Kralj Vukašin/8
| ◄ ČETVRTI ČIN | ► |
ČIN PETI
Na reci Marici; koleba na jednoj steni. Pod njom šator kralja Vukašina. Dva viteza sede pred šatorom.
1-VI VITEZ:
U tvojezdravlje! (Ispija kupu.) Divota! Posle bitke nije ti ništa slađe nego kupa. Vere mi da nije vina ja i ne znam kako bi izdurao ovoliko.
2-GI VITEZ (ispijajući takođe):
I nije šale ovakva borba. Ja sam se tukao' i pre, ali od kako Dušana nestade ovakvog okršaja do sad ne videh. Trideset hiljada Turaka poslasmo na onaj svet. Trideset hiljada izgibe, a što ostade pobeže kao bez duše. Znam, da se neće skoro setiti lepe Srbije.
1-VI VITEZ:
Viteštva mi, neće! (ispija.)
2-GI VITEZ:
Pa kralj! To je pravo čudo! Ne znam otkuda onoliko snage da se bori uporedo sa nami kao prost vojnik i to svuda napred. — Vera i Bog, ako i sada ne primi carsku porfiru i krunu silnoga Dušana nego i dalje zadrži samo namesničku vlast, onda ne znam šta da mislim o njemu.
1-VI VITEZ:
Što i svi, a to je: da mu treba krunu silomo na glavu namestiti, jer zaista samo pod Dušanom pamtim da je bilo ovakovih pobeda, za koje je i kruna malena nagrada.
(Nekoliko vojnika provode ranjenike.)
2-GI VITEZ:
Tako i treba! Vojvode i ostala vlastela su se rešila da pobedioca krunom pozdrave. Još koji čas a mi ćemo piti, u zdravlje cara Vukašina!
1-VI VITEZ:
A što ne bi sad!
Ja prvi dižem kupu zlaćenu:
Da živi car!
2-GI VITEZ:
Da živi car! (Kucaju se.)
(Graja spolja.)
VITEZ:
Evo ih!
To vojska zdravi kralja svojega! —
(Usklici spolja ,,Živeo kralj".)
Arsojević (ulazi noseći štit Vukašinov.):
Zdravo vitezi!
1-VI VITEZ:
Zdravo Nikola.
2-GI VITEZ:
Šta veli kralj?
Hoće li primiti carsku porfiru,
Koju mu danas vojska poklanja.
ARSOJEVIĆ:
Vlastela su ga baš sad nudila.
1-VI VITEZ:
A on? —
ARSOJEVIĆ:
ON se usteže!
1-VI VITEZ:
Čudne skromnosti!
2-GI VITEZ:
To je suviše!
Kad mu je narod voljno poklanja
Odricati se takve nagrade.
(Gomila vojnika kličući „Živeo kra ”ulazi vodeći zarobljenike, a za njima Vukašin sa braćom i vlastelama, graja, Vukašin maše rukom.)
VOJNIK:
Kralj hoće da govori. (Tišina se povraća.)
VUKAŠIN:
Deco moja! —
Na razbojištu borbe današnje
Pobeda vaša vlada, likuje,
Trideset puta tisuć’ Turaka
Na razbojištu mrtvi svedoče
Junaštva vašeg slavu toliku!
Dostojna deco slavnih predaka!
Za ovu borbu, ovu pobedu
Nije vam dužna samo Srbija,
Hrišćanstvo će vas za to slaviti. —
Al’ prvi pozdrav, prvu zahvalu,
Otac vam sretni evo govori,
Kome ste obraz osvetlali vi:
Deco, hvala vam! —
(Vojska kliče: Živeo kralj”.)
1 VLASTELA:
AL’ tebi kralju hvala najveća!
Bez tvoga uma, tvoje desnice,
Bog zna čija bi bila pobeda,
I čime da ti narod zahvali?
Ti što si srpstvu život spasao!
Za tako delo presto Srbije,
Presto je vrlo mala nagrada!
