Magdalena
Eloi, Eloi, lama savahtani?
(Marko, XV, 34)
Prodrta nebesa modar vetar kida,
Požar božjeg gneva urla i fijuče,
Bičevana kletvom Sveta Reka rida,
Sve dršće ko zapad kad se boje luče.
Mrtav Sin je Božji. I nariču žene.
A vrtlogom besa pir sotona huče
I guši se s plačem jadne Magdalene:
»Čuj, mramorni Bože, himnu svoje kobi,
Ti, što s gordim smehom odbio si mene,
Ti, što pesmu krvi u prah slave zdrobi.
Avaj, pupe ruže, a ti pun si leda.
Čemu jeci slavlja, kad ih mrtav dobi?
Tvoje smrzlo oko bolno sad me gleda:
Još u njemu vidim nebesa i vode
I ljiljane — moja zadavljena čeda,
Galije, što crnim jezerima brode.
Strah me. Tanak mraz se tvojim telom hvata,
A mrki se kedri vrh glave ti svode.
Limunovi šušte, a mrtvačka jata
Tvoje ude koče, modre usne sočne.
Zar ti, lepi Bože, bićeš grumen blata?
A ja još bih htela tvoje zvezde očne
I poljubac krvav, mada smrću rezni.
Želeo si čin da iskupljenja počne.
Još si lep. Živ možda? Čezni za mnom, čezni.
Kaješ se. Sada te draž moja privlači.
Ne... Danas te neću. Idi, u gnoj grezni.
Gle, moj zelen pogled sjajem greha zrači.
Gle, kako sam bela, sita milovanja.
Umor bluda veo nada me navlači.
Kô plameni jezik zvizgom rastrzanja
Klizi mojim telom. Ceptim. Čeznem žudno.
Hoću te... Prolomi led moj greh što sanja.
Cerim se. Mrtav si. Pade veče sudno,
Jadni mrtvi Bože... O, daj mi da škropim
Sokom oka moga tvoje telo studno.
Prevaren si... Daj mi svu sebe da stopim
U kap ulja i da na oči ti stavim!...
Zalud samo mogu da ti oči sklopim.
Šta sad imaš kad ti put suzama plavim?
Praznu slavu što će svetina je strti.
Kliču oni što bih htela da ih smlavim.
Njin greh ti pokaza kako krst se prti.
O, grešnica i ja bejah od svih veća!
Zar moj greh iskupi činom svoje smrti?
Greh celoga sveta, što na moja pleća
Položio nisi; ti živ samo da si?
Prokletoj ti bi mi bio cilj i sreća.
Skameni me, jer me muče greha časi.
Kako lep si! Ja bih i mrtva te htela.
Kô živ Bog si bio. A sad, mrtav, šta si?
Sad si lepi čovek, ledenoga čela.
Ispiću te okom. Tu moć smrti staje.«
I polazi sprovod. Ona bleda, svela
Grči se u kutu i čupa i kaje.
1913
