Marko Kralevičъ i korolъ Mihailъ Poluškіҋ
Fala Bogu, fala jedinome!
Lov lovija Kraljeviću Marko,
Lov lovija u Šara planjina,
Lov lovija za petnajes d'na.
S sebe vodi sesričić Ognjana. 5
Lov lovile, ništa ne ulovile.
Šesnajesto jutro k'd svanalo,
Ognjan Marku 'vako progovara:
„O moj ujko Kraljeviću Marko!
Eto ima šesnajeset d'na, 10
Ka' lovimo lova po planjine,
Mije ujko ništa neulovismo,
Pa te molim doma da idemo,
Divli zveri da ne izedet.“.
Marko njemu tivo odgovra: 15
„Čuješ li me sestričić Ognjane!
I Ja sam ti doma zaželjev.
Ti uvati naši dobri konji,
Da jašimo doma da idemo,
No Ognjane stignat nemožemo. 20
Da idemo da Poluša grada,
Do poluškog kralja Mijaila.
Kralj je mene od vakat prijatelj.
Tuj možemo mi da prenoćimo.“
A k'd Marko zbora izzborija, 25
Pojašija konja od megdana,
Te slegoa niz Šara planina,
Pravo idet u Poluša grada,
Na dvorovi kralja poluškoga.
K’d sa oni blizu dvora došle, 30
Ugledav gi kralje Mijailo,
Pa gi njima na susret izlegov,
Te prečeka svoi mili gosti.
Ses Marka se u lice celiva.
Ognjen kralju ruka celivaja, 35
A kralj njego u sred čelo cuna,
Pa gi vodi u šarene sobe.
Pa izaese taj ljuta rakija.
Sluga gi je Mijajlova ćerka.
Svima čaša poredom davala, 40
Napred kralju, posle Kraljeviću,
A najposle Ognjanu detetu.
Ali Ognjan čaša ne privaća,
No devojku za ruka dovaća.
Vrlo mu se njemu omiljela. 45
Od ljudi ga nikoj ne upazv,
Upaziv ga Kraljeviću Marko,
Pa detetu tivo govoruje:
„Nemoj dete rezil da me učiniš!
Jer će tebe kralj da te upazi.“ 50
Zasrami se Ognjanče detence,
Te mi Marku na skute zaspalo.
Vreme dođe, oni da večerav.
Kralj Majajlo Marku govorija:
„Čuješ li me Kraljevnću Marko! 55
Što ti dete na skute zaspalo?
Da li ti se vrlo umorilo,
Skitajeći po Šara planjina?“
Marko kralju vako odgovora:
„K'd me pitaš kralje Mijajlo! 60
K'd me pitaš, pravo će ti kažem:
Tvoa ćerka kad mu čaša dade,
On ne uze čaša od devojke,
Već. devojku dovati za ruka,
Jer je njemu vrlo omiljela.“ 65
K'd to začu kralje od Poluša,
Ovako je kralje besedio:
„Ako da je dete dobar junak,
Da otine u toj crno more,
Da otkrši granja od nerandža, 70
Da donsev u moje dvorove,
Ja ću moja ćerka da mu dadem,
Da mu dadem, njemu za ljubovcu.“
K'd to začu Ognjanče detence,
Ono ripi od zevnja na noge, 75
Pravo ide dole u konjuške,
Da posredi svoga konja vranca.
Al Marko po njega izleze,
Ne mu dade da podsredi vranca.
Tek mu dade njegovoga Šarca 80
I mu dade svoja ostra sablja.
K’d mi dete Šarca posredilo,
Opasalo taj Markova sablja,
Marko njega 'vako naučuje:
Čuješ li me sestričić Ognjane! 85
K'd će dođeš do zelen livade,
Kod livade, zelene dubrave,
Do dubrave duboki bunari,
Na bunari dve lepe devojke,
Ubave sa kako vrućo slunce, 90
One oćet tebe da vikajet,
Da se skineš konja dobroga,
Da gi ljubš njino belo lice,
Mnogo blago će ti obrečujet,
A ti nemoj da mi se izmamiš, 95
Da se skineš od konja dobroga.