Jest, skiptar carski, krunu Dušana,
U ime celog srpskog naroda,
U ime ovih svetlih vlastela,
Koji se tvojoj zvezdi raduju —
Mi ti nudimo! —
(Podnosi krunu.)
VUKAŠIN:
Krunu, porfiru?! Ne, ne!
Srpski je presto prazan doista...!
Al’ kamo toga ko bi letnuo
Slabačkim kril’ma gnjezdu visokom
Gde ga je oro Dušan podigo?!
Hvala gospodo! —
Al’ ovaj teret,krunu Srbije,
Koju je slavni Dušan skovao
Na svojoj glavi ne smem nositi! —
Tek takav junak kad se pojavi,
Dostojan senke slavnog Dušana,
Takvome treba krunu predati!
ALTOMAN:
Posle Dušana ti si jedini,
Dostojan slave njegove! —
1 VLSTELA:
Drugog Dušana u tebi vidimo.
VUKAŠIN:
Hvala gospodo! -
Al’ u Prizrenu o tom zborimo,
Sad dajmo mira slavnoj pobedi
Odmorne da nas zora dočeka!
Laku noć deco! Nojca današnja,
Veselju vašem nek se pokloni,
Ovu vam nojcu rado poklanjam.
(Vojvode odvode na razne strane vojsku kličući „Da živi car!“ Gojko, Uglješa i Vukašin ostaju.)
GOJKO (Vukašinu):
Ti si zamišljen?!
UGLjEŠA:
Zar ta pobeda,
Koja ti danas carstvo pokloni
Radošću tvoje srce ne puni?
Gle kako vojska kliče veselo,
U gvoje zdravlje! Svi se raduju,
A ti, o čemu sada razmišljaš?
VUKAŠIN:
O čemu pitaš?
UGLjEŠA:
Da!
Kada te dvori, štuje zemlja sva,
Ti si zabrinut!
VUKAŠIN:
Mislim o danu moje pobede.
UGLjEŠA:
Baš taj se danak sada proslavlja.
VUKAŠIN:
A je l’ pobeda takva zaista
Da spere pegu s moje prošlosti
Da zrakom svoje silne svetlosti
Razvedri onu tamu nesnosnu?
Posle ovakog svetlog trenutka
Oprašta li se jednom grešniku?
Oh braćo moja! U životu mom
Ako je bilo greha kakvoga
Na moju dušu da se stanio
Oće l’ ga jednom iz nje nestati?!
UGLjEŠA:
I ti pitaš jošt?!
Da zemlja nije sretna pod tobom
Možda bih i ja tako mislio;
Al’ kud ti dela drukče govore,
Tu naša usta ćutat moraju! —
GOJKO:
Il’ ćutat, ili samo slaviti
Sudbinu što ti sreća darova,
Da umom svojim, snažnom mišicom,
Produžiš dela silnog Dušana.
VUKAŠIN:
Jest, ovim delom, ovom pobedom
I vlastelama sam silu skrhao!...
Nu ima dana doć’će i taj čas
Kada ću snagom moje mišice,
Jošt više dići zemlju Srbiju.
Kada ću tamo krila puštati
Tek gde je Dušan nekad mislio.
U Galipolju nekrst caruje;
Carigrad slabi, malaks’o je već,
A da sa starom silom pređašnjom
Zauzda ovih nasilnika ćud!
Sa njima dole! — Zaklinjem vam se
Na Galipoljskoj tvrdoj kapiji
Topuzom mojim zakucaću ja!
A mudroj vlasti Grčke nemoćne
Lako ću posle učiniti kraj. —
I na razvali grčkog prestola
Nad obalama mora besnoga
Dići ću presto tvrđi od stene,
Besnilu morskom što će prkosit!
GOJKO:
Hoćeš izdati kakvu naredbu
Za noćas što bih mor’o svršiti?
VUKAŠIN:
Da, o tome sam te hteo pitati,
Koliko ljudi danas pogibe?
GOJKO:
Za sada ne znam,
A sutra ću ti dati odgovor.
VUKAŠIN:
Sad nek se vojska mirno odmara
Težak je pos’o što ga imaše.
