Luli teta nejaka Ivana
Razbeža se selo Jablanovo,
Osta samo ed’n zelen jablan
I pod njega do tri siročeta:
Edno Jela, drugo Magdalena,
A trećoto premladi Nikola. 5
Jela je se mlada oženila[1],
Nikolicu Turci zarobiše,
Ostala je sama Magdalena.
Posedela za devet godine,
Pa je ona boga zamolila: 10
„Daj mi, bože, nekoga od roda!”
Bog jo stvori brata Nikolicu,
Pa pojdoše kod Jelu u gosti.
Kad je bilo proz goru zelenu,
Od lice jo sva gora svetela. 15
Jela sedi na visoći čardak,
Pa ji Jela izdalek ugleda,
Pa oknula sluđe i slušćinje:
„Izleznete, sluđe i sluščinje,
Da vidite kak’v junak ide, 20
Kakva li je po njega devojća,
Od lice jo gora zasvetela.
Kada stigne u naši dvorove,
Podajte jo najtešći sudove,
Pratete ju daleko za vodu, 25
Ega bi jo snaga posmalela[2],
Ega bi jo lice pogroznelo[3].“
Magdalena vodu donosila,
Vodu nosi, još tolko ubava.
„Podajte jo leba neka mesi, 30
Podajte jo najkratći ožezi[4],
Ega[5] bi jo ruće poprnele.”
Leba mesi, još tolko ubava.
„Podajte jo[6] dete neka ljulja!“
Dete ljulja — jošte po ubava. 35
Dete ljulja, na dete govori:
„Luli teta nejaka Ivana,
Luli, luli, golem da porasteš,
Da preotneš kralju kraljevinu,
Da preotneš caru carevinu.“ 40
P’l’k, p’l’k[7], do cara se čulo.
Car isprati do devet junaka,
Da pronajdu Ivana nejaka.
Sve su majće jutrom sabirali,
Dok su njega medžu decu našli. 45
Baciše ga u t’vne tavnice.
U taviice vode studenice
U vodice zelene travice,
U travice zmije otrovnice,
Oči pile, po travu se krile. 50
Kad je prošlo devet godin dana,
Boga moli ostarela majka:
„Daj mi, bože, ključa od tavnice,
Da saberem Ivanove kosti,
Da ji[8] nosim na dela golema, 55
Da ji rosi đurđevačka rosa,
Da ji greje petrbvačko slnce.”
Što molila, boga domolila.
Kad otvori vrata od tavnicu,
Ivan sedi na carsku stolicu 60
I on broji zlatne brojenice.
