5
Marka Kraljevića izbavlja ljuba
Odža vika na beloj džamiji,
Marko šeta po beloj kaldrmi,
pa govori odža od džamije:
„Čuješ, more Marko kaurine!
Odi 'vamo u belu džamiju,
odi 'vamo, ovde da klanjamo!”
Muka stade Kraljeviću Marku,
mašio je svoju desnu ruku,
izvadio kamen od kaldrme,
pa se metnu odži na džamiju,
mrtav odža od minare pade,
i po njega polovin minare.
Dotrčaše carigradski Turci,
ufatiše Marka Kraljevića,
pa ga nose pravo na vešala,
oće, bogme, da obese Marka,
u subotu a prema nedelji.
Al govori Marko dobar junak:
„Čujete li, carigradski turci!
Dajte meni divit i artiju,
da napišem jednu sitnu knjigu,
da je pratim mojoj staroj majki,
da ćete me mlada obesiti”.
Otpustiše njemu desnu ruku,
dadoše mu divit i artiju,
te mi piše onu sitnu knjigu;
Ne piše je svojoj staroj majci,
no je piše svojoj vernoj ljubi:
„Čuješ li me, moja verna ljubo!
Da obučeš ruvo kaluđersko,
i da turiš kapu kamilajku,
da s učiniš mlado kaluđerče,
da ujaneš dobrog Šarca moga,
i da uzneš puške kuburlije,
da opašeš sablju dimiskiju,
pa da dođeš pravo na vešala”.
Kako joj je Marko napisao,
tako ona mlada učinila:
obukla je ruo kaluđersko,
turila je kapu kamilajku,
turila je puške kuburlije,
opasala sablju dimiskiju,
pa otišla pravo na vešala,
u subotu a prema nedelji.
Od dalek je opazio Marko,
pa se moli Marko Kraljeviću:
„Puštite mi moje bele ruke
da s’ poljubim s crnim kalućerom,
pa me odma obesite mlada”.
Puštiše mu carigradski Turci,
puštiše mu obe bele ruke.
Ne ljubi se s kaluđerom Marko,
no dovati njemu ostru sablju,
pa se maši na levo, na desno,
te poseče carigradske Turke,
pa ujana dobrog konja Šarca,
turi ljubu konju na sobice,
bega Marko u svoje bele dvore.