GOJKO:
A zapovesti ima l’ kakove?
VUKAŠIN:
Noćas nikakve!
GOJKO:
Neka ti miran bude ovaj san!
UGLjEŠA:
A dokle nojcu ne progoni dan,
Želim ti snove, o tvom prestolu,
Na koji će te vojska podići.
VUKAŠIN:
Hvala vam braćo! (Rukuje se.)
VUKAŠIN (sam):
I tebi odmor pobedioče.
Rođena slava nek te uspava (Raspaše mač.)
Hajd verni druže, s tobom zajedno
Života burnog proveo sam vek;
O ovoj slavi oba sanjasmo
I san smo danas ispunili svoj!
Protivnika manje ostade,
A što još živi neka propadne,
Neka propadne! — O, ta znam ih jošt,
A sreća me nije opila
Da zaboravim toga bauka,
Što tajno plete s besnim Ugrima,
U njima tražeć svoga oslonca.
I dok mi glavu kruna nakiti
Pokretom jednim svoje desnice
Svoje će zamke biti žrtva sam!
Zbog njega dadoh žrtvu nevinu
U ruke smrti — i taj hoće još,
Laskavim rečma na dva oslonca,
Ugar[sku,] Mletke, da se nasloni!
(Ulazi u šator uzvišeno.)
Ha Grbljanine! — (Ode.)
(Arsojećić i 1-vi Vitez dolaze.)
VITEZ:
Tiho, čuli ti,
Ko izdaleka topot nekakvi?
ARSOJEVIĆ:
To je grmljava,
Što iz potmula buru proriče.
VITEZ:
Dabogda, da se varam Nikola,
Al’ KO da čujem graju nekakvu?
ARSOJEVIĆ:
Ti si prečuo,
U stanu nam je mrtva tišina,
Nad umornima snovi obleću.
VITEZ:
Poslušaj samo opet topot taj!
ARSOJEVIĆ:
To samo bruji ladna Marica,
Ne boj se, više nema Turaka,
Što osta živo to se razbeglo.
VITEZ:
Opreznost bih gi savetov’o ja
Jer koj’ zna, đavo nikad ne spava
Treba ga budnim okom gledati.
ARSOJEVIĆ (osluškuje):
Duše mi topot! Graja nekakva!
Tu nisu čista posla, viteže!
VITEZ:
Sad i ti čuješ, nije prevara.
ARSOJEVIĆ:
Ali odkuda sve to dolazi?
Ko može biti to!?
(Graja sve bliže.)
VITEZ:
To sam gospod zna!
(Graja, truba na uzbunu.)
ARSOJEVIĆ:
Ha, šta je sad!? —
VITEZ:
Napred Nikola!
U stanu ćemo brzo doznati!
(Odu, graja i doboši jednako se čuju.)
VUKAŠIN (glas iz šatora):
Hej Arsojeviću! Ima l’ koga tu? —
(Arsojević usplahirei dotrči.)
VUKAŠIN (izlazi pred šator):
Arsojeviću, otkud graja ta?!
ARSOJEVIĆ:
Napadnuti smo! Turci, kralju moj!
1-VI VOJNIK (dođe):
Turci gospodaru!
Na levo su nam krilo napali.
Sanjiva vojska u metežu tom
Zbunjena ne zna kuda će,
Bez borbe megdan ostavlja!
2-GI VOJNIK (dolazi s mačem u ruci):
Kralju, nesreća! —
Levo su krilo Turci razbili!
VUKAŠIN (zaprepašćeno):
Moj šlem Nikola!...
Usudiše se miši strašljivi
Da na sanjivog lava napadnu! —
(Nikola mu dodaje šlem.)
VUKAŠIN (meće šlem na glavu):
Uglješu mi brzo zovite! —
(Nekoliko vojvoda dolaze.)
Zar napustiste tako olako
Pobedu što je s mukom dobiste?
Govor'te kud ste pohitali sad?!. —
Hoćete l’ kralja da predate svog,
Na sramotu vašem obrazu!
