Marko Kraljević i vila
Goru šetav do dva pobratima:
jedan beše Marko Kraljeviću,
drugi beše Miloš vojvoda.
K'd su bili gore u sred goru,
al' mi Marka dremka ufatila; 5
progovara Miloš vojevoda:
"O, ču li me, mili pobratime?”
Tad se Marko od s’n probudija,
pa govori Marko Kraljeviću:
"Poj mi, brate, dremku da mi mikneš!” 10
Odgovar Miloš vojevoda:
„Ja ne mogu tebi da ti pojem,
da ti pojem u goru zelenu,
jer sam sinoć mnogo vino pija,
vino pija, s vilom Dragom bija, 15
pa je meni vila zapretila,
da ne pojem kroz goru zelenu:
„Ako t' čujem, ja ću te ustrelit,
jednu ranu u junačko srce,
drugu ranu u junačko grlo!” 20
Pa govori Marko Kraljeviću:
„Ne boj mi se, Miloš pobratime!
Dok je glasa Kraljevića Marka,
i podamnom Šarca krilatoga,
i dok imam šestopero zlatno!” 25
T’d je Miloš pesmu zapevaja,
kako koji drži kraljevine,
al' je Marku pesma omilela,
pa je Marko na Šarca zaspaja.
Dočula je vojvodu Miloša, 30
dočula ga vila Dragobila,
dočula ga iz Morač planine,
ustreli ga vila Dragobila:
jednu ranu u junačko grlo,
drugu ranu u to živo srce. 35
T’d mi vikna vojvoda Miloše,
kol’ko vikna, do boga’ se čulo:
„Avaj, Marko, avaj, pobratime!
Pobratime Kraljeviću Marko!”
T’d se Marko od sna probudija, 40
i upita Kraljeviću Marko:
„A što ti je, Miloš pobratime?”
Odgovara Miloš vojevoda:
„O, ču li me, Marko Kraljeviću!
Ustreli me vila Dragobila: 45
jednu ranu u junačko grlo,
drugu ranu u to živo srce!”
Marko skoči na junačke noge,
pa mi Šarca i grli i ljubi,
i ovako on njemu govori: 50
„Čuješ, Šarče, čuješ dobro moje!
Ak’ ufatiš vilu Dragobilu,
čistim srebrom tebe potkovaću,
greben ću ti zlatom izmešati,
pokriću te dibom i kadifom. 55
Ako vilu ti mi ne ufatiš:
slomiću ti sve četiri noge,
izvrtiću t' tvoje crne oči,
metnuću te u goru zelenu,
da se tucaš od jele do jele, 60
da te kljujev orli i gavrani!”
Potegna mu dvanajes kolana,
pa mi pođe kroz Mirač planinu;
nigde vilu čuti ni videti.
Kada Šarac vilu osetija, 65
po tri koplja u visinu skače,
a četiri dobra unapredak.
K'd se vila na nevolji vide,
ona letnu nebu u oblake.
T'd izvadi Kraljeviću Marko, 70
t’d izvadi šestopero zlatno,
pa ga metnu nebu u oblake,
te pogodi vilu Dragobilu,
pogodi gu među ramenice,
obali gu na crnu zemljicu, 75
prevrće gu na levo, na desno,
gde gu kuca, tu gi krvca puca.
Progovara vila Dragovila:
„Čuješ li me, Marko Kraljeviću!
pušti mene živu u planinu, 80
da saberem moje drugarice,
da saberem trave svakojake,
da zagasim rane na junaku,
još po dobro no što su mu bile”.
Pušti Marko vilu u planinu, 85
ona sabra trave svakojake,
trave bere, često se odziva,
progovara svojim drugaricam:
„Nemojte se glavom prevariti,
da junake kroz goru streljate, 90
dok je glasi Kraljevića Marka!”
Pa zagasi rane na junaku,
još po dobro no što su mu bile.
