◄   Naslovna PROMENA   ►

ČIN PRVI
U crkvi sv. Aranđela. Kod oltara stoji grob Dušanov. Ulazi carica Jelisaveta, a za njom Knez Lazar i vojvoda Draško Batrić.


JELISAVETA:
Tome se nikad nisam nadala —
I opet borbe i opet napori!
Pre je Siniša s vojskom ustao,
Pobuni zemlju, narod podiže,
U zemlji srpskoj razdor napravi,
I krv se proli, rekom poteče.
Pa tek Siniša da se umiri,
A za njim drugi već se odmetnu!
Potkopaše nam čvrsto stanište,
Na kome Dušan presto podiže
Raslabiše nam jake stubove,
Dokle će tako? —
BATRIĆ:
Dokle, carice?!
Sve dokle kruna bude gledala
Kako joj silom presto otimlju,
A ona mirno, blagim načinom,
Opraštala im bude. Dotle sve,
Dok car ne počne drukče raditi,
Il' — prosti što ću reći sad, —
Dok se ne prospe — Nemanjića krv!
Sve dotle, dotle, svetla carice,
Dok ne propadne srpska država,
Dok se ne sruši slava Srbije
Za koju pamte tol’ki vekovi;
Dokle u krvi, kad se prolije,
Ne utopi se kruna zlaćena,
Koju je Dušan sinu skovao
A sin ne znade da je sačuva! —
JELISAVETA:
Vojvodo?!
KNEZ LAZAR:
Svetla carice! —
Dopusti mome skromnom govoru
Da ovom zboru kažem potvrdu.
Što Draško reče, sve je istina,
I ja se bojim skore napasti.
Vukašin lako može propasti,
U saboru je naša većina,
Pobedićemo. — Ali, carice,
Bude l’ Vukašin opet uspeo,
Da zamkom cara vešto dobije,
Tu onda nema spasa nikakvog!
CARICA JELENA:
Utvrdo znate da je većina
Na našoj strani?
KNEZ LAZAR:
Jeste, svetlosti!
JELISAVETA:
Pa zašto bi se više bojali?
Kada Vukašin pravo izgubi
I ućutati mora na svagda!
KNEZ LAZAR:
A ne htedne li?
JELISAVETA:
Zalud mu je sve,
On neće ludo narod dizati,
Jer ko bi poš’o da se bori za nj’! —
KNEZ LAZAR:
Da Bog da tako! Nebo stušteno
Ne mršti zalud crne obrve,
Nit ječi tako iz potaje grom,
A da na zemlju pljusak ne lije. —
Al’ kako bilo, svetla carice,
Mi ćemo uz vas čvrsto stajati,
Čuvaće presto naše desnice,
Poslednja dok se ne prolije kap.
JELISAVETA:
Hvala ti, kneže! — Vernost iskrena
U srcu tvome večno boravi —
Neka ti Gospod s neba pomogne,
A ja ću u dvor, pred ikone,
Za mog Uroša sreću prositi!
Zbogom, gospodo! (Ode.)
DRAŠKO:
Zaman će biti skromna molitva,
Ne budeš li se sama pomogla
Ni Bog te, veruj, neće videti!
KNEZ LAZAR:
Ostav se, Draško, takvog govora!
Ona js žena, šta bi hteo ti?
Za njih i jesu skromne molitve,
A mi ćemo se muški boriti. –
Nu ti mi pređe nešto pomenu
Da Vukašin sa nekim šuruje,
To treba znati, kaži, ko je taj?
DRAŠKO:
Vlastelin Altoman.
KNEZ LAZAR:
Još jedan razbojnik!
DRAŠKO:
Ili otrovnik. –
KNEZ LAZAR:
OD strica braću on je otrov’o
Njihovs zemlje da bi dobio;
Od njeg’ se boljem nisam nadao.
DRAŠKO:
A s njim po redu Gojko, Uglješa, –
Kao što vidiš, krasna družina.
KNEZ LAZAR:
Vukašinova braća rođena!
Sa paklom se je udružio bes;
AL' ipak, ipak zebnja nekakva
U srce kao da mi prodire.
