Marko Kraljević ženi se iz Beča
Od kako je svijet postanuo,
Nije bolji cvijet procvatio
Neg' u dvoru bečkoga ćesara:
Procvatala pitoma Ružica,
Mila ćerka od Beča ćesara. 5
Nju mi prose mnogi prosioci,
Sedam bana sa sedam zemalja
I dvadeset i tri kapetana
I ostali trista prosilaca
I suviše sedam dženerala. 10
Nikog cura ne mogla obrati. —
Njoj govori ostarila majka:
„O, Ružice, naša mila ćeri!
Što ti ne moš obrati junaka,
Tvoji prosci nama dodijaše, 15
Njini konji zopcu pojedoše.“ —
To se čudo na daleko čulo.
To začuo Kraljeviću Marko,
U Stambolu, na carevoj vojsci,
Pa on ode caru Sulejmanu, 20
Sulejmanu Marko govorio:
„Čuješ li me, care poočime,
Služim tebe devet godin' dana,
Nit' s' oženi ni ruva promeni:
Ja sam čuo i kažu mi ljudi 25
Da je dobar cvijet procvati,
U belome Beču ćesarevu,
Da onaki nije procvatio
Od kako je svijet postanuo.
To ne bio prebijeli cvete 30
Veće ćerka od Beča ćesara,
Pa je mnogo prosi prosilaca,
Nikog cura obrati ne može:
Kako kažu meni prijatelji,
Sva prilika za mene bi bila. 35
Htevam ići da vidim devojku
I ja bi se htevo oženiti.“
Besedi mu care Sulejmane:
„Idi, sine, i sretno ti bilo,
I naj tebi jedan tovar blaga 40
Nek imadeš uza se ašluka."
Ode Marko svojemu Prilipu,
Kada dođe u bela Prilipa,
Pred njega je mati izodila,
Sa sinom se u obraz poljubi, 45
Marko majku u bijelu ruku,
Za lako se upitaše zdravlje.
Besedi mu Evrosima majka:
„Dobro doš'o, da moj mio sine,
Nije l' sreće i Bog li je dao 50
Da se ne ćeš sine oženiti,
Da u dvoru odmenu dočekam!?“
Besedi joj Kraljeviću Marko:
„Ja sam čuo i kažu mi ljudi
Da u Beču imade devojka, 55
Kako kažu meni prijatelji,
Sva prilika za mene bi bila;
Htevam ići da vidim devojku:
Već me uči, moja mila majko,
S kim bi iš'o bečkome ćesaru?“ 60
Govorimu Evrosima majka:
„Zovi sine svoga pobratima
Od Udbinje Đerđelez-Aliju,
Koj' s' ne boji nikoga do Boga.
A to Marko jedva dočekao, 65
Pa načini jednu sitnu knjigu
Svome pobri Đerđelez-Aliji,
U knjizi mu vako govorio:
„Ajde pobro meni u svatove
Da idemo Beču ćesarevu 70
Da gledamo ćerku ćesarevu
Može li mi verna ljuba biti.
A pojaši svojega dundula.“
A kad pobri knjiga dopanula
I kad vide šta u njojzi piše. 75
On zapita svoju staru majku
Oće l' ići pobri u svatove.
Lepo ga je mati svetovala:
„Pojaš' sine svojega dundula,
A pokrij ga surom međedinom, 80
Sebe pokrij divan-kabanicom,
Da t' ne vide lijepe devojke,
Pa ti idi pobri u svatove.“
Ode Ture na tananu kulu,
Pa se svuče i još se obuče, 85
Ja kakav je, žalosna mu maja
Ko ga vidi troletna ga strese;
Pa uzjaha svojega dundula,
Pokrivena surom međedinom,
Ogrnu se divan-kabanicom, 90
A štitom se od sunca zaštiti,
A od cura granom bosiljkovom,
Da mu cure baš ne vide lice,
Ode zdravo svome pobratimu.
Daleko ga pobro ugledao 95
I pred njega jeste išetao,
Ruke šire u lice se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje.
Dok im konji zopcu pojedoše
Oni piše crveniku vino, 100
Pa pojaše viteze konjice
I odoše Beču ćesarevu.