1-VI VOJVODA:
Oh, gospodaru sve smo činili!
2-GI VOJVODA:
Na sanjive su ljude napali,
A tu je zalud borbu voditi!
U bunilu iznenadnome
Bez borbe vojska bega očajno! —
VUKAŠIN:
U borbu natrag — beguncima smrt!
1-VI VOJVODA:
Ali gospodaru!
Kud možeš sada borbu voditi?
Nikoga više vojska ne sluša;
Bolje u begstvu da potražiš spas
Nego u borbu gde ćeš propasti!
VUKAŠIN:
Nesretniče! Zar tim kralja svetuješ
Kome u borbi kruna propada
A s njime ime i čast viteška!
Odlaz’te — U borbu ću sam,
Da svojom krvlju sperem sramotu,
Koju ste sebi bekstvom naneli!
(Odjuri.)
ARSOJEVIĆ:
Kralj primer dade, za njim gospodo! —
(Odu. Borba se produžuje, sa grmljavom izdaleka, svetlucaju munje, dolaze Borivoj i Dragoš.)
DRAGOŠ:
Još malo, druže, tu je koleba!
BORIVOJE:
Vidiš li štogod, ko će dobiti?
Da l’ izdajica, il’ nasilnik kralj?
DRAGOŠ:
To nebo znade, pitaj oblake
Nad zemljom što se tako podižu;
A oka moga slabačak je let
Da slabim zrakom tamu razbije!
BORIVOJE:
Jadna Srbijo!
Na ivici si strašna ponora
Više te niko spasti ne može!
DRAGOŠ:
Tvoga je sunca pomrčo sjaj,
Oblaci gusti što se digoše
Nagovešćuju tvoju sudbinu,
I nebo te je kanda omrzlo
Te pušta na te svoje mržnje grom!
BORIVOJE:
Do čega razdor zemlju dovede!
Al’ što me mori neizvesnost ta,
Što ne znam, čija strana dobija! (Munja sevne.)
DAGOŠ:
Kroz polje vidim jednog viteza
Ovamo ide, doznaćemo sad.
(Ulazi vitez.)
O, hoj, junače!
VITEZ:
Šta ćeš od mene?
DRAGOŠ:
Moš’ li mi kazat’ čija je pobeda?
VITEZ:
Skoro ničija! Borba traje još.
Pokatkad sreća nama posluži
Te napadača suzbijemo zlog!
DRAGOŠ:
Pred našom vojskom ko je na čelu?
VITEZ:
Sam Vukašin kralj!
DRAGOŠ:
Još malo samo, ko je s Turcima?
Bi li poznao vođu njinoga?
VITEZ:
Ko ne bi pozn’o našu nesreću,
Na srpskom čelu večnu sramotu,
Podmuklog lisca, Draška Batrića!
Baš sad je kralju preprečio put,
Te kao vesnik moram žuriti,
Da Altomanovu tražim potporu! (Ode.)
DRAGOŠ:
Sad si čuo sve!
BORIVOJE:
Pa ipak nisam ništa doznao!
DRAGOŠ:
Borivoje!
BORIVOJE:
Šta je, Dragoše?
DRAGOŠ:
Oprosti, druže, ja te ostavljam
Tamo je moja potrebnija krv!
Želje me vuku u plameni boj,
Kad zemlja srpska tako propada
Spasavati je složno moramo!
BORIVOJE:
Idi, Dragoše, nek je prosto sve!
Oh, da je oka samo slabi zrak
I ja bih tamo! — Idi, Dragoše,
Ja nemam ništa da ti oprostim!
DRAGOŠ:
Zbogom, druže moj,
Pred pragom naše skromne kolebe
Desnicu tvoju daj da pritisnem (Grli ga.)
Ovo je možda poljub poslednji!
BORIVOJE:
Junački samo, čuvaće te Bog!
