Magarac, petao i lav

←Magarac u lavovoj koži

Magarac, petao i lav Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Magarac i žabe→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Magarac pasaše s petlom u društvu, kad eto ti odnekuda lava. Petao po slučaju kukurikne. Na lava od prirode užas napada kad čuje petla da poje: užasne se, dakle, i počne bežati. Magarac pomisli da lav od njega I beži, pusti se za njim i udalji se od petla. Onud lav skoči na njega, i da mu poznati ko je lav, ko li magarac.

Naravoučenije

Onda se ko najvećma osramoti kad sebe zaboravi. Lav od prirode boji se petlova pojanja, ne stidi se od toga i bežati. Razuman čovek, kad vidi da jednom razgovoru ili poslu nije vešt, a on sluša i smatra što drugi govore i čine, i vsegda se polzuje. A nerazuman i nerasudan to ne može.

Kažu za nekakva đaka samouka da ga niko nije mogao nadgovoriti. To se lasno može verovati, jer ko će luda nadgovoriti! Rekli su jednom filosofu pri piću: što ćuti, reći ćedu da ništa ne zna. „Baš ste pogodili!” — odgovori ovi. — „Pri piću ko najmanje zna, najviše govori.”

Smislen se stidi pačati se u to čemu nije vešt, a nesmislenu se velika sramota čini ako on svuda svoj nos ne uvuče. Apeles, slavni živopisac, predlagao je narodu svoje ikone, i slušao bi mnjenije mnogih o njima. Dođe papudžija i kaže mu da bi ta papuča na ovi način bolje stajala. Posluša zograf i popravi papuču. Onda ti se on ponese, pak počne nešto i o nogi besediti: „Dosta! — otvešta mu Apeles. — Papudžija nek ne ide dalje od papuče.“ Megavizos, persiski satrap, dođe k Apelesu gdi ovi izobražavaše. Sluge i oružjenosci njegovi blistahu se u zlatu. Učenici Apelesovi smatrahu na gospodina sa udivljenijem, a kad ovi počne razgovarati o živopistvu, o kojemu ništa ne znađaše, počnu učenici: „Hi, hi, hi.” — „Ne govori više o tom,” — prišapće mu majstor — „jer vidiš da ti se deca smeju; a da znaš kako govoriš, i sam bi se sebi smejao”.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.