Lepa bula/2
II
MILA, DRAGA
DRAGA (uz rad): Ima već godina dana, kako ga nisam videla.
MILA: Koga?... Zar Paju?
DRAGA: Ta otkud Paju?! Njega, znaš, i ne znam i ne poznajem, već Stevu!
MILA (rasejano): A, da!... Imaće toliko.
DRAGA: Sigurno se izmenio?... Kako da kažem, sigurno je stariji?
MILA: Ko? Zar Paja?...
DRAGA: Ta nije, već Steva!...
MILA (rasejano): A?... može biti... može biti!...
DRAGA (ustane brzo): Ja se već ljutim!
MILA: Na koga?... Je li na?...
DRAGA: Na tebe!... Na koga drugog?...
MILA (ljubi je): Kao i ja na tebe!
DRAGA (brani se): Ne, ne!... Čini mi se da ti je sve dosadno, da uvek nešto drugo misliš, kad se ja s tobom razgovaram. Ja te pametno pitam, a ti mi uvek odgovaraš tek onako! Valjda misliš, ako sam ja u gostima (pokrije lice rukama), da sam ja... ja... ja... Zar ja sve da trpim?
MILA: Ali, Draga, Dragice moja, ta ja te tako volim!! Tako volim... (Grli je).
DRAGA: Dabo'me, a što mi ništa o njemu ne kažeš?
MILA: O kome? Zar o Paji?
DRAGA (lupi nogom): Ta o Stevi, za Boga! (Poglede se, pa prsnu u smeh).
MILA: A zar ti ne znaš da kad ovo govorim (pokazuje srce), onda ovde (pokazuje čelo) leti sve koješta?
DRAGA (prekorno): Dobro! Dobro! (Brzo). A šarpija?
MILA: Ah, al' smo lene! (Sednu obe i brzo rade. Mala počivka).
DRAGA: Je li, Mila, on će sigurno prvo ovamo doći?
MILA: Ko zna? Može prvo svratiti i svojoj kući.
DRAGA (iznenađeno): Kako?! Zar on ima i ovoju kuću?
MILA: Dakako! Eto tu, preko puta.
DRAGA: I sedi sam tamo?
MILA: Ne sam, već s majkom.
DRAGA (u zabuni): Bože moj, ja već ne umem da mislim. On i svoja kuća?! Sedi s majkom?!
MILA: Ta Bog s tobom, zar ne znaš Pajinu majku?
DRAGA: Ah, ta ja te pitam za Stevu!
MILA: Ne, ne, ti si me pitala za Paju! Ti si rekla ovako...
DRAGA: Eto ti sad!
MILA: Čekaj, čekaj! Ti si rekla: «Hoće li Paja prvo ovamo, ili će kod svoje kuće?»
DRAGA: Ta to se zna da ja za Stevu...
MILA: A, ne! Za Paju; oasvim, ima smisla, za Paju.
DRAGA: Za Stevu!
MILA: Za Paju!
DRAGA: Valjda ću ja znati bolje da je za Stevu?
MILA: Grešiš, grešiš, Draga. Za Paju je bilo. O njemu je bila reč! (Poglede se i opet prsnu u smeh).
DRAGA: Sve neke ludorije na jeziku.
MILA: Ali tako prijatne, tako prijatne! (Ustane naglo). Znaš šta? Evo, uzeću ovo što je gotovo šarpie, pa ću odneti tamo da predam: pa će posle... posle... A, eto da svratim do Pajine majke, da joj kažem kako Paja može svaki čas doći, a već se nisam s njom razgovarala odavno.
DRAGA: Pa jutros si bila tamo!
MILA (sprema se): To se ne računa!... To je bilo samo da kažem: dobro jutro, jer sam odmah došla. Eh, sad, eto, gotove smo!(ljube se). Dakle, do viđenja! A ti?
DRAGA: Ja? Ja ću... gle šta imam posla! (Pokazuje platno). Sve ovo treba iščešljati...
MILA: Krasno! (U polasku). Samo nemoj mnogo na drugo da misliš! (Preti joj prstom).
DRAGA: Kao i ti!... Kao i ti!... Kao i ti!...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.
|