Marko Kraljević i aždaha

* * *


Marko Kraljević i aždaha
5

Kulu gradi crni Arapine,
U primorju u kraj mora crnog,
Na sumeđu srpskom i arapskom,
Kad je Arap kulu napravio,
U širine do trista aršina,
U visine pet stotin' aršina,
Kad je tanku kulu napravio,
A pod kulom kamenu tavnicu,
U tavnici trista basamaka,
Kak'a mu je prokleta tavnica,
U tavnici voda do koljena,
A zelena šaša do pojasa,
A po njoj se džilitaju guje,
U n>u stavi nesitu aždahu,
Sve je hrani od junaka mesom,
Sve on hvata kod mora junake,
Pokraj mora na obali sinjoj,
Pa junake baca u tavnicu,
Kako koga baci u tavnicu,
Sve ih ždere šarovita guja.
Onda reče troglav Arapine:
»Braćo moja, do trista Arapa,
Još da mi je dohvatit junaka,
Kaurina Kraljevića Marka,
Da ga bacim na dno u tavnicu,
Ne bi li ga proždrijela guja,
On drukčije ni umrijet neće,
Niđe kule ni tavnice nema,
U kojoj se nije osužnjio,
Ali niđe nije poginuo,
Sve ga hrane u tavnici vile,
Ako l' padne u moju tavnicu,
Tu mu neće pomoć moći vile.«
Malo vreme za dugo ne bilo,
Arap pođe niz primorje ravno,
Te on hvata sužnje u tavnicu,
Dok on dođe do jedne mehane,
U mehani krčmarica Rosa,
Pred mehanom Šarac Kraljevića,
A o Šarcu teška topuzina,
Kad to viđe crni Arapine,
To je njemu vrlo milo bilo,
Al' ne smije Arap u mehanu,
Već zavika Rosu krčmaricu:
»Krčmarice! Iznesi mi vina!«
Krčmarica na noge skočila,
Iznese mu jednu kupu vina,
Kupu popi crni Arapine,
Pak besjedi krčmarici Rosi:
»Krčmarice, sinja kukavice,
Koga imaš u pjanoj mehani?
Oklen tebi Šarac Kraljevića?«
Krčmarica sjede besjediti :
»Ne pitaj me, aga Arap-aga,
Noćas mi je na konaku Marko,
Od sinoćke taman do jutroske,
On mi bijo sedamnajest puta,
A popio mlogu veresiju,
Teško tome kome Marko dođe,
Vince pije, a vince ne plaća,
Pak je zaspo u pjanoj mehani,
Popio mi cijel tulum vina,
Rujno sam mu vino zatrovala,
Ne bi li ga kako uspavala.«
Kad to začu crni Arapine,
On zavuče u džepove ruke,
Pak joj dade dvanajest dukata,
Pak uleće u pjanu mehanu,
Marko spava, ni habera nema,
Jer je Marka osvojilo pivo,
Pak uleće crni Arapine,
Pa mu sveza na plećima ruke,
Od lakata, taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Kad mu sveza naopako ruke
Arapče ga nogom udarilo:
»Ustan' more, da se napijemo,
Što si dosad ti popio piva,
Veresije pokraj mora crnog,
Ti prodaji debela Šarina,
Pa ti plaćaj krčmarici pivo,
A odsele što popiješ, Marko,
Ja ću za te krčmarici plaćat.«
Jadan Marko kad se probudio,
Nogam' miče, maknuti ne more,
Rukam' miče, maknuti ne more,
Onda viđe, đe je poginuo,
Krčmarica pivo navalila,
I Arapa crnog napojila:
»Napij mi se, aga Arap-aga,
Kad ukide moga dušmanina,
Dušmanina i moga i tvoga,
Kaurina Kraljevića Marka,
Koga takog već ne rađa majka.«
Kad se Arap piva napojio,
Od zemljice na noge skočio,
Sveza Marka za konja Šarina,
Odvede ga u primorje ravno,
Pa ga baci na dno u tavnicu,
Kad ga svede na dno u tavnicu,
Onđe mu je noge oprostio.
Nek ga ždere šarovita guja.
Pak se Arap natrag povratio
I veliki šenluk učinio,
Zapalio dvanajest prangija,
Nek se znade i nek se poznaje,
Đe pogubi Kraljevića Marka,
Kad je Marko sišo u tavnicu,
Dočeka ga nesita aždaha,
Stade žderat Kraljevića Marka,
Rođenoga srpskoga junaka,
A Marko se mudar dogodio,
Pak on previ nogu u koljenu,
Desnu nogu u desnom koljenu,
Ne bi li je kako prevario,
Pak joj dade u bijele zube,
Aždaha ga zub'ma prihvatila,
Proždrije mu nogu do pojasa,
Marko gicnu nogom i koljenom,
Jer je jaka noga u junaka,
Zaglavi joj usta do ramena,
Tu je guju mrtvu ostavio,
Usmrđe se prokleta aždaha,
Tavnicu je smradom zadavila.
Tako stade tri bijela dana,
Tu bijaše krčmarica Mara,
Ukraj kule crnog Arapina.
Kojuno je Arap zarobio,
Iz Srbije srpske kraljevine,
Te mu služi vino i rakiju,
Ona znade Kral>evića Marka.
Kad je jedno jutro osvanulo,
Krčmarica rano uranila,
Prije zore i bijela dana,
A ponese voska i tamjana,
Da okadi kosti Kraljevića,
Kad dođe na mračnu tavnicu,
Na mazgalu promolila glavu,
Pak pogleda u mračnu tavnicu,
Kad tu sjedi Marko Kraljeviću,
Kod njega se raspanula guja,
Opazi je Kraljeviću Marko,
Onda Mari Marko govorio:
