Lisica i drevosečac
| ←Lisica i vran | Lisica i drevosečac Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lisica i jarac→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Lisica, od lovaca, pribegne k kolibi drevosečca, moleći ga da joj dopusti sakriti se u kolibi. Ovaj dozvoli. Al, eto ti stignu i lovci, i upitaju ga nije li gdi upazio jednu lisicu tuda da prttrči. Ovi rečma odgovori da nije ništ smotrio, no u isto vreme pokaže im prstom na kolibu. Lovci se tome ne dosete u hitošti, i otrče dalje. Lisica, koja sve to primeti, kako vidi da se lovci odale, iziđe i pođe na drugu stranu, ni „hvala“ ni „zbogom ostaj”. Drevosečac stane je ukoravati za taku neblagodarnost. „Da ti je prst s ustma soglasan bio, umela bih ti ja blagodariti, a tako ništa. Hego zaludu ti dobro, osramotio si se”.
Naravoučenije
Tako biva svakome ko ne čini dobro sasvim i kako valja. Svak mu veli: „Ili kuj, il' ne mrči.” Sam pravi, pak sam pokvari: zaludu mu muka. Čini kao pop Muždalo kad služi, pominje svoga sela poglavare, a kako iziđe iz crkve i dođe s njima u krčmu, a on ih pita: „jeste li čuli kako ja vas spominjem? Da vas je anatema sviju što vas je god!” A starac Žderivuk malo kad koje nedelje ne zove komšije na čast samo da ih se napsuje. „Μη μ΄έπεσιν στέργε νόον δ΄έχε και ϕρένας άλλας: Nemoj me rečma ljubiti a um i misli na drugu imati stranu”, veli stari Teognid. No, sa svim tim, blagodarnost je lepa dobrodjetelj i rađa se iz blagorodna srca. Pogreške bližnjih naših valja zaboraviti, jer smo svi pogreškama podložni, a dobro učinjeno, nikada.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|