Luka Filipov
na Vučjem dolu
Dignuo se Muktar-paša
Strašnom silom nepreglednom
I s' hordijom krvožednom
Crnu-Goru da pregazi,
Da dobije ime „Gazi“,
Da rasturi dičan oltar
Srpske slave i slobode
I na polju cetinjskome
Turski barjak da zabode.
Ide sila od Bileća,
K'o bujica, il holuja,
A od teškog njenog bruja
I od zveka i od jeka
K'o da grmi iz daleka,
Ide sila, ka' oblaci,
Talasa se kao more,
Bela sela ognjem pali
A željezom zemlju ore.
Ide sila od Bileća...
Ali, eno, sad je stala,
Na Vučjem je dolu pala,
Da se opet dalje krene
A na svete one stene,
Što za lance nisu znale
Nikada od onog dana,
Odkako je srpska kruna
Na Kosovu zakopana.
Kao negda, kad skakavci
Doleteše sa ustokom
Pa još onda po širokom
Po Misiru popadaše
A zemlja se neviđaše
Od bezbroja njihovoga,
K'o što sveto pismo piše
Toliko je i Turaka
Ako valjda nije više.
Crna-Gora zemlja mala
I boraca malo ima,
Mog'o bi ih na prstima
Izbrojati kad bi hteo
Pa se ne bi ni pomeo;
Ali zato Crnogorci
Ne plaše, ne boje se,
Već odvažno očekuju,
Da napadnu adske bese.
I jalaknu turska vojska
I vrela se krvca puši
I nebo se zamagluši
Od puščanog silnog praha,
A zemlja od smrtnog straha
Zatutnjala, zadrhtala
Ko groznica da je kida,
A osnova prevrnu se
Od stoletnjeg sivog rida.
Al' u srcu srpskih tića, —
Malo ih je, šaka ljudi —
Ognjeviti zmaj se budi
Dok im oko, puno gnjeva,
Ko bliskava munja seva.
Svaki znade, da narodnost
I sloboda kol'ko vredi,
Da ih s' neba Dušan silni,
A „gospodar“ s' brda gdedi.
Ali pređe, no u kobni
Što bi boj se upustili
Svi se redom prekrstili,
Prekrstili i kleknuli
Pa su bogu uzdanuli:
„Bože pravde i slobode
Nad oblacih i zvezdama:
Blagoslovi ljude tvoje!
Bože sveta, budi s' nama!“
Molitva se digla nebu,
A prasinci Jug-Bogdana
Potrgoše jatagana
Pa na Turke udariše
Od nji čuda počiniše.
Tri hiljade poslali su
Na ispovest Muhamedu,
Da šerbeta s' njime piju,
I aršlame s' njime jedu.
I već eno, od pesama
Od pobednih što se ore
Odjekuju lomne gore
E Turci se, sreće loše,
Na sve strane razbegoše;
E turska je strašna sila
Raznesena na komade,
Pa i Muktar jedva što je
Živ odneo svoje brade.
Ali ko je onaj tamo?
Ko je onaj soko sivi
Kome se sva vojska divi?
Što je krvav od kolena
Do lakata i ramena,
Kom' iz oka oganj sipa
Ka' iz zvezde repatice,
A pogled mu dostojanstven
K'o na steni orla-tice?
Filipov je ono Luka —
Zapamtite ovo ime —
Ponos'te se, braćo, njime,
E junaka, tako slavna,
Malo ima njemu ravna!
Filipov je ono Luka —
Blago, što ga majka rodi,
Koj' Osmana turskog pašu
Pred pobedna kneza vodi.
„Gospodaru!“— Luka zbori —
„Svetlo sunce slave naše,
Eno tebi Osman-paše,
Kog sam živog uhvatio
Kad sam jutros bojak bio!“
Al kliknuše Crnogorci,
„Luko brate, bog da prosti,
Ma se s' Turci negledamo:
Vaki su nam mili gosti!“
