Lisica i vran (prva basna)

Lisica i vran
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Vran nađe negde komad mesa i držaše ga u kljunu stojeći na drevu. Lisica onjuši meso, pritrči pod drevo, i počne hvaliti vrana govoreći: „Mili bože, krasne ptičice! Lepa perja što imade! Da jošt ima kakav glas, ne bi nad njom ptice na svetu bilo!” Vranu to | nije milo bilo da ga lisica pri tolikoj njegovoj lepoti za mutava drži, otvori kljun pak stane gakati. Padne meso dole, ugrabi ga lisica i proždere, govoreći i posmejavajući mu se: „E, moj vranu, imaš svašta, al' pameti nejmaš!”

Naravoučenije

Kakvi smo mi ljudi na ovoj našoj zemlji? Hajde da se pravo jedan drugom ispovedimo i da već ne tajimo da smo svakojaki i čudnovati! Kako to? Evo ovako, slušajmo samo. Kad nas ko prevari, žao nam je i tužimo se, a u isto vreme toliko ne želimo nego da nas drugi varaju, pak ko nam je vešt i ko nas lepo ume varati onako baš kako mi želimo prevareni biti, to je naš čovek! Koji ume živiti i ophoditi se s ljudma, nek ište samo: daćemo mu i košulju s leđa. Jesmo li mi crni, a radi bi biti beli, može li on samo majstorski dokazati da smo mi i od labuda belji, — to je pamet, i ako baš niko to neće verovati; hoćemo mi jer nam je to drago; to je nami dosta, on nas vara kako mi zapevamo. Hoćemo li da nam on mnogo govori i da nas čini smejati se? Neka trpa, nek' se čini budalom, nek' ne štedi svoje srodne i prijatelje samo za ugoditi nama, — to mi hoćemo. Pozna li on da je nama milo govoriti a da on sluša? Neka ćuti, neka nas gleda zablenut, neka nam se čudi, i katkad nek' podvikne: „Čuda, ljudi!” Ako se mi čemu smijemo (iako ništa nije smešno), iz svega grla nek' se smije. Rekosmo li mi da što jest, ako on i ne zna šta je to, nama' nek' povikne: „Kako ne bi bilo?” Ču li on da mi što nađosmo da nije tako, ako on i savršeno zna daje tako, nek' ne gubi vremena, no neka viče za glavu: „To ne može biti”. No on nam se ruga tako nami pohljepstvujući, on nas za budale drži i vara nas. Ništa za to, to mi i želimo. Ako li bi njemu palo na um da on za ljubov istini drugojače postupa, da nami protivoslovi, što mi utvrždavamo da on odriče, i što mi velimo da nije i da ne može biti da se on usudi reći da to jest i da može biti, — on nije za nas, on neće da nas vara, nek' ide kud mu drago!

Evo, braćo, po višoj časti kakvi smo, ili iz slabosti, ili iz neznanja, ili iz samoljubija, | ili, što je najgore, iz visokoumija, zašto ona tri prva dadu se s vremenom popraviti, a ovo poslednje kad nami oblada, neće već da nas pusti. Da što ćemo sada? Dobro ako samo hoćemo da počnemo sami sebe odvaravati, ακουστέον και παρά των εχθρών την αλήθειαν και διορθωτέον, sovjetuje Plutarh; da slušamo što i naši neprijatelji o nami govore, da se ne srdimo, pa ako u čem bez pristrastija poznamo da oni imadu pravo naše nedostatke obličavajući, da se ispravljamo. Velikoj duši i od samoga neprijatelja istina je draga, a slabi um ni od prijatelja neće da je primi. Nek' prestanemo sami sebe varati, pak neće smeti ni drugi, ili ako se usudi, a on neće moći, pak će se osramotiti. Ne ištimo pohvale pre nego je zaslužimo, i baš kad je zaslužimo ne ištimo je, sama će doći ako smo je uprav zaslužili. Ko je silom hoće, ona od njega beži. I ovo dobro da upamtimo: što nam god u drugima nije milo, od onoga da se vsegda čuvamo. Ko sebe mnogo hvali, nije nam nimalo ugodan: ne hvalimo se dakle. Ko hoće sam da govori, a drugom ne da ili ne sluša, dosadan je drugima. Meru, dakle, u govorenju. Ko govori o drugima zlo pred nami, i o nami će pred njima: ne govorimo, dakle, zlo o drugima, razve kad je zlo javno, poznato, i kad može nepovinima povrediti; onda svak česni človek mora zlo za zlo priznati i protiviti mu se koliko više može. I opet ovo je lepo pravilo: što nam u drugima nije milo, toga da se čuvamo. Što u dobrim i pametnim ljudma pohvaljujemo, za tim da nastojimo; što god vidimo da prosvešteni narodi tvore na opštu polzu, tvorimo i mi koliko možemo. Ne činimo se pametniji od sviju, ovo je znak varvarstva. I čuvajmo se lisičje pohvale.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.