Marko Kraljević i ljuba Anđelija
O, fala Bogu, fala jedinome,
ode Marko s ljubom da večera;
večeraše gospodske večere,
i oni piše rumenoga vina,
i u lafa (malo) polafiše, 5
tu govori ljuba Anđelija:
„Čuješ li me Marko gospodare,
evo ima devet godin dana,
kako si me za ljubu uzeja,
još me nisu u ruci nosija." 10
Tu govori Kraljeviću Marko:
„Baš nu hoću u ruci da te nosim,
da se digneš jutre na podranak,
da zamesiš te sitne kolače,
da zakitiš kićenu zdravicu, 15
da zazobiš Šarca pelivana,
mene Šarca, a i tebe Doru!"
Ka to čula ljuba Anđelija,
to se diže rano na podranak,
pa učini kako Marko reče, 20
te zamesi te sitne kilače,
i zakiti kićenu zdravicu,
i zazobi Šarca pelivana,
Marku Šarca, a i njojzi Doru.
Elem, zora krila raširila, 25
a Danica lice obelila,
jarko sunce, elem, da izgreje,
pa otide gore na čardake:
„Dig se Marko, dig se gospodare,
elem zora krila raširila, 30
a Danica lice obelila,
jarko sunce, elem, da izgreje,
oćeš, Marko, puta da putuješ!”
Pa ustade (Marka) na lagane noge,
pa govori svoje verne ljube: 35
„Čuješ li me, ljubo Anđelijo,
baš tu oću puta da putujem,
daj mi ljubo jednu kupu vina,
jednu mene, a i drugu Šarcu!"
Pa krenuše puta da putuju, 40
pomoliše se Bogu jedinome,
i Bogu i Svete Nedelje.
Putovali do tri bela dana,
do tri dana, do tri noći tamne.
Kad su došli do Reljač planine, 45
vrlo ga je (Marko) dremka zadolela,
pa govori svoje verne ljube:
„Čuješ li me moja verna ljubo,
deder malo ti mi sad zapevaj!"
Zazor dođe ljube Anđelije: 50
„Čuješ li me Marko gospodare,
zar ti ne znaš ko ti ovde sedi,
ovde sedi Mijo arambaša,
što me ono mene zaprosija,
a ti si me (tada) preprosija, 55
ovde sedi sa trijes drugara”.
Al govori Kraljeviću Marko:
„Čuješ li me moja verna ljubo,
il da pevaš, il da glavu sečem!"
Zazor dođe ljube Anđelije, 60
pa mu viknu tanko glasovito,
sve od gore lišće popadalo,
i zelena trava polećela;
al to čuše trijeset drugara,
pa govore Mije arambaše: 65
„Čuješ li nas, Mijo arambašo,
arambašo, naša poglavico,
evo ima tri godine dana,
kako smo (mi) u Rivač planinu,
da l to duva silna vetretina, 70
da l to leti crna orletina,
što od gore lišće popadapo,
što zelena trava polećela?"
Tu govori Mijo arambaša:
„Čujte mene trijest drugara, 75
nit to duva silna vetretina,
nit to leti crna orletina,
već to peva ljuba Anđelija;
čujte mene, trijeset drugara,
ko je junak Marku da izađe, 80
da izađe Marku na drumove,
da uvati Marka živog?”
Svi trijeset nikom ponikoše,
i u crnu zemlju pogledaše,
al se javi taj kusi Mijajlo, 85
pa on uze gusle i gudalo,
pa iskoči Marku na drumove,
pa zatvori svoje oči čarne,
pa uz gusle tužnu pesmu peva;
tu prolazi Marko Kraljeviću, 90
sažali se pa se i prevari,
pa se skida od Šarca pelivana,
pa dovati slepoga guslača,
opa ga meće na ramena Šarcu;
al je Marko vrlo zadremao, 95
zadremao pa je i zaspao;
kad to vide kusi Mijailo,
skida kolan pa vezuje Marka;
kad je bele ruke zavezao,
vide Marko šta će da ga nađe. 100
On ga nosi Mije arambaše;
kad ga vide Mija arambaša,
ludo ti se Mija začudija,
kako Marka tako da ga veže,
al govori ljuba Anđelija: 105
„Čuješ li me, Mijo arambašo,
nemoj njemu glavu da odrežeš,
ti si mene bija zaprosija,
a on me je bija preprosija,
devet godina crn leba sam jela, 110
niti jela, niti vode pila,
no daj mene sablju plemenitu,
da mu skratim tu rusu glavu!"
Prevari se Mijo arambaša,
pa gu daje sablju prelemenitu; 115
ne mu krati ljuba rusu glavu,
no mu krati te teške kolane,
pa ti daje Marku (ostru) sablju;
on od trijes šeset ji napravi,
al ostavi kusoga Mijajla, 120
pa ga vodi dole na drumove,
pa mu vadi one oči čarne,
pa mu krati onu desnu ruku:
"Pa sad guslaj za tvoga života!"
Ode Marko s ljubom pevajući, 125
osta kusi na drum tugujući.