DRAGOŠ:
Života moga bude l’ ovo čas,
Carici ćeš se natrag vratiti,
Ko iskren glasnik moje vernosti
Do smrti da joj veran ostadoh;
A mojoj Mari pozdrav odnesi,
Da je u grobu ljubav ostala
Onako sjajna, puna svetlosti,
Ko prvog dana što je osetih,
Kada mi svoje srce pokloni. —
Sad ostaj zbogom, Borivoje moj! (Ode.)
BORIVOJE:
A ja zar mirno da dočekam kraj!?
Da strašne kazne što sam dobio!
Svu moju krvcu da je prolio
Pred Bogom bih mu oprostio sve!
I život šta je prema očima,
Ta bez njih celi našto mi je svet!
Pa zar to da mu zaboravim kad?
Ne, gadna zveri, besna sotono,
I tvoj se skoro približuje kraj! —
Na ovom mestu ja ću čekati,
Moleći Boga za narodni spas
I tvoju propast, pakle nesiti!
Oh oči, oči! (Seda pred kolebu.)
(Borba se približuje sbe jače i jače. Ulaze: Uglješa i Gojko sa krvavim mačevima.)
GOJKO:
Da strašne noći, strašnog vremena!
I nebo plamti, zar u besu svom
Podiže borbu, diže gromove
U odjek tome što činimo mi!
Iz pakla se je đavo podig’o
Nebo i zemlja, sve je protiv nas!
UGLjEŠA:
Čuj viku samo što se primiče,
Taj lelek, huku — naši uzmiču!
GOJKO:
Nesretnici!
UGLjEŠA:
Vukašin gde je?
GOJKO:
Od kad se plavo nebo natušti,
Grmljave strašne kad započe bes,
Iz oka mi se sakri nekuda,
Da, još ga videh na sred bojišta
Gle beguncima ustavljaše put.
A zatim!... Zatim!...
UGLjEŠA:
Ti si uzbunjen?!
To „zatim” šta je, brzo govori!
Vid’o si valjda da ga raniše,
IL' nedaj bože, ubijeni leš
Na bojištu je gdegod ostao?!
GOJKO:
O, jadni brate! —
UGLjEŠA:
Govori šta je, je li nesreća
Pusti je, neka gromom udara,
Dočekaću je, veruj, brate moj! —
Govori šta je, je li pogin’o?
GOJKO:
Ne, on je živ!
Al’ ima nešto mnogo strašnije,
Neg’ ropstvo, rana, nego sama smrt!
Baš posred boja, posred užasa
Odjednom baci tešku mačinu,
Čupajuć’ kose besno podviknu:
„Dalje od mene, senko Uroša!
Zar baš sad nađe da mi prečiš put?!
O dalje, dalje, grozno strašilo,
Tvoja je krvca davno istekla!”
I da ne beše blizu pomoći,
Te mu Altoman s’ vojskom priskoči
Neprijatelj bi ga zarobio već!
UGLjEŠA:
I mrtvi se iz groba digoše,
Da s nama danas besno ratuju!
(Očajna borba sve bliže i bliže; čuje se glas Altomanov.)
ALTOMAN:
„Junaci za mnom! Kralja spasimo!
(Ulazi Altoman sa jednom ruljom.)
UGLjEŠA:
Altomane, gde je kralj?
ALTOMAN:
OD svoje vojske samac ostavljen,
Eno ga gde se bori, despote!
(Nekoliko vojnika bega.)
1-VI VOJNIK:
Bežite, braćo, sve je propalo!
ALTOMAN:
Kukavico, stoj!
Zar tako svoga kralja čuvate?
Gde vam je kralj!?
1-VI VOJNIK:
Ne znam, vojvodo!
ALTOMAN:
U borbu natrag! Tamo traži spas!
(Svi odu.)
GOJKO:
Hajdemo, brate, u sigurnu smrt! (Odu.)
BORIVOJE:
Njojzi ste narod, zemlju predali,
A pravda traži svoju osvetu. —
Pred večnim sudom čujem tužan glas.
To žrtve plaču, kucnuo je čas,
U kome pak’o vrata otvara,
Na njima stoji crni sotona
Te groznim ždrelom očekuje plen
Ha, kako plamti! —
(Borba se obnavlja jače; trube trešte, grmljavina i sevanje, a iz borbe čuje se glas Vukašinov.)