One nesa dve dobre devojke,
Ne te vikav da gi lice ljubiš,
Ono ti sa dve ale goleme,
Jednak će te živoga izedet, 100
Tuj k’d prođeš, sve raat će ideš.
Dokle dođeš na toj more crno,
Ti od šarca nemoj da se skineš.
Šaroc ume dobro da mi pliva,
Al u more mlogo ribe ima, 105
Te ćev šarcu da mu dosađajet,
Možet njemu noge da oštetet,
No ti uzi moja ostra sablja,
Te mu vrži šarcu na kolena,
K’d će pliva i ribe da pori. 110
K'd dođete do drvo neranca,
Ti odkrši granja od neranca,
Odma konja natrag da povratiš,
Te ovamo zdravo da dođete.
Ja će sedam te ću da te čekam.“ 115
Deto šarcu dizgin postegnuje;
Te otide drumom i planjinom,
Dokle dođe do zelen' livade,
Kod livade, zelene dubrave,
Do dubrave duboki bunari, 120
Na bunari dve lepe devojke.
K’d vidoa Ognjana junaka,
Obe njemu na put iilezajet,
Te ga moljet da se od konja skine,
Da gi ljubi njino belo lice. 125
Zamišli se Ognjane junače...
Gotov beše da se od konja skine,
Ali šarac njemu progovara:
„Čuješ li me Ognjane junače!
Ne li znadeš ka’ te Marko učiv, 130
K’d smo mije na put poodile.“
T’g se seti Ognjane junače.
Konja stegna, te na svoj put ode
K’d mi došle na toj more crno,
Šarec pliva proz more duboko, 135
K’d mi došle u more polojna,
Šarec poče da mi posrnuje,
Vrlo njemu ribe dosađajet,
Te ne može jaden da mi pliva.
Veli njemu Ognjanče junače: 140
„Što posrćaš moi dobri šarče?
Iskaš mene ovde da ostaviš,
Morske ribe mene da izedet.“
Šarec njemu 'vako odgoaara:
Ne li si mi, more, zapamtija, 145
Što je tebe ujko naučija?
Da izvadiš tvoa ostra sablja,
Da mi vržeš na dovnja kolena.
K’d će plivam, da ja ribe porim,
Da mi ribe jako ne dosađav. 150
Tg’ se brate Ognjan prisetija.
Te izvadi svoja ostra sablja,
Te mu vrza šarcu na kolena.
Šarec pliva i mi ribe pori.
POLOJI more se okrvavilo. 155
K’d mi došle do drvo nerandža,
Ognjan skrši granja od nerandža,
I se vraćav natrag na tragove.
Kad dođoa u polje Poluško,
Ognjan šarca vrlo naljutio, 160
Te ga igra po polje široko.
Od dalek ga Marko upazija,
Pa otide te kažuje kralju:
„Čuješ li me kralje od Poluša!
Ete ide Ognjan va šarčinu 165
I mi nosi granjka od nerandža,
Ama jako on mi se ravljutiv.
Može naše glave da iseče.“
A kralj Marku 'vako odgoara:
„Moli Marko tvoga sestričića: 170
Će mu dadem moja mila ćerka
I uz ćerka tri tovara blago.
Neka jedet i neka se ljubet.“
Marko sleze dole u dvorove,
Te prečeka svojega sestrića. 175
Uvede ga u šarene sobe.
Grana dade kralju Mijailu.
„Nati dedo granjka od nerandža,
A ti mene tvoa mila ćerka.“
Kralj mu više reča ne povrati: 180
Teke uze granja od nerandža,
Dovede mu svoa mila ćerka.
I uz ćerku tri tovara blago.
Pa učini svadba za nedelje.
Jele, pile za cela nedelja. 185
Nedeljica k'd se ispunjila,
Otidov svak na svoja strana,
Marko i Ognjan lova podelile,
Marko uze tri tovara blago,
Da mi pije vino tri godišnjo: 190
Ognjan uze ubavu devojku,
Po našemu zakonu gu venčav.
Do starosta dobro živovale,
Krasen porod oni izrodile.
Ni tuj bemo, ni pravo kazamo, 195
No velimo da se veselimo.
Vesev bija kućni domaćine!
Što slušalo, sve veselo bilo!
Vita jelo dini gore granje,
Da sa žive domaćinske glave! 200