Kad su oni Beču prikučili
Ugleda ih lijepa devojka,
Ugleda ih sa tanka čardaka, 105
Svojoj majci cura beselila:
„Odi majko da vidiš junaka,
Gde dvojica u preko polja
Na šarenu konju negolemu
Da li mi ga Bog u sreći dade 110
Volila b' ga, moja mil majko,
Volila b' ga k'o oca i majku.
Neg' i njemu ima nešto mane
Mnogo pije crveniku vino,
Poznajem mu po licu njegovu.“ 115
To je majci vrlo ater bilo,
Udri ćerku po belu obrazu,
Iz nosa joj krvca udarila:
„Kujo kučko, nisi moja ćerka.
Kako bi mu ti našla maane, 120
Kad ga nema u belome svetu.“
Istom oni u riječi bili,
Obojica dođoš' u avliju:
Opaziše sluge i sluškinje,
Na avliji otvoriše vrata. 125
Kad uđoše u dvor u avliju,
Dobre konje sluge privatiše,
Sluge konje, sluškinje oružje,
Pa odoše bečkome ćesary:
Al' kod njega sedam dženerala, 130
Sedam bana sa sedam zemalja
I dvadeset i tri kapetana,
I ostali trista prosilaca,
S njime piju vino i rakiju,
Oni prose pitomu Ružicu. 135
Njima Marko Boga nazivao,
Oni njemu bolje privatili —
Smakoše se jedan do drugoga,
Oni Marku mesta načiniše,
Načiniše mesta do ćesara. 140
S desne strane, Kraljeviću Marko,
S leve strane Đerđelez-Alija;
Dadoše im vina i rakije.
Kada uze treću čašu Marko,
Onda Marko poče besediti: 145
„Prijatelju, od Beča ćesaru,
Ja sam čuo i kažu mi ljudi,
Da ti imaš ćersu na udaju,
A i ja se nisam oženio,
Ja sam doš'o da vidim devojku 150
Ako Bog da, bude li suđeno
Da budemo od sad prijatelji.“
Drago bilo bečkome ćesaru.
Pa on viknu tanane sluškinje:
„Id'te deco Ružu dovedite, 155
Evo ima trista prosilaca
Sedam bana sa sedam zemalja,
Sedam bana, sedam dženerala,
I dvadeset i tri kašetana,
I suviše Kraljeviću Marko, 160
Koga nema u belome svetu:
Nek obira kog je njojzi drago.“
I to bilo za dugo ne bilo,
Ja evo ti lijepe devojke –
Nu kakva je Bog je ne ubio 165
Ni vila joj nije drugarica:
Jedno grlo tri sitna đerdana,
Jedno telo tri žuta kavada,
Jedan crven do crne zemljice,
Drugi zelen do zelene trave, 170
Treći kavi nek se momci mame.
Kada dođe lijepa devojka,
Pa pogleda s desna na lijevo,
Na Marku je oči ustavila:
Sve je prosce redom ižljubila, 175
Po najprije Kraljevića Marka,
Po najprije pa i najposlije,
Na ruci mu jagluk ostavila
I ovako njemu besedila:
„Neka znadeš da ću tvoja biti.“ 180
Ja kad Marko reči razumeo,
Od mila se čisto zgoropadi,
Trže Marko trostruku kamdžiju,
Kojom tuče Turke janičare,
Te udara jandal prosioce, 185
I ćesara malo ošinuo,
Ošinuo ali neotice,
Neotice u onoj gunguli:
Sve istera Marko iz odaje,
Sam ostade Kraljeviću Marko 190
S pobratimom Đerđelez-Alijom,
I ostade od Beča ćesare,
Pa sedoše piti rujno vino:
Piše vino, dva bjela dana,
Piše vino, curu darivaše, 195
Tovar blaga Marko poarčio,
Malo roka svadbi ostavio,
Malo roka jedno petn'est dana,
Pa veseo pođe dvoru svome
S pobratimom Đerđelez-Alijom. 200
Kad bijahu na polovin' puta,
Al' eto ti itra knjigonoše,
Sitnu knjigu nosi u procepu,
Pa je daje Kraljeviću Marku.
