Marko Kraljević i dete Dukatinče
K’d je Marko otišja na slavu
kode zloga Vuka Brankovića.
Prozborija Vuče Brankovići,
a uz rujno vino i rakiju:
„Čuješ li me, Marko Kraljevići, 5
ima junak pobolje od tebe,
što ne pije vino ni rakiju,
bolje junak dete Dukatinče.
Nemoj, Marko, atr da ti stane
što je ono pojunak od tebe.“ 10
Razljuti se Marko Kraljevići,
pa se vrća t’g u kuću svoju,
poji Šarca s trogodišnje vino,
konja poji pa mu tio zbori:
„Čuješ li me, moj verni Šarino, 15
ako dava bog zdravlje i sreću,
jutre idem Solen, Solenika,
do onoga grada Kačanika.“
Pa litnaše preko vedro nebo,
i padoše Solen, Solenika, 20
u onoga grada Kačanika.
Poitaše b’š u ranu zoru
da potraživ dete Dukatinče.
Pa sretnaše jednu staru babu.
Zapita' gu Marko Kraljevići: 25
„Dobro jutro bilo, stara babo,
imate li junaka nekoga?”
Odgozara jadna stara baba:
„Ja ću, sinko, pravo da kazujem:
mi imamo dete Dukatinče, 30
ono ima dvana'est godine,
pojunak ga dan's nigde nema!"
Još pituje Marko Kraljevići:
„Da li oćeš, babo, da mi kažeš —
'de je kuća na vašeg junaka, 35
na junaka dete Dukatinče?"
Pa kazuje stara dobra baba:
„Ti ćeš kuću l'ko da mu nađeš,
porta vu je s pare pokrijena,
a kuća je sve u čisto zlato." 40
Trgna Marko pravo da pronađe
kude živi dete Dukatinče.
Štom je došja na njegovu portu,
on ne vika nikoj da otvori,
i na silu oće da ulegne. 45
Al' ne mogja portu da iskrši,
pa govori na svoga Šarina:
„Čuješ li me, moj dobri Šarino,
ako li mi porte ne iskršiš
na junaka dete Dukatinče, 50
će te vodim na ramo Kosovo,
i posečem sve četiri noge,
i tuj grivu duri do ramena,
pa da ti se posle cel svet smeje
k'd idemo kroz ramno Kosovo." 55
Progovara krilati Šarina:
„Čuješ mene, Marko gospodare,
drž’ se dobro ti na moja leđa,
pa će vidiš što ću da naprajim."
Šarin se je silno zaleteja 60
i s's grudi portu razvalija.
T'g je dete Dukatinče spalo,
lupnjava ga strašna probudila
u golemu kuću devet kata.
Istrčalo dete Dukatinče, 65
poviknalo na svog ujka Marka:
„Nemoj, ujko, da razmeniš čere
što si moje porte rasturija,
ja sam porte teja da rasturim.
Ajde, ujko, da pijemo vino, 70
da pijemo vino i rakiju,
i za naše pitamo se zdravlje."
Zapitalo dete Dukatinče:
„Znaš li, majko, s’ga da mi kažeš
zašto ujko dos'g neje došja 75
tolko vreme kode nas u gosti,
neje došja, a s’g je došja?
Uzmi, majko, da napraviš kavu,
malu kavu — devedeset oke,
prv put ujko došja je u gosti; 80
da zgotoviš i ruč’k na ujka,
zakoljaj mu devet dobre krave,
devet krave, mlade jalovice,
pa ispeči devet furnje leba.“
Sve je Marko toj brgo, pojeja. 85
Još govori dete Dukatinče:
„Čuješ li me, moja mila majko,
zakoljaj mi devet dobre krave,
devet krave, mlade jalovice,
pa ispeči devet furnje leba." 90
Pobrgo je od Marka pojelo,
ne ostane ni koska ni korka.
Toj na Marka ne mu se svidelo,
pa na dete Dukatinče zbori:
„Ajde s’ga, dete Dukatinče, 95
da šetamo po tuj tvoju zemlju
na ovija naši dobri nonji,
da vidimo što ima, što nema.“
Pita majku dete Dukatinče:
„Koga konja, majko, ja da uznem? 100
Jal’ mojega srčatog Kulaša?
Jal’ tatkovog iskusnog Jastrepca?"
Majka mu je pametno zborila,
kao da je znala što će bidne:
„Bolje uzni tatkovoga konja, 105
videja je i dobro i lošo.“
Odgovara dete Dukatinče:
„Bolje, majko, da uznem Kulaša,
tatkovoga ne možem da javam.“
Poslednji mu majka savet dala: 110
„Uzni, sinko, koga oćeš konja,
neće majka atr da ti kvari.“
T'ga pođe dete Dukatinče
na svojega brzoga Kulaša,
i s’s njega' Marko Kraljevići 115
na Šarinu, krilatoga konja.
Prošetaše konji niz toj polje,
niz toj polje pokraj Kačanika.
T'g govori Marko Kraljevići:
„Ajde s'ga, mil moj sestričiću, 120
sestričiću dete Dukatinče,
da frljamo tešku topuzinu,
koj će više od nas da gu frlji.“
Mudro zbori dete Dukatinče:
„Mal sam, ujko, još ne znam da frljam, 125
frlji prv ti, pa ću ja po tebe.“
K'd frljija Marno Kraljevići,
tri saata nema topuzina
da se teška na zemlju povrne.
K‘d frljilo dete Dukatinče, 130
devet saata nema da se vrne.
Što će Marko s'ga da napraji?
Dukatinče pojunak od njega.
Oće Marko njega da pogubi,
pa mu rekna da prošetav konji, 135
da prošetav dole niz livade.
Dunatinče poslušalo ujka
da prošetav konji niz livade.
T'g je Marko sablju izvadija,
pa prevaru tešku učinija, 140
i presekja dete Dukatinče,
presekja ga preko polovinu;
ali sablja nije ni krvava,
ne veruje da ga je presekja.
Požali se dete Dunatinče: 145
„Imam, ujko, dvanaest godina,
ništo mene nije zabolelo,
niti glava, ni junačno srce,
a s'ga me tešno zabolelo."
Odgovara Marko Kraljevići: 150
„K'd sam pošja kod tebe u gosti
i mene je srce zabolelo,
pa sam svoju glavu isturija
ispred sebe na obluč od sedlo;
bolovi mi odma uminaše." 155
Poslušalo dete Dunatinče
što mu zbori njegov ujko Marko.
Kako se je dete navalilo
ispred sebe na obluč od sedlo,
takoj se je odma razdvojilo, 160
razdvojilo na dve polovine.
Mrtva glava bolno zapištala:
„Zašto, ujko, mene bez krivicu
na prevaru život da mi uzneš?“
Kak’v junak dete Dukatinče! 165
U srce mu tri zmije zaspale,
ljute zmije u glas prozborile:
„Ti si, Marko, mlogo srećan bija
što smo sve tri dan’s zadremale.
Da smo, Marko, sve tri budne bile, 170
ni od tebe koska da ostane“.
