Lahan/1
DEJSTVO PRVO
- 1.
- (Planina)
ELTIMIR i NEŠKO
NEŠKO: (hoda tamo i ovamo tarući ruke) Boga mi, hladno.
ELTIMIR: I jesen nastade, a mi se jednako potucamo ovuda.
NEŠKO: Ej, Bože, hoće l' i Bugarskoj zasinuti proleće?
ELTIMIR: Sinuće, kad se duh Jasenov vrati u zemlju.
NEŠKO: Ili kad začujemo „neporočni put" carici Mariji.
ELTIMIR: Ah, Marija, Marija! Njeno zversko srce. — Ali kakva je to vradžbina, da jedna žena dođe iz beloga sveta i privuče tako velike države ovlađe sebi u ruke, da kolje i davi koga hoće, da grabi i otima što se njojzi ljubi? Taj se pokor može samo kod nas, u zlohudom carstvu trpeti.
NEŠKO: Ako beše bilo pomoći, to si mogao samo ti.
ELTIMIR: O, ne besedi tako! — Kad nesrećom našom car slomi nogu, jošte onda trebaše otvoriti oči; jer car nije lutka, da ga dvorjani služe i dvorjanke uspavljuju pesmama, nego treba da je junak: prvi na nogama, poslednji u postelju; prvi na posao, a poslednji s rada. Ali ko htede verovati, da će rana biti neiscelima? Bol ga privezao postelji i ja povika, da se postavi namesnik jedan. Šta mi prišivaše? Nuto Eltimira! Dočepa se prilike, da krmilo zemlje prigrabi; a Bog sluša, ja mišljah despota Svetislava. Narod pak govoraše: ako je Teša pokvario nogu, pamet mu je čitava. E, vladati se moralo, i ko mu je bliži od njegove supruge! Danas izdaje zapovesti po nalogu muža, sutra i preksutra radi iz svoje glave, ali sve u ime njegovo. Nisam li vam odmah u početku govorio: ovo se i ovo ne slaže s duhom Konstantinovim, to nije iz njegove glave?
NEŠKO: Ah! narod pripisivaše to boljetici carevoj, misleći da u časovima bezvolja rađaju se zlokobni neporedci. Ko je mogao sebi predstaviti, da Konstantin Teša, nekada bodar i razuman car, leži u mrtvilu besčustva i da smrtonosni zadah prima od zločeste Marije, kao škodljiva isparenja od cveća u veče!
ELTIMIR: Šta sam sada ja mogao? Kao čovek krpio sam, koliko se davaše branio, pokrivao, odupirao se provali zlotočnog izvora, dokle na posledak sa svom silom ne pokulja, pa koga proguta prvog, nego mene!
NEŠKO: Eda li mi srećnije prođosmo?
ELTIMIR (mrtvo): Muči, nisi imao, ne znaš šta boli. Decu izgubiti, ženu izgubiti! — Marija, Marija, da ti je sav život nebesnom nevinošću zadahnut, ovo bi te delo beskonačnom predalo mraku. Marija, Marija, misliš li otići kadgod na istinu!
NEŠKO (na strani): Bedni!
ELTIMIR: No našto neprestanom tugom uznemirivati ovu tišinu, koju je Bog zato srećnom učinio, što je udaljio od ljudi? Nisam ja prvi, što ovako stradam, neću ni poslednji biti. Dok je Marije, biće i nesreće.
NEŠKO: Ništa me tako ne boli, nego što nema sloge, da se tome kraj učini.
ELTIMIR: Čudo zaista! — Ko će da ti se digne, kad je jednoga podlost zaslepila, te u propasti bližnjega hudu korist traži; drugi od straha ne sme da pomoli jezik; onaj je blažen (oblaznio), ako ga Marija lepo pogleda; onom od zlata požutiše oči, te sve naopako vidi! Naopako nam svanu, pa će nam nauznako i smrknuti!
NEŠKO (trese glavom): Pravo veliš.
ELTIMIR: Kad još beše ovako? Tatari idu slobodno od mesta do mesta, usred podne otimlju ljudma što im se ljubi: stoku, hranu, decu, žene; robe i plene, il' požaru daju, pa ko se za to brine? Car ramlje i dušom i telom, carica gleda svoga slatkog Mijajla, samo njemu neka se ukloni svako s puta, da mu kruna ne ugine; a narod? — dabome, narod je dobar, kad plaća i kuluči.
NEŠKO: Dobro, kneže Eltimire; ali kaži mi, koja je polza od toga za narod, što umeš tako živo da predstavljaš njegovo bedno stanje? Ja mislim, takvi ljudi, kao što smo mi i nama podobni, treba malo dalje da pođu.
ELTIMIR: Da zbace Konstantina, je li? Hajde prokušaj, te uđi među narod i kaži mu da hoćeš da ga izbaviš. Prvi će te dan na rukama nositi, drugi će ravnodušno slušati tvoje spasiteljne naredbe, a treći treba da se nadaš, da će te vezati i neprijatelju predati. O, ljuljava je vera puk i prostota; ta Spasitelja svoga smrti je predao!
NEŠKO: Kad je narod graknuo na Miču.
ELTIMIR: Lasno beše Miču oterati; on ne imađaše nikakve sposobnosti: gde je udario, tu je izgubio. Osim toga velikaši bijahu jedna duša, jedno telo. Sad je Marija umela sve tako razuditi i pobrkati, da niko ne zna kako stoji. Tek vidiš kako pada čas jedan, čas drugi; pa i tu, kad ovaj padne, drugi mu se raduju. S vrh toga Konstantin jošte stoji u pameti naroda, kao dobar i razuman vladatelj, koji je u mlado svoje doba mnogo dobra zemlji prineo, kao što i jest. Što sad naopako pod njim ide, narod mora da ga još više žali, znajući da to ne biva njegovom krivicom, nego po nesrećnoj bolesti. Hajde promoli se sad.
NEŠKO: Ja i ne kažem da se car zbaci; ali bar to bi mogli učiniti, da se Marija oturi, koja je pričinom tolike nesreće. To narod uviđa.
ELTIMIR: Marija je nevaljala, i svi nevaljali na njenoj su strani, jer nalaze svoju korist u tome. Na svetu ima više zločestih ljudi nego poštenih, znaš li ti to? Pa sad vidiš koliko je izbilo.
NEŠKO: Pa šta nam osta dakle raditi?
ELTIMIR: Blagosiljati one, koji su otišli s ovog sveta, da ne glede pokor i nesreću; trpeti i čekati, dokle Bog i nas pozove.
NEŠKO: Žalosna uteha!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|