Laža i Paralaža/8
- 8.
ALEKSA i JELICA
ALEKSA: Gospodična, ja bi želio da mi je vaš gospodin otac dozvolio neprestano kod vas prebivati.
JELICA: O, molim, gospodin baron, a da l’ bi mogla moja radost veća biti nego s takvim gospodinom unterhaltovati se, koji je tako učen i belezen. Ja se divim vašem razumu.
ALEKSA: Kako, što se srodstva tiče? Meni je dovoljno ako sam vam uslugu u čemu učinio.
JELICA: Pravo da vam kažem, ja se radujem što se tako razmimoišao.
ALEKSA: O, molim, za vas i nije ma gdi obitavati. Ja se čudim da ste se mogli rješiti ovde prebivati.
JELICA: Samo mi je žao što mi je prsten kod toga nesuđenika, koga entberovati ne mogu, jer me je mati na smrti zaklela da se bez njega ne venčavam. Znam da će moj tatica imati dosta posla, jer
su vam ovde ljudi odveć pebelhaft.
ALEKSA: O, molim, oni i ne mogu ljubov blagorodno čuvstvovati.
JELICA: Natirlih. Ovde što sam čitala kako je jedna princesa jednog helda ljubila, to je bila ljubov.
ALEKSA: Vsjačeski! No tu treba izobraženo serdce, koje će tako čuvstvovati; pri tom i ženska persona mora biti osobiti kačestva, osobiti svojstva, i vrline duha i tjela, koja će moći takovu
ljubov u serdcu kakvog mladića vozbuditi. Ja s moje strane umstvujem da bi dražest vašega lica sve proče ljepote pomračila.
JELICA: Vi me zastiđujete.
ALEKSA: Mislite li vi da je ovo samo praznoslovni kompliment? O, ne tako, angelskaja gospodična, uvjerite se samim djelom. Ja sam od blagorodnog baronskog pokoljenija, ja sam mesečku kraljicu
prezreo i odbacio, za koje se potom života lišila. I ko će protivu sudbnne? danas bi srećnim sebe cjenio, kad bi iskusio da me iskreno ljubite. Vi ste mene strelom ujazvili, koju nikakovi balzam
zalečiti ne može; vi ste me obajatelnom dražestiju vašom tako opčinili, da ne čuvstvujem ni šta sam ni gdje sam. (Uvati je za ruku.) Čujte, angelska gospodična, glas vašeg vječitog roba: Ja vas
smertno ljubim!
JELICA: Ah, Gott! Welche Entzückung!
ALEKSA (klekne): Ljubim više nego blagorodstvo moje, nego svo blago sokrovišča mojego.
JELICA: Ah, bože, kako je odgovorila Amalija kad je Mor pred njom klečao?
ALEKSA: Nije Mor ono osjećao što ja čuvstvujem, nit je mogla Amalija tako ljubov pobuditi kao što ste vi meni.
JELICA (diže ga): Molim, gospodine, ustajte!
ALEKSA: Ne, ovde dopustite mi kod nogu vaši umreti ili rješitelni glas čuti.
JELICA: Ja sam sasvim gerühgt: no, molim, ustajte, može mi otkud otac doći; a on je čudan čovek.
ALEKSA: Slatka moja gospodična, ja vas krilom Amora zaklinjem: ljubite li me iskreno?
JELICA: O, molim, Lidija je samo ćuteći potvrdila da Lauzusa ljubi; tako isto i ja ljubim.
ALEKSA (đipi gore i uvati je za ruku): Vi mene ljubite? O, bozi, pomozite mi da moja čuvstva izrazim. (Poljubi je u ruku.) Amorova strela neka me ujazvi, neka mi serdce iščupa i na
poruganije vsjeh istinoljubjaščih preda, ako zakletvu porušim!
JELICA: I ja to isto ćuteći beštetigujem.
ALEKSA: O, nebo, o, sudbino! Kako su putovi tvoji nedostižimi! Odbacio sam više od tri stotine partija, došo sam u ovo mjesto, gdi nisam mislio što drugo naći kromje odmora od putešestvija. I
kakav angel ukaza mi se iznenada! Kako me zanese, kakvu mi sreću donese! Može li biti većega ščastija nego od takovoga angela ljubljen biti?
JELICA: Gospodin baron, ja se ne stidim kazati da sam gotova i pred oltarom moju ljubov potvrditi; tako je i Coraida kazala svom ljubimcu; no samo to molim da se u Beč preselimo.
ALEKSA: Šta u Beč? Cjelu Evropu morate obići, da se svi dive vašoj ljepoti i preizrjadnim darovanijama. Vodiću vas najposle i u Mesec, neka vidi kraljica da je vredno bilo njenu ruku odbaciti
ovakovog angela radi.
JELICA: Zar nije umrla?
ALEKSA: Kad vi dođete, mora proživiti da nanovo od muke umre.
JELICA: Ja ću moga taticu namoliti da me za vas dâ, kao što je Culima svoga oca namolila. Samo mu nemojte kazivati da ćemo gore polaziti, jer on za te stvari slabo mari, pa nam neće dopustiti.
ALEKSA: O, dokle samo vidi izvore moji prihoda, mislim da neće imati šta mlogo primječavati, no jošt će mu biti milo da njegova kći pri tako velikom bogatstvu svet u udivlenije postavlja... Samo
ako inače bude njegova volja.
JELICA: Ja neću poći za drugog makar šta radili sa mnom; jer je obično u romanima da ljubovnici najpre stradaju, pak posle da se uzmu; inače gotovi su život sebi okončati.
ALEKSA: Vi vesma blagorodno čuvstvujete; i ja bi volio deset puta umreti, nego da vas se lišim. No zasada dosta, evo mi bedintera.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|