VUKAŠIN:
Dalje od mene, dalje, haveti!
U grobu vam je večno stanište,
A ovde strele s mačem govore!
Dalje od mene! —
(Grom pukne. Vukašin uleti sav razbarušen sa prebijenim mačem i usplahiren.)
VUKAŠIN:
Ko? Ja nisam Vukašin
S porfirom carskom; taj je propao!
Još očajnička senka ostade,
Od mene dalje, crna utvaro!
Ja neću krvi, neću ničega.
Oh dalje, dalje! (Dolazi sebi.)
———— Šta je meni sad?
Da nije đavo igru začeo,
Kad mi je takvu propast spremio!
U plamen mi se krvca promeće
Ko pak’o da je oko mene svud,
Ah... nema smrti da bih propao! —
(Dolazi Gojko posrćući.)
GOJKO:
I suviše je za večitu noć,
Otvorena su vrata grobova,
Za život nije bezživotni leš...
Oh, rano moja!
VUKAŠIN:
Zar na tom svetu ima jošte kog
Što mu je život tako omrzo?...
Govori, ko si? Ha, šta vidim to,
To bledo lice, iznemogo glas!
GOJKO:
O, brate moj!
VUKAŠIN:
Ej strašni dane šta mi donese!
U krvi kruna, skiptar propade;
Taj strašni vihor što se podiže
I brata hoće da mi odnese!...
Gojko, brate moj! (Pridržava ga.)
GOJKO:
Beži, spasi se!
Ti više nemaš vojske nikakve!...
Što beše živo, sve se razbeže!
I Altomanov izgubi se trag!
Na bojištu su samo lešine
I neprijatelja pobednički glas.
A ja sam ranjen, bliži mi se smrt...
Odlazim u grob da se sakrijem!
Ali ti beži, beži, brate moj!
VUKAŠIN:
Da bežim, veliš? Oj ta hiljade
Života mojih da je propalo,
Još ovaj jedan što mi ostade
U krv ću vrelu rado baciti! —
Ne bega kralj!
Ne, s tobom idem i u mračni grob!
Govori, Gojko, gde je Uglješa? —
GOJKO:
Međ lešinama j’ ost’o u boju,
A duša mu je tamo letnula,
Kuda se brzo moja sprema sad!
Oprosti, brate, dalek mi je put!...
Oh, rano teška!... Beži!... Spasi se!...
(Izdane.)
VUKAŠIN (ga pridržava na kolenima):
Gojko, brate moj!
Ne idi, kud ćeš? Čekaj malo još!
Još malo brate, da osvete mač,
Mog dragog brata zapečati smrt.
Pa eto i mene s tobom!
O proklet Bog do, proklet onaj čas
Kad mi je dušu uz’o sotona!
Za ljubav kruni žrtvov’o sam sve!
Za ljubav sjaju, laži večitoj,
Predadoh sreću, braću predadoh,
Sa krunom, skiptrom u prah propadoh!...
O, proklet Bog do, proklet onaj čas
Kada mi dušu uze sotona!
BORIVOJE (dižući se polako):
Proklet večito! (Ulazi Arsojević.)
VUKAŠIN (uzvereno):
Još jedna senka! Ko si, govori?!
Iz groba prošlost mrtve podiže,
A ti, otkud se amo pridiže?
Kog tražiš ovde? Kralj je propao!
Skiptar i krunu drugi preuze!?
BORIVOJE:
Poznaješ li me, crni gavrane?
VUKAŠIN:
Šta hoćeš od mene?!
BORIVOJE:
Cara Uroša!
I patrijarha, grčke vladike,
Upropašćenu zemlju Srbiju
I moje oči, oči Sotono!
VUKAŠIN (uzimlje Gojkov mač):
S očima ću te u grob poslati
Gde sam i one davno poslao!
Jest, ja ih pobih! Odnesi im glas
Kako ubica njihov propade.
Hajd putuj nebu, slepi božjače!
