Marko Kraljević i Musa kesedžija (I)
Šeta Marko gorom Romanijom,
u šetnju goru proklinjaše:
„Bog t’ ubio, goro Romanijo!
Nigde vodu u tebe ne nađoh!”
Pa odsede debela Šarana, 5
a povadi sablju od korice,
da salomi svoje desno krilo,
da zakolje debela Šarana,
da s’ napoji krvlju od Šarana.
To ugleda vila sa planine, 10
pa podviknu Marku pobratimu:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
Ne salomi svoje desno krilo,
ne zakolji debela Šarana,
ne budali kad budala nesi, 15
no uzjani debela Šarana,
pa mi slegni strmom niz planinu,
tu ćeš naći studena kladenca,
kod kladenca krčmarica Mara,
ne da vodu bez carine piti, 20
ište konju noge do kolena,
a junaku ruke do ramena!”
Jedva Marko bio dočekao,
te mi sleže Marko niz planinu,
te mi nađe studena kladenca, 25
kod kladenca krčmarica Mara,
spava Mara ko da je zaklana.
Priđe Marko te se napoio,
napoio sebe i Šarana,
pa se Marko bio uabio, 30
pa uzjanu debela Šarana.
Ne dade mu vragi i ćavoli,
ne dadu mu s mirom da otide,
no zapeva tanko glasovito:
„Čija se je danas voda pila, 35
bez nileka te klete carine!”
Ta’ put mi se Mara probudila,
a za Markom juriš učinila,
no se biše letnji dan do pladne
dok su Marka pene popanule, 40
Marka bele a vilu krvave!
Vide Marko da će poginuti,
pa se Marko jadu dojadio,
ukruti je za te ruse kose,
šćaše Marko kose da j’ o'kine! 45
Tu ga Mara stade bratimiti:
„Bogom brate, Kraljeviću Marko!
Nemoj mene kose otkinuti,
među druge jednu odvojiti!
Evo ti se kunem bogom živim, 50
de ćeš, Marko, pri nevolji biti,
ja ću tebe od indata biti.
Oću, Marko, tebe svetovati:
u nedelju kavgu ne počinji,
u nedelju, pomoć’ ti ne mogu!” 55
Ode Marko: „Zbogom, posestrimo!”
Ode Marko strmo niz planinu.
Kad mi pade Kačanik klisure,
eto naće Musu kesedžiju:
na vraniću noge prekrstio, 60
na kolena tambure turio,
lulu pije, u tamburu bije,
a u pesmu tanko popevaše,
a u pesmu Marka pominjaše:
„Daj mi, Bože, Kraljevića Marka!” 65
Kada vide Kraljevića Marka
on mi baci tanke tamburice,
još ih baci u zelenu travu:
„Dangubio, koj' vas nagradio,
danas jesam junak poginuo!” 70
Alabanda, zađenuše kavgu,
no se biše letnji dan do pladne,
salomiše džine, koplja bojna,
polomiše perne buzdovane,
salomiše vitke sablje svoje, 75
od dobrije konja otsedoše,
dovatiše s’ leđa junačkijeh,
nosiše se letnji dan do pladne,
dovatiše se Musa i Marko,
dovatiše se Šarac i Vranac: 80
Musa Marka obalio bio,
Šarac Vranca osvojio bio.
Gleda vila s’ visoke planine:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
Nesam tebe svetovala, pobro, 85
U nedelju boja ne počinjaj,
od pomoći ja ti bit ne mogu!
Tek izvadi andžar od pojasa,
te rasparaj Musu kesedžiju!"
A to mi se Musa uabio? 90
„Ko to zbori sa planine Marku?
Kozari su koze izgubili!”
Dokle Marko andžar izvadio,
onda Marko Musu rasporio,
od učkura, do bijela grla! 95
Mrtav Musa Marka uvatio,
nikako se izvadit ne može.
Onda Marko grčki progovara:
„O, Šarane, moje staro dobro!
Odi malo te Musu odmakni!” 100
Onda Šarac Musu dovatio,
od Marka ga hitro odmakao.
Đipi Marko ko da se pomami,
i zakroči debelu Šaranu,
stade Marko begat uz planinu! 105
No mu reče Mara sa planine:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
Mrtav Musa leži u planini,
no se vrati, mio pobratime,
te ti viđi šta je u junaka!” 110
Kad je Marko riječ razumio,
ka Musi se bio povratio,
te raspori Musu kesedžiju;
kad na Musi: tri srca mu beju,
oko sva tri ljuta ala spava, 115
sal se jedna malo probudila,
i ta Marku bila govorila:
„Moli boga, što ga moliš Marko!
što se nesam prije razbudila,
teb’ i Šarca ja bih izgubila! 120
Kad to vide Kraljeviću Marko,
udari se rukom po koljenu:
„Da sam znao kaki junak jeste,
pobrom bi ga bio uvatio,
šer bi ne vido care u Stambola!”125
