Kraljica Jakinta/41

Kraljica Jakinta
Pisac: Jovan Subotić
DESETI PRIZOR

DESETI PRIZOR
Jedan čovek (uđe lagano).

JAKINTA (ne videći ga oko pisma zabavljena):
Ovim ćemo sumnju probuditi,
Pa kad samo pojavi se delo
Odmah će mu znati roditelja.
(Okrene se, opazi ušavšeg i trgne se.)
Kad ti uđe? Ko si ti, čoveče?
ČOVEK:
U dva sata rekoše mi doći:
Gledni na sat, pa ćeš znati, ko sam!
JAKINTA:
Aha!... Ti si u kraljevoj službi?
ČOVEK:
Jesam, gospo , al' ću odlaziti.
Zlo me plaća a zasluge nemam.
JAKINTA:
Kazaše mi da znaš...
(Znakom kaže: smaknuti čoveka.)
ČOVEK:
Na sto ruku!
Hoćeš da ga u mraku nestane...
Da osvane mrtav na ulici...
Da ga nađu u loži bez duše...
Il’ da budan svoju smrt popije...
Il’ već kako naručnik zaželi,
Ili kako svrha iziskuje...
JAKINTA (skine s jedne zdelice pune dukata rubac, kojim je na
stolu pokrivena stojala):
Gledni amo !
ČOVEK (pristupi, radostno):
Samo suho zlato!
JAKINTA:
Suho zlato za tebe kovato
Ako jedan čovek oči sklopi!
ČOVEK:
Kaži mi ga pa ga više nema!
JAKINTA:
Po cijeni možeš znati ko je!
ČOVEK:
Za jednoga suviše je mala,
A za druge previše velika!
JAKINTA:
A kad k ovom još toliko dođe...
Znaš li onda za koga se daje?
ČOVEK (pokazuje rukom da kralja misli.)
Znam; no kada i kako?
JAKINTA:
Što brže!
(Daje mu staklence s otrovom).
ČOVEK (gledi staklence):
Poznajem ga: Kotor ti ga dade.
(uzme staklence).
JAKINTA:
No slušaj me i dobro utubi:
Gde kod stoiš pod mojim si okom;
Svaku reč ti moje čuje uho...
ČOVEK:
Moja usta vezuje poštenje:
Nevalja ti dakle plašiti se. (Ode.)
JAKINTA:
Sad jošt samo da i to naredim
Da se odmah ubije Dobroslav
Kako s puta se ukloni Vladimir...
(Zgrozi se.)
Da se ubije! Zašt' da se ubije?
Meni sada tek toliko treba
Da nemože sesti na prestolje,
A to s’ daje manjom kupit’ cenom...
Neka... neka očnji vid izgubi...
Istina je... ko umre ne vidi...
Ko ne vidi za presto umire...
Dakle neka tako bude... Ali
Meni treba da poroda nema
A slep čovek može imat' dece.
Slepcn daju okate sinove...
Hm... hm! ipak mora se ubiti...
Al’ ubiti!... ubiti !... Krv, te krv...
Plod i život dva imaju gnezda...
Neka živi! ta i to je život...
Svaki rado mrak bi groba dao
Da za njega taj život dobije. (Ode.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.