Kukavica (Mileta Jakšić)
| Kukavica Pisac: Mileta Jakšić |
KUKAVICA
Jednog dana, o nekom prazniku, dođe Isus u Jerusalim i uđe u hram da uči narod.
Pronese se glas po gradu da je on tu, i svet nagrne da ga vidi i čuje.
Predveče, Isus, umoran, pođe na Goru Maslinsku, da se u samoći pomoli Bogu i da prenoći tamo. Prolazeći ulicom sa svojim učenicima i narodom koji ga je pratio, ogladni. Vidi na jednom uglu ćepenak s hlebovima i zaište od pekara hleba.
Pekar je bio neka mrzovolja i čovek ljut. — Gle sad! — mišljaše on — ište od mene hleba!... Ja plaćam porez na svoju radnju, a on, kažu, na čudotvoran način umnožava hlebove i deli ih besplatno narodu. Ako je to istina, onda najposle niko neće ni dolaziti da kupuje od mene hleba... Baš mu ne dam!... — I ljutito okrete glavu od njega.
Ali pekareva žena, milostiva duša, sažali se pa mu pruži jedan hleb. Pekar se srdio i psovao ženu. Žena se pravdala i prebacivala mu da nema srca. — Kajaćeš se ti za to!... — reče mu naposletku, pa brzo ode, te se i ona pomeša među žene koje su pratile Isusa do izlaska iz grada.
Pekar ostade sam, zlovoljno sede na jednu nisku, tronogu stoličicu, obori glavu i zamisli se.
— Ide svet za njim kao lud... — mišljaše pekar. — Kažu da i čudesa čini, ali ja u to ne verujem... — I taman je to pomislio, a on oseti kako ga po celom telu prolaze mravi, kako mu se kosa na glavi diže.
— Šta je to sad? — progunđa pa se pipnu rukom po glavi i vide da na njoj nema kose, već, mesto kose, oseti pod prstima perje.
— Kakvo je to čudo? — poviče prestravljen pa stade brzo obema rukama da otresa i čupa perje s glave. Zatim skoči sa stolice pa se stade okretati, zagledati se sa svih strana, i, zaprepašćen, vide kako mu od odela vise samo krpice i dronjci, a po golom telu poniklo perje pepeljastobelo, kao njegovo brašno.
Pekar jauknu kad vide da je, najzad, sav obrastao u perje, da su mu iz prstiju izrasla velika brčna pera i da su mu se ruke pretvorile u krila a usne izdužile u kljun. On poče od muke da skače, da đipa, da se vrti oko sebe, da se stresa, naprežući se iz sve snage da otrese perje sa sebe, ali uzalud! Onda podiže oči svoje k nebu. — Bože, Bože, šta učini to od mene! — htede da vikne u očajanju, ali mesto reči, iz kljuna mu izađoše samo dva kratka jednaka sloga: — Ku-ku!... — I što je god heo da kaže, sve je izlazilo na „ku-ku!“
Pekar je, očigledno nekim čudom, pretvoren bio u kukavicu. Na njegovu kuknjavu dotrčaše komšije, ali kad ga videše pobegoše od straha.
Predveče se vrati žena kući i zaprepasti se kad kod kuće nađe, mesto muža, nekakvu grdnu pticu.
— A-a-k-ko si ti? — zamuca žena drhćući od straha.
— Ku-ku! — odgovori pekar.
Žena poznade muža po onim njegovim zelenim, pakosnim očima.
— A šta je to s tobom, kuku mene-e! — povika ona iz glasa, pljesnuvši se rukama.
— Ku-ku!... Ku-ku!... — odgovori žalostivo pekar. I na sva njena pitanja on odgovaraše samo „ku-ku!“, pa onda ujedanput poče da se smanjuje, da postaje sve manji, manji, manji, dok ne dobi veličinu obične ptice kukavice.
Žena pruži ruku da ga uhvati ali pekar izmače, prhnu pa odleti u šumu i zakuka odande.
— Kukaj, kukaj sad! — dovikivaše mu žena kroz plač — kad se nisi mogao smilovati i nahraniti onog siromaška... Ja sam ti lepo kazala da ćeš se kajati.
A pekar, kako onda, tako i sad, kad u proleće gora lista, kuka; a narod, po njegovu kukanju, računa pošto će biti žito i hleb te godine.
Izvor uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|