ČIN ČETVRTI
◄   Pojava četrnaesta Pojava petnaesta Pojava šesnaesta   ►

Pojava petnaesta


ĐURĐEVIĆKA i IVAN

ĐURĐEVIĆKA
(kao kradom)
A otišao je Kadić?
IVAN
Mislim.
ĐURĐEVIĆKA
Kako? Zar se nisi pozdravio s njim?
IVAN
Nisam.
ĐURĐEVIĆKA
A šta su razgovarali? Ne znaš?
IVAN
Ne znam.
ĐURĐEVIĆKA
Gde je Zagorka?
IVAN
U mojoj sobi; oblači se.
ĐURĐEVIĆKA
(dolazi do desnih vrata i hoće da ih otvori)
Zagorka. Zaključano. Zagorka.
ZAGORKA
(iz sobe)
Ostavite me. Oblačim se. Spremam se.
ĐURĐEVIĆKA
(vraća se)
Ali, čini mi se da je bilo nečeg. Neko je plakao.
IVAN
Pa ne znam ništa.
ĐURĐEVIĐKA
Gde je bila Zagorka kad si ušao? Kod vrata?
IVAN
Bila je nasred sobe.
ĐURĐEVIĆKA
A šta je radila?
IVAN
Sedela. Ali šta se to vas tiče?
ĐURĐEVIĆKA
Kako? Pa zar ja nisam ovde kao svoja? S takvom pameću nikad ništa! Kakva je ovo kuća? Ko je vas video da se kao drugi svet posavetujete? Tako si pre s ocem...
IVAN
Dosta s tim.
ĐURĐEVIĆKA
Što se ne oblačiš? Šta ti još treba? — Frak? Gde ti je?
IVAN
(pokazuje levo)
Tu je u trpezariji. Obući ću. A gde je mati?
ĐURĐEVIĆKA
Oblači se. Odvela sam je čak u kujnu. Tamo je sasvim tišina. Ništa se ne čuje. I ona opet na svoju stranu. Plače. Pa ne ide to tako, deco. Mora se nešto i progutati, nešto što se čuje ne čuti...
IVAN
Molim vas, gospođo, ostavite me bar sad na miru.
ĐURĐEVIĐKA
Zato tako ludo i prolazite. Pusti nek nosi voda. Crna sam — crna sam; bela sam — bela sam. (Spolja se čuje fijakerist.)