ARGOJEVIĆ (iznenađen):
Vukašin? Ubica?
Ha! (Ulazi Dragoš.)
DRAGOŠ:
Jedva te nađoh, crna grdobo,
Nek tvoja krvca spere sramotu
Na čelu srpskom što si stvorio!
VUKAŠIN:
I ti si došo da mi spominješ,
Šta Vukašinu valja raditi!
(Probode ga.)
DRAGOŠ:
Prokletniče, oh!...
Duboko zgodi!... Ali osveta!...
Borivoje, Maru mi pozdravi,
Oh, Maro, Maro! (Pada.)
VUKAŠIN:
Zaludan pozdrav, kratak mu je vek.
Zajedno s tobom i on umire!
(Pođe, Arsojević ga presreta s golim mačem.)
ARSOJEVIĆ:
Ubico... stani!
VUKAŠIN:
Na stranu, robe!
ARSOJEVIĆ:
Ni stope dalje, crna aveti,
Kojoj sam dosad tvrdo verov’o!
Životu tvome kucnuo je čas! (Bore se.)
To li je ona ljubav vatrena
Kojom te Dušan silni nagradi?!
Hajd putuj sudu večne istine,
A pak’o čeka takvu grdobu!
U večnom plamu muka paklenih
Naoštrio je kandže sotona.
Ja ću ti tamo pokazati put!
Umri, ubico! (Udara ga.)
VUKAŠIN (padajući):
Ti si dobio!... Više ne treba!
BORIVOJE:
Ispunjena je kletva carice!
ARSOJEVIĆ (skida mu s prsiju orla):
Ovo su znaci cara Uroša!
I s njima si se smeo kititi!
Za ove grudi nisu skovane
Dostojniji će ga od sad nositi!
(Ulaze: Draško, Mehmed vezir, Jusuf paša i Turci.)
MEHMED:
E, čime da te Draško nagradim?
Tebi pripada ova pobeda!
DRAŠKO:
Krvlju onoga.
Koji učini da budem izdaja!...
Gle, on tu leži!
ARSOJEVIĆ:
OD leša dalje podla izdajo!
Tuđinu zemlju što si prodao,
Ja sam ga posl’o sudu božijem
Al’ ipak on je bio srpski kralj,
A ti si, ti si zemlje izdaja,
Koga će kleti zemlja Srbija! —
Od leša dalje, il’ njegova krv
Sa tvojom će se krvlju smešati!
DRAŠKO:
Nek ti je prosto, neću osvete!
MEHMED:
I ja mu praštam, a sad Batriću,
Šta hoćeš? Išti, sve ćeš dobiti,
Najlepšu zemlju plodne Azije,
Vezirstvo, blago, Alaha mi mog
Sam će ti sultan voljno nuditi!
BATRIĆ:
Na čast vezirstvo tebi, Mehmede!
Ja neću ništa već što zgodismo,
Čim Vukašinu konce smrsimo
Da mi ostaviš zemlju Srbiju!
MEHMED:
Ne šali se s tim!
Pre bih ti dženet voljno darovo,
Nego li lepu zemlju Srbiju,
Za koju tursku prolevasmo krv!
Jesi li mahnit? Išti drugo šta,
A o tom zalud zboriš, Batriću!
BATRIĆ:
Turčine, tako l’ kletvu održa!
MEHMED:
EH, kletva, kletva!
Pred đaurom kletva je prazan san!
Đaura uspavati kletvom
Tu nema, Draško, greha nikakvog!
DRAŠKO:
Šta!?
MEHMED:
Umir se, Draško, ti si dobio!
Vukašin više nije srpski kralj.
Osvetio si se, ali Srbija:
Taj alem kamen, biser Adžema,
Na Prorokovoj će kruni sijati!
BORIVOJE:
Raduj se, Draško, ti si dobio!
Izdajstvo ti je blaga donelo,
A i prokletstvo srpskog naroda!
DRAŠKO ( očajnički):
Jest i prokletstvo srpskog naroda!
KRAJ
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.
|