DRAŠKO:
Ne znam, zašto to! –
Zar nije uz nas grdna većina
Da Vukašina dole bacimo,
A bude li se samo opir’o,
Neka se čuva! Kneže, veruj mi:
Krvavo gvožđe, ova mačina,
Dosta je da se jednom podigne
I Vukašin je ladna trupina!
Hej, šta su borbe, šta li pobede
Rođenoj slavi što sam nizao
Uz pesmu mača, koplja krvavog!
I celu slavu mojih dedova
Prežalio bih tek za jednu kap,
Što bi je udar čije mačine
Iz Vukašinovih grudi prolio! –
Šta veliš, kneže, nije l’ tako sve?
KNEZ LAZAR:
Ta Vukašin se ne sme podići
Već to me mori što je Uroš blag;
Bezazlen, miran, srca dobroga,
Pa kad mu ovaj lisac podlije? —
DRAŠKO:
A šta smo mi?
Na svaki korak valja paziti!
KNEZ LAZAR:
Al’ ako se još jednom uvuče,
Tad veruj, nema više pomoći.
DRAŠKO:
Bude li tako da car propadne,
Turcima mi je bolje otići
Nego pod kandžam take protuve,
Što ga je Dušan silom podig’o,
Iz gadnog blata, sitne prašine —
Pod takvom krunom da ostanem ja,
Pa taj da meni gospodari sad?
Tako mi časti, slave viteške,
Dedovskoga mi starog ponosa
To nikad neće, nikad, kneže, znaj!
I s Turcima mi je biti milije,
Bolje da oro dvoglav propadne,
Da mu se desno krilo slomije,
Neg’ da ga nosi na prsima on!
KNEZ LAZAR:
Zaista, biće mnoge nesreće,
Ako se Uroš opet prevari;
Te počne svojom mirnom navikom
U ovoj borbi da nas izravna;
Al’ što se mene bude ticalo
Do smrti ću mu veran ostati,
A posle, posle kako dade Bog.
DRAŠKO:
Evo ih idu! — Samo oprezno!
A biće gorka danas jabuka,
Vukašin će je prvi kušati
Altoman za njim — pa čitavi red!
(Ulaze Patrijarh Sava, Car Uroš, Vukašin, Gojko, Uglješa, Altoman, Vlastela i vlasteličići. Vlastela Vlatko kod jednog stuba za vreme celog saborisanja ćuti.)
PATRIJARH (jednom vitezu):
Na ulicama stražu postavi.
Da kogod ne bi amo stupio;
A sakupljenoj kaži svetini
U miru da se kući razlazi. (Vitez ode.)
KNEZ LAZAR:
Pogledaj, Draško, Gojka, Uglješu,
Altoman s njima nešto šuruje!
Šta l’ misle sada, da l’ o pobedi
Ili propasti? Da li tuguje,
Il’ drugo misli carev namesnik,
Jer mi zabrinut mnogo izgleda?! –
DRAŠKO:
Teško je bogme kad se izmiče,
A pod kandžom je bio sjajan plen.
I sam se čudim kako izlapi
Poštenje, slava — sve za jedan tren!
PATRIJARH:
Svetli sabore!..
U i me Boga, svete Trojice,
Na ovom smo se mestu skupili
Da o sudbini zemlje Srbije,
O kruni carskoj prozborimo reč.
Vi znate, šta nas amo dovede.
Pokojnog cara, slavnog Dušana,
Da potvrdimo volju njegovu,
Da l’je Vukašin pravo dobio
Do smrti svoje pored Uroša
Da namesničku zadržava vlast,
Ili do onog dana poznatog
Kad punoletan postade nam car? –
Rešite braćo, a za potvrdu
Rešenja toga crkva svedoči.
KNEZ LAZAR:
Slavni sabore!
U tvojoj moći pravda boravi,
Ne dodirnuta sveta istina.
Ne zarad sebe ili drugoga,
Već za nju samo evo govorim.
Teški su dani danas nastali!
Sa slavom Dušan što nam ostavi,
Ostade jedna mana velika,
I on je nije mogao videti,
Tu grdnu manu, što nas ubija,
U propast narod što odvede sav;
To da je znao, da je video
Drukče bi bilo. Ali ovako
Evo nas ovde brigom zanetih:
Gde će nas zavist naša odneti!
Dokle će tako, kažite mi sad?
Kamo nam cara? Kamo Uroša?
