok dolete do Dunavo vodu.
Kad su bili na Dunav na vodu,
tu je Marko konja napojio,
napojio zobom naranio
i sam se je hlebom okrepio. 20
Dunav teče bistru vodu nosi
sve ovčari ovce upladnili,
Marko svoga konja ne upladni,
natera ga u Dunav studeni.
Kad su bili na drugu obalu, 25
sviri frula čudan glas leluje,
žalovito pesma odjekuje:
„Teško vreme sudbina nam nosi,
crn se sumrak nad zemlju nadnosi,
u lelek će ljuljke procvileti 30
iz zemlju će krvca prokipeti.“
Marko sluša žalostive glase,
Marko sluša grozne suze roni.
Kad je bilo noću u ponoći,
stiže junak u dvorove bele 35
baš na beleg Sibinjanin Janka,
grliše se i ljubiše ljudski,
pa mu veli Kraljeviću Marko:
„Zbiraj vojsku kude tebe drago,
konjanike ljute oklopnike, 40
na Kosovo Turci udarili,
sve poljane kopljem okitili,
porobiće, veru uništiće
i pitome vode zamutiće(?)
(snimak glasa nije jasan)
Zbiraj vojsku pobro od starine, 45
trči pravo na Kosovo ravno,
a ja idem uz Dunav na Savu,
kod onoga Vilip Mađarinu,
nek sabira vojsku gde mu drago,
Kosovo je kuga pritisnula.“ 50
Stiže Marko Save do obale,
na Savu se čudo dogodilo -
čudno čudo nikad ne viđeno:
Or'l leti nad goru zelenu
u kljunicu živu zmiju nosi! 55
Zmija mu se okol glavu vije,
krila steže, a oči mu pije.
Kad to vide Kraljeviću Marko,
grozna ga je muka uvanula,
pa okrenu konja nizatrašne 60
pravo ode na Kosovo ravno.
Podnoć stiže gradu Vučitrnu
u pustu je kuću konja uterao
i sitnim ga zobom nazobio.
Kad ujutru jutro osvanulo, 65
pojde Marko lice da umije:
nad glavu mu odža uzrikuje,
uzrikuje nečasne molitve.
Rasrdi se Marko Kraljeviću
pa dovanu stubac od džamije, 70
srce igra džamija se ljulja,
pade odža na zemljicu crnu,
odža pade a Marko dopade,
koliko je se bio razljutio -
stupalom mu glavu odvalio, 75
srpsku zemlju pogan da ne grozi.
Sad je Šarca dobro opremio,
pa je njemu vakav govor dao:
„Ajde, Šaro, u boj da idemo
za krs časnu krvcu da lijemo, 80
za krs časnu i veru rišćansku!“
Stiže Marko na Kosovo polje
tam zateče bitku započetu:
boj se bije lipti krvca svuda,
od krv je se zemlja razmekšala 85
ko tresija pod zelenu travu.
Marko trže sablje okovane,
okovane ljuto okaljene,
seče Turci kao kosa travu:
deset padnu - trideset dopadnu! 90
trijes padnu - stotinu dopadnu,
turska sila nigde kraja nema!
Gleda Marko na sever daleki
da li ide Sibinjanin Janko,
da li ide da li vojsku vodi; 95
da li ide Vilip Mađarina,
da li ide da li vojska vodi!
Nema nikog preko pusto polje,
turska sila od svud nategnula;
vrište konji, a pište junaci, 100
valjaju se krvavi oblaci!
Pade Lazar bez glavu ostade,
Miloš ubi turskoga Murata,
još poseče na iljade vojsku,
Vuk Branković krenu naopako 105
i na braću noževi poteže,
savi ruke Turcima uz glavu
savila ga kuga treskavica -
malko njega, više rod po njega.
Marko seče glavu ne okreće, 110
kad se začu iz oblaka vila:
„Dosta, Marko, greota od boga!“
Stušti nonja ode niz Sitnicu
niz Sitnicu gorku i krvavu.
Još je mlogo posle vojevao 115
i u crno bule zavijao.
