Lahan/46
| ◄ 12 | 13. | ► |
13.
MARIJA s nekim vojiicima utrči, pređašnji
MARIJA: Ovamo, junaci, caru u pomoć! (Buntovnicima) Gde je car, gde je Lahan?
ELTIMIR (Hladnokrvno): Evo ga!
MARIJA (prepadne se): Mrtav? Junaci, vaš car mrtav i vi ste se sledili? Krv prolivena vapije za osvetom! (Vojnici dignu oružije).
ELTIMIR: Stan'te, robovi! Čiju zapovest slušate, one li koja vam je braću i očeve klala, zemlju u crno zavila i zlost 'rani u adovim prsima svojima! Gledajte ovde mrtvaca. To beše najvrliji, najumniji, najveći car na svetu. Pa znate li kako propade? Črez ove nesrećonosne žene, koja je i dobrome Teši sudbinu otrovala. (Vojnici oborili glave i gledaju u Lahana). Idite, braćo, i celivajte ono sveto telo, koje se oživeti ne može, plačite s nama zajedno za izgubljenim ocem otečestva; i ako je do osvete, neka postigne onu, koja je pričinom svekolike nesreće.
BOGOR: Tako je. Braćo, mi se između sebe koljemo i najbolji ljudi propadaju i ginu, a ona živi, koja je izvor svega zla.
MARIJA (vojnicima): Junaci, vi nećete ostaviti vašu zakonu caricu i suprugu velikoga Lahana?
PRELIMIR (uhvati je za maramu, koju ima na vratu): Lukava dušo, dosta je tvoga! Spravljaj se, jer ti nema više života.
SVI: Smrt, smrt paklenom demonu!
PRELIMIR: Kakva smrt da je postigne? Jer mač njome krvaviti griota je.
BOGOR: Pravo kažeš da je griota. Sumporom neka se obloži i nek' je dim odnese đavolu, prijatelju njenom.
NEŠKO: Ta je najdostojnija kazna za nju. (Ostalima) Šta mislite, braćo?
SVI: Pravedno je.
MARIJA: Dobri građani i velmože, poslušajte me: otkad je Lahan na prestol . . .
PRELIMIR (prodrma je maramom): Nećeš nikoga više obmanjivati. Umukni i spravljaj se, jer su ti časi izbrojani.
MARIJA (sklopi ruke): Samo jednu reč narodu!
BOGOR: Ni slovca! Braćo, ne slušajte, jer je zverka opasna. Kad je onakvog čoveka (pokazuje na Lahana) mogla prevariti, ko sme reći: ja se ne bojim?
PRELIMIR: Tako je.
SVI: Napred, napred na gubište!
MARIJA (klekne): Narode, Bugari!
PRELIMIR (uhvati je i povuče). Bog te može pomilovati, u nas ti nema milosti.
ELTIMIR: Postojte. Jedanput preuhitrismo i uzesmo Lahana na dušu; da se opet ne raskajemo. Marija je kriva, kom manje, kom više, no meni, čini mi se, najviše; ali ona ima čedo u utrobi, i ono nije krivo nikome. Koji je taj među nama, koji će za krivicu njenu uzeti i nevino dete na dušu?
JEDAN BUNTOVNIK: Zar i ti, Eltimire?
ELTIMIR: Hoćeš li ti da budeš taj? Hodi, raspori joj utrobu, i ja ću gledati, gledaćemo svi, da vidimo kakva će ti duša biti, kad detence mrtvo na maču ti se ukaže. (Duboka tišina).
PRELIMIR (koji je pustio Mariju): Pravo veli Eltimir. Dete kroz nju ubijati, braćo, griota je od Boga.
BOGOR: Da što ćemo raditi s njome?
ELTIMIR: Eno je Paleolog traži, koji nam neprestano radi o glavi. Bolje mu se ne možemo osvetiti, nego da je njemu pošljemo.
BOGOR (posle kratke tišine): Dobro će biti. Il' je bilo na svetu, il' ne bilo; samo kad nije u našoj zemlji.
ELTIMIR: Jesi li zadovoljna, carice?
MARIJA: Velikodušni Bugari!
ELTIMIR: Tako se mi umemo osvetiti za učinjene obide. Idi u dvor i spremaj se. Što je tvoje, niko ti neće dirnuti. (Marija pođe k telu Lahanovom, no Eltimir stane ispred nje). Kuda?
MARIJA: Da celujem muža.
ELTIMIR: Tako daleko ne prostire se velikodušije naše. Poljubac od tebe oskvrnio bi ostanke njegove.
MARIJA: Moga muža da poslednji put ne poljubim?
ELTIMIR: Kamo sreća da te nikada poznao nije. Odlazi i daj pravdi to jedno udovletvorenije. (Marija pokrije lice rukama i sa stražom odlazi. Eltimir gleda u telo Lahanovo).Veliki mužu, tako dejstvuju na nas blaženi ostanci tvoga života! Sve hoćemo i sve možemo, samo tebe povratiti nismo kadri. Prosti mi bar ti, dosta će me potomstvo proklinjati. Svi sad vidimo šta izgubismo, ali dockan. (Klekne i celuje ga).
BUNTOVIICI (žalostivo): Zaista dockan!
(Zavesa pada)
|