A kad Marko knjigu proučio, 205
Svome pobri jetko govorio:
„A moj pobro čudne ti sam sreće
Ova knjiga od moje devojke,
Nju mi jeste drugi preprosio,
Preprosio od Erdelja bane, 210
No je bane nije ni prosio,
Veće silom otima devojku,
A devojci vrlo žao bilo,
Pa je za mnom knjigu opravila
Da ja dođem da vodim devojku 215
Prije pobro bana od Erdelja.“
Veli njemu Đerđelez-Alija:
„Ajde pobro da se povrnemo
Da sa sobom curu povedemo.“
Al' govori Kraljeviću Marko: 220
„Čuo jesam od mojije stari
Da s' ne valja s puta povraćati,
No ajdemo u Prilipa grada
Da zapitam moju staru majku.“ –
Pita majka Kraljevića Marka: 225
„Jesi l' sine vidio devojku,
Jes' vidio jesi l' begenic'o?“
„Jesam majko vidio devojku
Vidio je i obegenic'o
I dao sam curi obiležje: 230
A da čuješ, moja stara majko,
Sitna me je knjiga dostignula
A od one ćeri ćesareve
Da je ljuta guja preprosila,
Preprosio od Erdelja bane, 235
Već me uči, moja mila majko,
S kim bi iš'o da otmem devojku."
Veli majka svome sinu Marku:
„Ti ne traži mnogote svatova.
Veće idi s tvojim pobratimom, 240
Pobratimom Đerđelez-Alijom,
K'o što si je s njime i prosio.“
Tude oni noćcu prenoćiše.
A kad svanu i sunce ogranu,
Napiše se vina i rakije, 245
Naraniše svake đakonije,
Pa yja'še konje od mejdana
I odoše Beču ćesarevu.
Prije doš'o bane od Erdelja,
Prije doš'o u avliju uš'o 250
I uveo kićene svatove.
Kad to vide Kraljeiviću Marko
Ne šće ići s pobrom u avliju,
Već odoše u polje široko,
U sred polja čador razapeše, 255
Pa dozvaše jedno momče mlado,
Dadoše mu jedan list artije:
„Nosi momče bečkome ćesaru
Nek nam pošlje što god za večeru.“
Lepo ih je momče poslušalo, 260
Dade knjigu bečkome ćesaru.
Kada ćesar knjigu razgledao
Posla njima jedan tovar vina,
I posla im pečenoga ovna
I ostale svake đakonije; 265
Evo piju do dva pobratima,
Evo piju, a još ne spavaju.
Kad u jutru beo dan osvanu
Povikaše svatovski čauši:
„Azurala kićeni svatovi, 270
Svatovi smo za stajanje nismo.
Ti ćesaru izvedi devojku.“
Kad to čuo od Beča ćesaru,
On izvede svoju milu ćerku,
Izvede je u zlatnim kolima 275
I dade je ručnome deveru.
Tad pođoše kićeni svatovi:
Napred ide mladi đuvegija
A za njime ostali svatovi.
Ja da vidiš Kraljevića Marka, 280
Kad ugleda od Erdelja bana
Kako je se kurva prestravio,
Pa on leže u zelenu travu,
Pa on leže sanak boraviti,
Navalice ka'no od istine. 285
Al ne leže Đerđelez-Alija,
Veće skače na svoga dundula,
Pa potera uz polje svatove,
Preturuje konje i junake
Dok dotera svojega dundula, 290
Do intova i lepe devojke,
Pa poseče mlada kočijaša,
I poseče ručnoga devera,
A intova okrenu čadoru,
U intovu lijepu devojku. 295
Kada vide Kraljeviću Marko
U intovu lijepu devojku,
Pa poskoči od zemlje na noge,
Svome pobri ovo govorio:
„Jesi l' mi se pobro umorio 300
Dok si meni doveo devojku?
Sedi pobro, te se napij vina.
S ostalima ja ću mejdaniti.“
Pa uzjaha svojega šarina —
Stade vika pijana junaka. 305
Stade vriska pod njime šarina.
Stade piska kićeni svatova.
Al' da vidiš Đerđelez-Alije,
On uzjaha svojega dundula.
Svome pobri ode u sretanje, 310
A devojku samu ostaviše.
Isekoše tri iljade svata,
Uvatiše od Erdelja bana,
Al mu Marko život oprostio:
„Idi bane otkud si došao 315
Bez devojke ka'no i s devojkom.“
Ode bane kršnome Erdelju,
Ode Marko bijelu Prilipu
S pobratimom Đerđelez-Alijom
I odvede lijepu devojku. 320
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