Gde mu je presto, što ga nasledi,
Da slavno njime k’o car upravlja.
Kažite gde je? Al’ vi ćutite
Srca su vaša bolom prepuna,
U čemer se je ljubav stvorila
A tuga ljuta pritiskuje grud,
Gledajuć tamo pored porfira
Kako se jedan silom zadrža!
Na samrti ga Dušan potvrdi,
Do punoletstva mladog Uroša
Neka mu bude od pomoći tek;
Al’ evo prođe sedam godina
I on ga nije napustio još!
Nepravo svoje pravom zaklanja
Dokle će tako? Kažite mi sad!
Recite, braćo, ko je dobru rad,
Da li Vukašin može ostati,
Nije l’ mu vreme davno proteklo?
(Graja: „tako je!” „nije tako!”.)
Da završim reč:
U ime cara, slavnog sabora,
Nek se Vukašin prava odrekne,
A ne htedne li, onda ćemo mi
Od njega pravo silom uzeti!
DRAŠKO:
Tako je, braćo, naše desnice
Za cara će se samo dizati.
U zemlji srpskoj Nemanjić je car,
A s Vukašinom dole!
(Graja: „Dole s Vukašinom!” „Živeo car!” Vukašin izleti iz gomile pred grob Dušanov, i hoće da govori.)
VUKAŠIN:
Reč, dajte mi reč!
SABOR:
Dole s njim!
VUKAŠIN:
Na grobu naše slavne prošlosti,
Nad uspomenom naših pobeda,
Nad Dušanovim trošnim kostima,
Saslušaj i mene, sabore!
SABOR:
Dole s Vukašinom!
VUKAŠIN (ljutito):
Na kolena padajte, robovi!
U ime najsilnijeg cara,
U ime senke silnog Dušana,
Pred kojim silna carstva drktaše,
Njegovu volju s groba njegovog
Svečano hoću da vam iznesem!
Ili je takvo doba nastalo,
Da- svetu senku slavnog Dušana,
Ne ume više Srbin štovati?!
(Svi kleknu osim Vukašina i Vlatka.)
Oj, sveta senko slavne prošlosti,
Pred grobom tvojim evo govorim,
Uz strašne reči svete zakletve,
Na tvojoj smrti što ti dadoh ja,
Kad si je od mene silan tražio:
Uz tvoga sina, mladog Uroša,
Do svoje smrti da ću stojati
Ko desna ruka! Zakleo sam se
A zakletva je bila velika,
Vukašin će je verno vršiti!
A šta je sabor danas počeo,
Kada nas druge brige čekaju?
Iz Jedreneta podiže se bes,
Nesloge naše čeka zgodicu,
Pa da nas satre, da nas ubije.
A trula Grčka, tražeć sebi spas,
Jedrenskoj hali priča o nami!
Pa zavidljive Mletke gledajte,
Dvoličnu sablast mora dubokog,
Kako nas meri kobnim očima
Kako nam pruža srce varljivo.
Odovud Grčka, s njome Turčin sam,
A s leđa Mletke očekuju tek
Propasti naše taj nesretni dan!
I mesto da se bratski složimo,
Najčvršće sloge dižući zid
O koji bi se njina navala
Otporom našim besna srušila,
Mi veći razdor samo dižemo. –
Ne, to je podlo, to je nesreća,
Koja je našu zemlju zanela
U ponor strašni naše propasti!
Dokle će tako, dokle gospodo —
Puštati da nam zavist likuje?
Zar nije bilo dosta nesreće
Nad jadnom zemljom što je besnila,
Il bi hteli da je bude još? —
U slozi samo naći ćemo spas!
Onako samo propast začinje
Paklene igre crnu sudbinu! (Sbi ustaju.)
1-VI VLASTELA:
 Vukašin ima pravo!
2-GI VLASTELA:
 I zar bi smeo tako zboriti,
Pred grobom bi se laža survala.
On živ ostade, a to je dovoljno:
Da živi Vukašin, carev namesnik!
(Izmešani glasovi: „Da živi Vukašin! Dole s njim!”.)
KNEZ LAZAR:
Stan’te, gospodo!
Saborisanje nije svršeno!...
Poštujem slavu senke pokojne,
Poštujem volju silnog Dušana,
Al’ mrtvi neće da nam prozbore!
