Laž za opkladu (Bosanska vila)

Laž za opkladu — Srpska narodna pripovijetka. —

          Ono bijahu tri brata, dva pametna, a treći budalaj sva trojica lovci.
          Jednog dana krenu u lov, te loveći čitav dan, zateče ih noć u jednoj velikoj, gustoj šumi i tu namisle prenoćiti. Tu se raspašu i počnu sabirati suhovine, da nalože vatru, ali po nesreći bijahu zaboravili kod kuće kresivo. Noć se uhvatila, a ne može se bez vatre. — Dok se tako mučahu i premišljahu što će za vatru, kad na jednom ugledaju vatru prema sebi u drugoj strani. Odmah se najstariji brat digne i pođe da donese vatre. Kad onamo, a ono pećina i pred njom div naložio vatru, natak’o na ražanj čovjeka, pa ga peče. Ovaj nazove Boga i zamoli diva, da mu dade vatre; ali div skoči put njega, te ga sveže govoreći: jedan lov pečen, a drugi mi evo sam dođe na noge.
          Dugo čekahu braća, da im brat donese vatru i kad vidješe da ga nikako nema, digne se srednji da ga traži. — Kad doće vatri, div skoči te i njega uhvati i sveže. Najposlije i najmlađi, a budala, videći da sad nejma ni jednog ni drugog, digne se i on za njima.
          Lijepo se naoruža: nož za pas, pušku na rame, a ujedno ponese sobom i lov, što su ga onog dana ulovili.
          Kad dođe blizu vatre ugleda diva gdje peče čovjeka, a braću svezanu, poviče diva: „o lovče!“ Div se odazove: „šta je pobratime?“
          „Bih li ja mog’o tu svoj lov ispeći?“
          „Bi, bi, kako ne“ — odgovori div. Tada on pođe njemu bliže i kad ga div spazi, skoči put njega, a ovaj potegne noži poviče: „zar je taka vjera pobratime?“ Div stane i zapita ga šta će? „Hoću ovo lova ispeći i da mi onu dvojicu ljudi pustiš“.
          Ja što lovim, to lahko ne puštam. nego baš kad si junak, a ti hajde, da jedan drugom lažemo, pa ko koga nadlaže, neka nosi obadva lova.“
          Budala pristane drage volje i div počne prvi lagati; te laži, laži i kad se bijaše već dobro izlagao, onda nastavi budala: „E, moj dragi, ako ti ne znaš više ništa, tu nema ništa, nego da ja sad tebi kažem jednu pravu istinu."
          „Kad ja bijah u staro doba mdadi čovjek, pođoh s bratom jednog dana u lov i kad u šumu, a ono sunce pripeklo k’o o Božiću, pa iz neba šećer pada. Počnemo loviti, kad imaš šta vndjeti, pred nas ispade odnekle strašan lav, govoreći nam: „šta tuda radite, a kod kuće vam mati rodila oca, pa vas jednog čeka, da ode Bogu po vodicu.“ Čim to lav reče, a ja ti brže bolje poletim kući, da čas prije vidim oca. Na putu nađem punu torbu graha, njom se zametnem i pođem dalje. — Kad bih blizu kuće, a ja osjetih da mi torba lakša; kad pogledah, a ono torbu izgrizli miši. grah se sav putem pros’o; u tome stigoh kući i vidim oca gdje se po lugu premeće. Mati me odmah pošlje Bogu po vodicu. Sad se počnem misliti kako ću se popeti na nebo i u toj misli dođem do mog graha. Pogledam ga, a on pustio vriježu, uzrast’o čak do neba i ja ti odmah uza nj puži i tako dođem na nebo. — Kad tamo, a moj grah sazro, Bog ga ubr’o, svario od njega čorbu, pa kusa. Pošto mu nazvah Boga, zapita me što sam doš’o. Kad mu kazah, dade mi jednu bočicu punu vodice. Ali kad se vratih natrag, imaš šta i vidjeti: došla koza i sav mi grah pojela. Stanem se
premišljati kako ću saći na zemlju, a nešto me za pasom počne žuljati. Popipam rukom, kad klupko pređe.
