Kraljević Marko i trideset Turaka
Sunce zađe, a mjesec izađe.
Viknu vila s visokih planina
Baš u dvore Kraljevića Marka,
Pa mu viče tanko, glasovito.
Glasovito, ali ponosito: 5
»Davor brate, Kraljeviću Marko,
Što si sio, zlo vino popio!
Eto ide do trideset Turaka,
Da t’ ubiju al’ uhvate živa,
I dovedu caru čestitomu. 10
Ne šali se, Kraljeviću Marko,
Ne šali se, ako Boga znadeš!
Već ti skači na noge lagane,
I osedlaj tvoga brzog Šarca,
Pa ti zovi slugu Manojila, 15
Nek oblači sve svoje odijelo,
Dok ti, Marko, konjica nahraniš.
Daj mu, Marko, deset oka zobi,
Daj mu vina od dvadest godina,
Što junaci na divanu piju, 20
Na divanu kod Kraljević-Marka;
Pa ga sedlaj sedlom i sersamom,
Koje ti je babo ostavio,
A od cara na dar zadobio;
Pak ih čekaj na velikih vratili. 25
Kud prolaze konji i junaci.
Kada dođe do trideset Turaka,
A ti kopljem najprije udari;
A kad ti se polomilo bude,
A ti hvataj perjati buzdovan; 30
Kad buzdovan pofalio bude,
A ti trgaj sa bedrice sablju;
Ak’ i sablja zulum ne učini,
A ti uzmi nože od pojasa,
Koje sam ti, Kraljeviću Marko, 35
Koje sam ti u potaji dala.«
Kad je Marko vilu razumio,
Odmah skače na noge junačke,
Pa on zove slugu Manojila,
Da oblači njegovo odijelo 40
Pa ga šalje Turkom u susrete,
Nek im pute u gori zatvori,
Dokle Marko konjica nahrani;
Pak on ide konjicu u štalu,
Pak mu daje deset oka zobi, 45
Daje vina od dvadest godina,
Što junaci na divanu piju,
Na divanu kod Kraljević-Marka;
Pak ga sedla sedlom i sersamom.
Koje mu je babo ostavio, 50
A od cara na dar zadobio,
Kadano je kod cara dvorio;
Pak ih čeka na velikih vratih,
Kud prolaze konji i junaci.
Kad je malo postojalo vrijeme. 55
Ali ide do trideset Turaka.
Kad se Turci Marku približiše.
Marko trže svoje dugo koplje:
Al’ se brzo koplje polomilo,
A Turaka istom deset palo. 60
Pa on hvata perjati buzdovan.
Pa udara uzduž i poprijeko;
Nit’ on pazi konja ni junaka,
Ni junačkih bogatih odora.
Kad je deset Turak’ obalio, 65
Buzdovan se onda pocijepao.
Trže Marko sablju od bedrice,
Koju mu je babo ostavio.
Pak naganja Turke oko vrata.
Kao djeca u pol dana sovu; 70
Al’ mu sablja pofaliti ne će,
Nego siječe do devet Turaka,
Devet Turak’, a i deset konja.
Sam’ ostade jedno mlado momče.
Mlado momče jedini u majke. 75
Pak ga stade umiljato molit:
»Nemoj mene mlada pogubiti,
Mezimac sam u starice majke.
Jer će majka od žalosti pući.
Ako čuje, da sam poginuo.« 80
Zato Marko haje i ne haje.,
Pak ga hvata za grkljan pod vratom,
Pak ga hita na crnu zemljicu;
Kako ga je lako zahitio,
Crnu zemlju njime je razbio. 85
A cipelu u zemlju ubio:
Al' se Ture ne pomiče više,
Već uzdahnu i dušicu pusti!
Kad je Marko Turke povaljao,
Podvikuje slugu Manojila, 90
Ter mu veli tanko, glasovito:
»Vjerna slugo, mladi Manojile,
Pohvataj mi sve turske konjice.
Koji ovdje nijesu poginuli.
I pokupi sve mrtve junake 95
Pak ih veži na svoje konjice,
Nek ih nose konji u dvorove,
Nek ih vide bule i kadije,
Pa nek vide, kako Marko siječe,
Pa nek uče svoju sitnu djecu, 100
Nek ne idu s kršćani na mejdan.«
Što je Marko Manojilu reko,
To učini sluga Mariojiio:
On pohvata sve žive konjice,
I poveza ubijene Turke, 105
Nek ih nose konji u dvorove,
Nek ih gledu bule i kadije,
Nek gledaju, kako Marko siječe,
Jer je Marko junak od komada.
»Neven« V. teč.