Uz kletvu Vukašinovu, slavni sabore,
Potvrdu hoću! Kamo potvrda?
UGLjEŠA i GOJKO:
Potvrda mi smo!
UGLjEŠA:
Na carevom smo bili izdahu,
Kad nam je brata Dušan dozvao,
Kad mu je silan pravo predao:
Do smrti svoje, dokle bude živ,
Uz Uroša da mu pomaže —
Tako je, gospodo, to jamčimo mi!
ALTOMAN:
Pred saborom sam treći jamac ja!
KNEZ LAZAR:
Trojica jamče, čuste l’ gospodo?
Trojica spore celom saboru!
Ma ima l’ jošte u saboru tom,
Koji bi Vukašinovo pravo branio?
Uglješa, Gojko, braća rođena
Za brata svakad dobri će stati.
Potvrda njina ne vredi ovde...
Kamo je druga?
PATRIJARH:
Na carevoj sam se smrti zatek’o,
Vukašina je tada dozvao,
Namesničko mu pravo predao:
Do punoletstva mladog Uroša
Neka mu bude od pomoći tek.
Car Uroš onda beše vrlo mlad.
Sedam godina prohujaše sad,
Car je punoletan, njemu ne treba
Vukašinove više potpore
Državnoj celji da ga povede.
Vukašine dosta si vladao!
Nu odreci se prava večitog
Koje ti Dušan nikad ne dade!
Nećeš li, svemu neka bude kraj!
U ime ovog svetog sabora
K’o buntovnik ćeš biti oglašen!
(Spolja graja, utrči Vitez s mačem.)
VITEZ:
Gospodo! — Svetina se buni, hoće unutra!
Hoće da svoga cara pozdravi
Čujete l’ kako grme glasovi:
„Da živi Uroš! Cara hoćemo!”
Oni se plaše vaše prepirke!
PATRIJARH:
Mačem ulazak brani, viteže,
A sabor će se skoro svršiti!
(Graja spolja: ,,Da živi car! Dole s Vukašinom,”
Glas vitezov „Odbij se narode!”.)
VUKAŠIN:
Hej, pope, ti si divno razveo
Kad si me u te mreže upleo!
Ma Bog i duša nećeš prodreti!
Taj sveti zavet, kletvu iskrenu,
Ovim ću mačem znati braniti!
DRAŠKO:
Mačem braniti?!
Jeste l’ ga čuli, slavna gospodo?
Protiv svetinje, protiv sabora,
Vukašin je mača podig’o!
Dole sa njime, mi smo izdani!
(Vade mačeve, odvajajući se na dve gomile, u tom se ulazak provali i gomila vitezova jurne unutra sa vikom: „Dole s Vukašinom!”)
UROŠ (stupi među njih):
Dole mačeve!
Pre bih se svoje krune odrek’o
Nego li vašu krvcu prolio!
Skupa je kruna, to ja dobro znam,
Za koju ste se slavno borili;
Ma skuplji j’ pehar, skuplji dvorovi,
U kojim ljudska krvca boravi!
Vukašine, reč je poslednja.
Namesnik meni više ne treba!
Nek ti je hvala, hvala velika
Kraj mene si sebe mučio,
Od tebe sam se dobru učio!
VUKAŠIN:
Izgubih ovde svetu zakletvu,
Na drugom ću je mestu tražiti!
(Vukašin, Uglješa, Gojko i Altoman odlaze ljutito za njima svi. Crkva prazna a iza stuba izlazi Vlatko, i stupa pred grob Dušanov.)
VLATKO (sam):
Čudo zaista!
Kako se vitla kolo sudbine!
Do juče vladar celom narodu,
A danas igra glupe svetine?
Vukašin pade, Uroš ustade,
Sa vrška dole, sa niza u vis!
Takav je život, i gle gde je kraj!
Tolike borbe, silni napori,
Mačevi, strele, koplja, okršaj —
A sve to zašto? (pokazuje na grob) Da l’ za ovaj ped,
Kud se je mirno sada sklonio?... (Zamisli se.)
Vukašine, dobro si smislio,
Kad si me danas amo spremio!
