Lihvarka/1
ČIN I
(Soba gđe Savićke, štedljivo namještena. Na zidu malo ogledalec i jedna počađela ikona; ispod ikone kasa. Sto, stolice i jedno izveštalo kanape.)
POJAVA I
ANKA (paje kanape): Brzo, brzo! Gospođa tek što nije došla s puta, a ja nijesam još uradila sve kao što treba (pogleda napolje). Sunce je jako odskočilo, već je i podne tu. Ah Bože moj! Tako bogata udovica, pa ni sata nema. Ne treba joj, veli, jer i sama zna, kad je vrijeme ručku, večeri i doručku. Tvrdica! Umije da naplaćuje interes po trideset postotaka, a ne umije da kupi jedan sat! Gle, umal ne zaboravih navlaku (prilazi prozoru). Stevane, ej Stevane! jesi li gluv! Donesi onu navlaku, znaš onu, kojom pokrivam kanape. Donesi, čuješ, što si se ubezeknuo i bleneš na mene, kao lisica na kiselo grožđe! (Zatvori prozor.) Siromah! žao mi ga je, ali šta mu znam? Svi su muškarci prevrtljivi. Ne treba im laskati, jer čim ih pogladiš, a oni se odmah i drugoj okrenu da ih ona pogladi; a kad im pritegneš uzdice, ovako kao ja, he, onda se kao čigra vrti i okreće. (Pjeva:)
Dragi veli: oči tvoje
To su sjajne zv’jezde dv'je;
Za njih dadoh srce moje,
Pregorjeću za njih sve!
Ja te ljubim, djevo mila,
Ko jutarnja rosa cv'jet,
Pred pogledom oka tvoga
Potamni mi c’jeli sv’jet.
I sve tako, dok mu draga
Samo prvi poljub da,
A već tada kapu krivi:
„Zbogom diko, odoh ja!“
Za to dobro uzde drži
Jer je čudna njima ćud;
Dok ne pustiš, tjeraj samo
Desno, l’jevo, svuda, svud!
Da, svuda svud! Ah! ali dede, ako možeš samo da odoliš svome srcu. To je istina l’jepa pouka, ali šta mi vrijedi, kad mi je on uvijek sa stotinu poljubaca tako pobriše, da je se u onom trenutku i ne sjećam više.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.
|