          Odmah ga počnem odmotavati i kad ga svega odmotah, ne može da dopre do zemlje. Na to ja počnem s vrha otkidati, pa na dno pavezivati, dok mi puče pređa, a ja se otisnem strmoglav i propanem u zemlju do pasa. Okreni se tamo, okreni amo, nikako se ne mogoh izvaditi, te najposlije odletim kući, donesem trnokop, otkopam se i donesem kući vodicu. Kad tamo, a ono mi se otac oženio; iskupilo se i staro i mlado, a pjesmi i igranju nema kraja.
          Čim me spazi mati, odmah od dragosti potrči meni, zagrli me i poljubi; ja opet kako sam bio umoran, reknem joj da mi ispeče kavu. Kad dohvatih ibrik, a ono nestalo vode; ja ti s ibrikom otrčim na vodu, i kad tamo, voda se smrzla; skinem svoju glavu, probijem njome led i zahvatim vode. Još ne bijah ni na domak kuće, a mati me opazi i poviče? „kamo ti glava nesretniče?“ Mašim se rukom i zbilja glave nema: „Zaboravio je na vodi,“ odgovorim i vratim se natrag po glavu; ali kad tamo, lisica došla i vadi iz moje glave mozak pa jede. Čim mene opazi, zgrabi glavu i nagne bježati. Ali ti ja ne budem lijen, no se stisnem za njom, te goni, goni, dok ne uleće u jednu pećinu, a ja za njom. Pećina velika ne vidiš joj kraja. Gonismo se kroz pećinu, dok ne izbismo na jedno veliko polje, što se svo sija od dragog kamenja, a na njemu grdna kula od samoga zlata. Kod kule stoji svezan miš i čim mene ugleda, povika: „po Bogu si mi brat, pušti me odavle“. Preknnem mu konac i miš odleti. Ne pođoh još ni nekoliko koraka, a krtica se zaglibila, pa ne može iz kala da makne. I ona čim me ugleda, povika: „po Bogu si mi brat, izvadi me odavle“. Skočim u kao, izvadim krticu, pustim je i nastavim opet za lisicom. Kad izmakoh malo dalje, a ono jeverica se uhvatila u gvožđa. Oslobodim i nju, natisnem se za lisicom i kad bismo na kraj polja, lisica susta i pođe da se sakrije za jedan kamen. Ja brže bolje pritrčim, zgrabim je za rep, ona se prepane, p . . . i iz nje iopadne tefter, a glava iz zuba. Metnem glavu na rame, tefter pod pazuho i vratim se natrag. — U putu me zateče mrak, dok evo ti preda me miša: „ti si mene izbavio, sad ću ja tebe; ovdje ima mnogo šibica, ja ću ih gristi dok se ne zapale, pa ćeš moći lahko proći.“ Miš zapali šibice i ja srećno prođem kroz mrak. — Malo dalje srete me velika jama puna vode. Dok se ja premišljah kako ću prijeći, kad evo ti krtice, ia će mi reći: „ti si mene izbavno, a sad ću ja tebe; ja ću provrtiti ovu jamu, voda će oteći i ti ćeš moći prijeći.“ Tako ona učini i ja sretno prijeđem po suhu. — Na pošljetku dođem i do vrata od pećine. U pećinu ne mogoh nikako ući, jer vrata bijahu vrlo visoko izdignuta. U to izbi od nekud preda me jeverica, pa će mi: „ti si mene izbavio, pa ću i ja sad tebe. Gore imaju od konopa merdevine, ja ću ti ih oboriti, a ti se ispenji uza njih i onda idi slobodno svojim putem." Tako i bi: jeverica mi obori merdevine, ja se uspenjem i sretno dođem kući! Kod kuće nađoh stara oca ima mu trista godina. Počnu me ispitivati gdje sam i kako sam bio kroz toliko vremena. Ja im ispripovjedim sve na dlaku i kad im ispričam, dadem ocu tefter, on ga otvori i iz njega pročita, da sam bio u zemlji trista godina, te meni dadu lov a tebi ražanj.
          Na to se digne div, pusti mu braću, da mu lov i oni sva trojica odu kući zdravo i veselo, a div ostane gledajući.

Konjic 1899.

                                                                      Pribilježio:
                                                                      Dim. V. Terzić
                                                                      bogoslov.

Reference

Izvor

• Bosanska vila, godina XV, broj 5-6, Sarajevo, 15. i 30. marta 1900, str. 68-69.