Koračamo zajedno, znamo gde:
Jedan da presto srpski dobavi,
Drugi na presto svoje ljubavi;
Jedan se maša carske stolice,
A drugi srca lepe carice!
Oh, al’ je lepa, divna kako je,
Ja reči nemam da opišem sjaj
Lepote, što joj nebo dariva!
Da moja bude lepa Venera,
Sa neba treba Marsa zbaciti,
I zbaciću ga vere mi!
U meni teče Komnenova krv
Praoci moji, silni carevi,
Slavniji behu nego što je on,
I što da prezam? Sudi prošlosti!
Ta ona j’ nekad mene gledala,
Pogledom lepšim nježne ljubavi;
To neka tvrde oni osmejci
I tople reči, družba njezina,
Kad god sam njenom dvorcu došao!
Dobro je sebe Vlatko spremio,
Dobru je mrežu ovde ispleo,
Vukašinov se ovde vrši jed,
A ja ga lijem, lijem u nešted!
Tek preko jedne mrtve lešine
 Ljubavi toj se može popeti.
(Ulazi Nestor, a za njim Vlastelin Borivoje kabanicom uvijen — krije se za stub.)
NESTOR:
St! Vlatko — jesi li sam?!
VLATKO:
Ti si Nestore!
NESTOR:
Samo polako,
K'o da sam čuo neke korake,
Gde mome tragu hitro sleduju. (Pođe vratima.)
VLATKO:
Gde ćeš?
NESTOR:
Većoj sigurnosti. (Zatvara ih.)
Tako! Sami smo sad.
Ovamo ruku, ja sam njojzi rad.
VLATKO:
Sigurno praznoj ne.
NESTOR:
E vraga! I taj pogađa sve,
Al’ nije čudo, to je grčka krv!
VLATKO:
Nisi zaboravio zašto sam te zvao?
NESTOR:
Da zaboravim? Bolan, jesi l’ lud?
Da zaboravim zlato sjajno
Što mi ga pruža tvoja desnica!
VLATKO:
E dobro dakle, još kroz koji čas,
A znam da dugo nećeš čekati,
U ovo doba uvek dolazi
Očevom grobu, da ga celiva.
Al’ dobro pazi, nož je siguran,
Je l’ ruka dobra!? (Daje mu novce.)
NESTOR:
Ko tvoja, Vlatko! Ja sam vičan tom,
Za zlato da prospem tuđu krv.
Pa da te ne znam kao zemljaka
I tvoju bih mogo prodati!
VLATKO:
Zlikovče!
NESTOR:
Šta veliš, druže?
VLATKO:
Ne znadoh, da se umeš šaliti;
Al’ o tom dosta! Dakle spremaj se!
Budeš li znao dobro zgoditi,
Od Vukašina ćeš dara dobiti,
Sad, zbogom ostaj! Ajdmo, srećice,
Ta do sad sam te željno tražio,
Sada te nađoh, pravo ćemo njoj. (Ode.)
NESTOR (sam):
Zbogom, junače!...
Vukašin je pao, zato ovaj mig,
Kako bih tanke mreže ispleo,
Da bi se pauk po njoj popeo.
On pade, i samo ja što ga mogu dići,
Da jednim mahom onoga oborim,
Koga je danas narod podig’o;
Da istim mahom onog podignem,
Kog danas narod dole obori...
Lepa igračka! — Al’ kakva misao?!
K’o munja mozgom da je sinula!
Kako bi bilo, kad bih drukčije...
Ta to je divno, divno zaista! –
Vukašinovu izdati nameru,
O njojzi jednu reč, i ja bih gore tad,
Da letnem u vis!... Ne, tu ne smem ja!
Na visini je presto zaista,
Na istom visu stoje vešala!
Ja neću tamo, nek đavo nosi sve,
I Vukašina, Vlatka, Uroša,
Kao što ih davno poneo.
I posle toga je l’ pošteno to,
Da odam toga, ko mi sverova?
Al’ evo njega! — Uh, al’ me je strah
Što strepim tako? — Ta ja nisam đak!
Neka se straši tome početnik,
Na ovom delu ja sam umetnik!
Zar malo krvi, što ću prosuti,
Od tog da se plašim? Zacelo ne!
Ta i do sad su sveće gorele,
Što ih je nebo plamom uždilo,
Ja sam ih junak dosta gasio!...