»Seko moja, krčmarice Maro,
Donesi mi piva i jediva,
Daću tebi blago nebrojeno,
Išti blaga koliko ti drago,
A ne kazuj crnu Arapinu,
Đe je, Maro, u životu Marko,
Ako Bog da, te suđeno bude,
Te se kada oslobodi Marko,
Paziću te kajno svoju majku.«
Krčmarica pitoma Srpkinja,
Ona teško za Boga hajaše,
I ovako Marku govoraše:
»Gospodine, Kraljeviću Marko,
Hraniću te selam godinica,
A neću ti pare ni dinara,
Ni' ću kazat Arapinu crnu.«
Tako stade za dvije godine,
Kada nastade treća godinica,
Arapin se mamom pomamio,
Na Srbiju zemlju navojštio,
Ne boji se cara ni ćesara,
Jer je Arap u'apsio Marka,
Srbija ga slavno dočekala,
Povrati mu preko mora vojsku,
Doćera ga do zemlje arapske,
Bijelu mu kulu opkoliše,
Onda reče crni Arapine:
»Teško njemu do Boga miloga,
Da se sada more junak naći,
Da dočeka Srbe na bogazu,
Da mu tanke ne porobe kule,
Ja bi' dobro toga darovao,
Da je Bog d'o, sreća donijela,
Da je sada u životu Marko,
Ispod kule u mračnoj tavnici,
Ako bi mi Srbe dočekao,
Moju tanku kulu odbranio,
Ja bi' njemu život poklonio.«
A veli mu tanana Arapka:
»Arapine, sebi dušmanine,
Koliko sam tebi govorila,
Da ne hraniš pod kulom aždahe,
Da je sada u životu Marko,
Ti bi dao na tovare blago,
Neka tvoju zamijeni glavu,
Pa bi njega lasno pogubio.«
Kad to začu Mara krčmarica,
Apapu je 'vako govorila:
»Šta bi dao za Markovu glavu,
Da ti vidiš da je u životu?
Bi li Marku život poklonio,
Ako bi ti glavu zaklonio?«
Tadaj Arap sjede besjediti :
»Ja bih dao tri tovara blaga,
I Marku bi život poklonio,
Ako bi mu život poklonio,
Dok bi Marko vojsku povratio,
I dušmane moje pogubio,
Opet bih ja Marka uhvatio,
I bacio na dno u tavnicu.«
Kad to začu krčmarica mlada,
Krčmarica mudra i pametna,
Zaiska mu od tavnice ključe:
»Daj mi ključe, da obidem Marka.«
Kada dođe na tavnicu mračnu,
Ona Marku od istine kaže,
Đe ga Arap na Srbiju sprema,
I đe Arap tvrde vjere nema,
Sve mu kaza što je i kako je.
A kad Marko začu lakrdiju,
Ovako je njojzi govorio:
»Krčmarice, po Bogu sestrice!
Izbavi me iz mračne tavnice,
Ne bih li se sablje dobavio,
Arapa bih lasno pogubio.«
A poleće mlada krčmarica,
Pak doleće crnu Arapinu.
Njemu kaže za Kraljević Marka,
Arapin joj muštuluka daje,
Dade njojzi hiljadu dukata,
Pak izbavi iz tavnice Marka,
Te je Marka napojio vina,
I dade mu debela Šarina,
I Markovu sablju i oružje,
Kad se Marko sablje dobavio,
I Šarina konja prihvatio,
Sjede Marko na konja Šarina,
A pripasa uz bedricu ćordu,
U srpsku ga okrenuo vojsku,
Kad u srpsku zagazio vojsku,
Britku sablju natrag okrenuo,
Ne bi li se Srbi osjetili,
Da on s njima ratovanja nema,
Kad to viđe slavna Srbadija,
Oni Marka jedva dočekaše,
Svoju vojsku natrag istupiše,
Istupiše, pak je povratiše,
Na arapsku kulu okrenuše,
Sve Arape žive pohvataše,
Uhvatio Kraljeviću Marko
Svog krvnika troglav Arapina,
Pak mu sveza naopako ruke,
U pleći ga nogom udario:
»Ustan', more, da pijemo vino!
Da ti vratim šalu za sramotu!«
Sjede piti crveniku vino,
A govori crnu Arapinu:
»Arapine, crni kopiljane,
U tebe je pod kulom tavnica,
U tavnici šarovita guja,
A u mene o bedrici munja,
Koja će ti obrijati glavu!
Ti esabiš da si prevario,
Al' me niko nije prevario,
Dok je meni Boga istinoga,
Pak me ni ti prevariti nećeš,
Vratiću ti šalu za sramotu.«
Kad to reče, na noge skočio,
A na sablju ruku naslonio,
Zubom škrinu, dok mu sablja sijnu,
Tri arapske posiječe glave,
Pak na mlađe srklet učinio:
»Sve robiti i vatrom paliti!«
Arapovu kulu porobio.
Porobiše, vatrom zapališe,
Na tovare blago pokupiše,
Krčmaricu Maru povedoše,
U Srbiju slavnu odvedoše,
Dadoše joj na tovare blago,
I vratiše u Srbiju vojsku.
Kada Marko u primorje siđe,
On uhvati Rosu krčmaricu,
Srdito joj Marko govorio:
»Stani more, da ti pivo platim?«
Obuče joj voštanu košulju,
Pak zapali su četiri strane,
Porobi joj vino iz mehane,
Pak debela posjede Šarina,
Ode Marko zdravo i veselo,
I ponovi srpsku kraljevinu.


Izvor

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Junačke pjesme starijeg vremena. Knjiga treća. Skupio Bogoljub Petranović. U Biogradu, u državnoj štampariji 1870., str. 107-114.