Lepa bula/3
III
DRAGA (sama): Radiću, neću ništa drugo da mislim. (Seda i uzima platno). I onako, kažu, nema dosta ruku, a posla i suviše. (Radi). Da li može za njega da se kaže: zatvoreno smeđ, ili baš crnomanjast? Smeđ, crnomanjast... smeđ, crnomanjast! (Vadi sliku iz nedara). Ima lepe oči... Vrlo lepe! (Udalji malo sliku, pa je gleda). Baš vrlo lepo i muški gleda! Kad me je, ono pre, tako pogledao... nekako ovako... (predstavlja ga), a meni se čini sve mi se zemlja izmiče ispod nogu i sve oe bojim pašću. Molim ga ja u sebi: «Ne gledaj me, ne gledaj me, molim te!», al'on ne skida očiju, niti trepnu koji put.(Odmahne rukom). Pa ako!... Neka i gleda! Ima šta i da pogleda! (Ustane). Samo je tako toliko viši od mene. (Pokazuje rukom prema sebi). Toliko! (Meri se prema tome i napravi pokret). Taman! Kao po kanapu da se merimo! Pa se uzmemo ovako pod ruku. Lepo, gde ćemo sad? Na Kale-Megdan, na primer? Ništa, idemo tako... idemo, a tek neko kaže: «Koji li su ono dvoje?» Gle, opet neko kaže: «Al' su lepi oni dvoje!» A mi?... Mi? (Pljesne se rukama). A moja šarpija? (Seda brzo i radi). Ao, Draga, al' si lena! Sad više ništa neću da mislim. Sve će to biti u svoje vreme. (Mala počivka). Kažu da se to dosadi, a ja mislim da se nama neće nikad dosaditi... Nikad! Mi ćemo uvek da budemo zajedno, da se šetamo, da govorimo... Samo, kako će to biti u početku? Prvih dana? E, Boga mi, to on treba prvi da počne. Sasvim on! E, lepo! On kaže, na primer: «Danas je lepo vreme!» A ja kažem: «Jeste!» Posle on opet kaže: «Danas može pasti kiša!» A ja kažem: «Može!»... Posle, posle (ustane i zabrinuto hoda po sobi). Kako li ćemo samo početi? Samo da mi je početi jedanput, a već će posle ići lako... Pa sad, kad dođe! Eto, sva već dršćem, a nije mi zima! Zašto li je to?! Prvo i prvo, neću da se radujem! Devojka pa da se raduje, kad on dođe! Ne, stojaću prosto ovako (stane kruto), i tako stojim, stojim, a on tek otvori vrata i kaže: «Dobar dan!» (Lagano klimne glavom). «Dobar dan!» Eto tako!... Samo toliko!... (Nervozno). Ama sve ovo ne valja, ne valja, ne valja! (Pljesne se rukama). A šarpija? (Pođe naglo stolu, pa se zadrži). Ne mogu da radim, ne mogu!... Znam da ne mogu! (Brzo). Idem i ja za Milom, i bar da vidim onoga jadnika što su mu juče odsekli ruku. A kako je mlad, pa veseo, pa ne jauče... Samo, gde mi je šešir? (Ode brzo desno).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.
|