Ali do besa, šta me muči to,
Da nije ovaj grob?
To mi se nikad nije desilo
Da uzmem dušu sinu jedinom
Na kobnom mestu groba očeva –
Sad za grm, lovče — srna dolazi!
(Krije se za stub.)
UROŠ (ulazeći prilazi očevom grobu):
Kako su mirne ladne zidine!
Malo čas’uka burne skupštine,
Potresala je tamne svodove;
Mramora ladnog tanki stubovi
Od lažne kletve čudno drhtaše. –
Ledenim dahom davne prošlosti,
Uz Altomana lažnu potvrdu,
Htede da sebi krila sakuje,
Sa njima u vis da produži let,
Al’ zaman, drugi za njega je svet,
Kuda ga danas sabor ostavi. —
Oče, moj oče!
Do sad si sluš’o sina žalosnog
Nad humkom tvojom kako uzdiše;
Slušo si, pa ti beše suviše, -
O, da je sada, da se podigneš,
Da vidiš tvoga sina Uroša:
Krunu je tvoju sabor vratio,
Od Vukašina mi je starog izbavi.
Dosta sam dugo tužan patio.
Oh, oče beše grozna nauka
Od njega dosad što sam učio!
NESTOR (prikrada se s nožem):
Sad si svršio!
BORIVOJE (udara Nestora nožem):
Da l'si dostojan takve nagrade!
NESTOR (padajući):
Dobro pogodi — proklet dao Bog! —
UROŠ (trgne se):
Šta je ovo sad?
BORIVOJE (mirno):
Ništa veličanstvo:
Za sokolom se vrana podigla
Krilima crnim, da joj nađe trag,
Tako sad! — Prašina j’ za te, crna tičuro,
Al’ nikako vis!
Sokolu sivom dolikuje zrak,
Ko tebi niz. —
Oj, da je tako svima vranama
Na svagda jednom dokončati vek,
Drukče bi, kruno, soko letio!
UROŠ:
Ovaj bi mene ubio,
I ti si, Borivoje, taj, što si me spas’o?
BORIVOJE:
Ali za tebe to je opasno
Samac po noći tako lutati.
Da l’ Vukašina ne poznaješ još?
Kruno, čuvaj se!
UROŠ:
Kruno?! Borivoje, šta znači to?
Što tako ladno, zar ti nisam brat?
Ili u meni više ne vidiš
Staroga druga tvoga Uroša!
Ili je kruna takva zaista
Da sjajem svoga žutog bledila
Odbaci lepše sunca svetila?
Il' kruna ne sme braće imati?
Da l’ ne dolikuje kruni zlaćenoj,
Da kraj nje ljubav bratska stanuje,
Borivoje moj!
Odkako si s istoka došao,
Drugačiji si mnogo postao!
BORIVOJE:
Ali, kruno!
UROŠ:
Ne, ne! Radije mi je žrtvovati sve
Neg uzvik onaj bratske ljubavi,
Zajedno negda što ga delismo,
To beše život! — A sad poznadoh,
Paklene borbe šta su bolovi.
Kakva razlika!
Pređe sam sreću samo gledao,
A sada jade, patnju večitu.
Gvozdenim bičem besna sudbina
Prerano poče da me udara,
Ledenim zborom ladnog osmeha
Ko da je čujem kako govori:
To ti je život — ono beše san
U kolevčici nade lažljive,
Varljiva sreća kad te nijaše,
To sanak beše, ovakav je dan!...
Da gadnog dana, gadne istine,
U igri svetskoj što sam video;
Pa, Borivoje, sećaš li se još
Dok nismo znali šta je ovaj svet?
Ko mala deca mi se zbratismo,
Pa sad, da nije uvenuo cvet
Na srcu tvome što je cvetao?
Da nije svetla ljubav bratinska,
U grudma dosad što smo nosili —
Je li da nije, ja to dobro znam!
BORIVOJE:
Poštujem doba moga detinjstva,
Al' svetla kruno, drukčije je sad!
UROŠ:
Drukčije veliš? — Oj, ta ostavi
Ladnoga uma, lude presude.
Tu srce sudi! (Raširi ruke.)
BORIVOJE:
Srce zaista!

(Zagrle se. Zavesa pada.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.