Mazga ogojena

←Majmun i delfin

Mazga ogojena Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Mrav→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Mazgu čovek hoteći prodati, hranio je s ječmom, da se ogojena bolje može prodati. Kad se ova dobro upita i odeblja, vozgordi se i reče svome gosi da je za konja proda a ne za mazgu, govoreći da otac njejzin nije bio magarac nego at. Dobro! U vreme vašara odvede je čovek onde gdi se dobri konji prodaju. A kad je uzjašu i počnu je s konjma utrkivati, tada, i za debljinu i kao mazga, ostane strag. Bodu mamuzi, šibaju s bičem: „Pomagaj! Ne više!” — rekne ova zadušivajući se. Kaže pravo da je mazga i kojeg je poda.

Naravoučenije

Za prava boga se ko izdaje da je velikoga roda, kad on sam ne valja. Vredan čovek, dostojan i u svomu otečestvu zaslužen, ne samo počinje blagorodstvo svoje, no i roditelje svoje oblagorođava. Sramiti se svojega roda, to je prava hudost.

Agatokles, sirakuski kralj, budući lončarev sin, no za velike zasluge otečestvu učinjene, na takovo dostojinstvo vozvišen, ne samo nije se sramio očina sostojanija, no i vsegda na trapezu svoju, među zlatne sudove, i zemljane zapovedao je metati, i to je isto služilo na veću slavu njegove vrednosti.

Jedan persijski car, idući u lov, dođe po slučaju u kolibu nekoga pastira, vidi tu dete blagoobrazno i ostroumno, zaište ga od oca. Dobri otac, otpuštajući od sebe sina svoga, da mu sovjet da on dobro čuva kabaničicu i štap s kojima je za ovcami hodio, i da nikada ne zaboravi šta je pre bio. Ovo dete, imenem Alija, postane s vremenom prvi carski vezir. Ovi imađaše u dvoru svomu jednu sobu u koju nikoga ne puštaše, no sam svaki dan po jedanput tu ulazaše i bogu se moljaše. Na velike ljude često se i velika zavist diže. Njegovi zavisnici oklevetaju ga i nalažu na njega da je on s nepravdom i grabežom sobu jednu zlata napunio u koju nikada nikoga ne pušta. Car, koji ga inače ljubljaše i počitovaše i za najvernijega k sebi držaše, pođe da se sam o tom uveri. Ubedi vezira da mu otvori svoju tajnu sobu: ovi, prinuđen, otvori mu je. No šta tu vidi? Ovčarsku kabaničicu i žezal i ćilim tu prostret, na komu se on bogu moljaše. Pun udivljenija car, i začuđen, pita ga šta to znači. Kaže mu ovi sovjet roditelja svoga. Tada car zagrli ga k prsima svojima i, sa suzam u očima, ljubeći ga, vopijaše: „Alija, predragi Alija! Ti si božji čovek! Ti si stolp carstva moga!”

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.