Marko Kraljević i Dedo Džidovina

0001 Slavu slavi Despotović Đuro,
0002 On slavi svetoga Đorđiju.
0003 Na slavu mu mlogo gostah dođe:
0004 Dvjesti popah, trista kaluđerah
0005 I ludijeh trista đakovčadi,
0006 I četiri srpski patrijara
0007 I dvanaest mladijeh vladikah.
0008 Pozno dođe Dedo Džidovina,
0009 Pred kulom konja razjahao
0010 I uljeze u bijelu kul,
0011 Široko mu mjesto učiniše.
0012 Oni piju vino i rakiju,
0013 Pa gospocku sovru postaviše,
0014 Iznesoše punje i svijeće,
0015 A da slavu božu spomenuje –
0016 Ne da Ture slavu spominjati,
0017 Svak se osjeti a veselja nema.
0018 Kade sjutri dan i zora dođe,
0019 No govori Despotović Đuro:
0020 ”O Jerina, moja vjerna ljubo,
0021 Nu, dofati jednu kupu zlatnu,
0022 U nju kani trideset okah vina,
0023 Poni ga preko Kosovoga,
0024 Dako sreteš od Ugrevah koga,
0025 Ne bi li ti ko slavu spomenuo!”
0026 Ona skoči od zemlje na noge,
0027 Uze čašu s trideset okah vina,
0028 Ponese je preko Kosovoga
0029 I susrete Kraljevića Marka,
0030 Na Šarčića, konja golemoga.
0031 Desnu mu poljubila ruku
0032 I dade mu zlatnu kupu vina:
0033 ”Na to tebe, đevere Marko,
0034 Da ti slavu božu spomenuješ!”
0035 Tade Marko pogleda Jerinu:
0036 ”Što bi ovo, Đurova Jerina,
0037 A što slavu doma ne spomeneš?”
0038 Jerinu suze propanule:
0039 ”Ne da Ture Dedo Džidovina!
0040 Pa je Marko tade govorio:
0041 ”A, za Boga Đurova Jerina,
0042 Ima li tu od Ugrevah koga?”
0043 A Jerina tade govorila:
0044 ”Ima dosta, no su nevaljatni!”
0045 Tade Marko čašu privatio,
0046 Vino popi, slavu ne pomenu
0047 I Jerini riječ govorio:
0048 ”Hajde doma, Đurova,
0049 Ja ću malo poposlijed doć”’
0050 Jerina na dvorove dođe,
0051 Sve Đuru po istinu kaže.
0052 Stade malo, ne bi nikoliko,
0053 Ali Marko Kraljeviću dođe.
0054 No ga viđe Dedo Džidovina,
0055 Pa je Ture riječ govorilo:
0056 ”Fala Bogu, čuda velikoga,
0057 Dođe junak pod Đurovom kulom
0058 I jahaše šareno govedo!”
0059 No mu reče Despotović Đuro:
0060 ”Nije ono junak na govedo,
0061 Ne je Marko na konja Šaruna!”
0062 Ono reče, tader dođe Marko,
0063 Svako mu se na noge dignuo.
0064 Kolik’ se je Marko napučio,
0065 On se ni s’ kim pitati ne hoće,
0066 No fati punje i svijeću,
0067 Pa je tade riječ besjedio:
0068 ”Čujte, gosti Despotović’ Đura,
0069 Ko se ovđe prekrstiti neće,
0070 Neka izlazi iz bijele kule!”
0071 Skoči Ture od zemlje na noge,
0072 A prosu mu punje u rukama.
0073 Na bricke se sablje udariše,
0074 Dokle im se sablje polomiše
0075 Do krsnicah i rukah desnicah –
0076 Svak izbježa iz bijele kule.
0077 Za b’jela se grla ufatiše,
0078 E se nose po bijeloj kuli,
0079 Proljetni se dan nose do podne.
0080 Jdeva Marko dolje Turčinu,
0081 Te mu pasju glavu okinuo,
0082 Pa ga izbači iz bijele kule,
0083 Okupi goste na trpezu,
0084 Te je božu slavu spomenuo.
0085 Kad pogleda po družini Marko,
0086 Ali nije dvadest kaluđerah,
0087 No su utekli poljem Kosovijem –
0088 A neka ih, nevaljala vojska!
0089 To je bilo kad se činilo.