Lahan/7
DEJSTVO VTORO
(Dvor cara Konstantina)
- 1.
KONSTANTIN
KONSTANTIN (sam, sedi na minderluku i drži se za nogu): Ah! kako štreca! Bol u nozi i bol u carstvu, a dugovetna bolest izvesna je pogibelj. (Poćuti, pa se prigne k astalu i gleda u hartiju, koja je pred njim). Opet buna. Nesrećnici, u čemu zavidite Teši? Hoćete li da ste kao on? Ah! uzmite mi nogu, pa ćete proklinjati sve sjajnosti, koje okolo mene vidite. — Preslav da se pogubi! Najposle ni trava neće moći oko Trnova klijati od silne krvi, sve mene radi. (Poćuti, pa metne ruku na jednu knjigu). „I reče Konstantin: ja volim u ovima krastama umreti, neg' u toploj krvi nevine dečice da prokazu sperem". Zato je i dobio prezime „veliki." Ja pobih tolike ljude zdrave i vesele da mogu duže na prestolu sedeti. Ah! da me boljetica duže muči. — Neka prestane jedanput teći krv podanika mi! Konstantin Veliki ne htede decu klati, da se krvlju im leči, i Bog mu posla Silvestra monaha, te ga krsti i svetom ga isceli vodom; može se tako i na mene smilovati. — Prijatne su Bogu molitve naroda. (Nešto napiše, pa onda lupa o astal).
|