Kraljević Marko i Musa Kesedžija
Porani Kraljeviću Marko,
Uvatio ralo i volove,
Pod Prilipom pod bijelu kulu,
Pa on ore luke i čitluke,
Da on sije bijelu pšenicu. 5
Podiže se Musa Kesedžija,
Pravo k Marku na bijelu kulu,
Da Markovo obide junaštvo.
Pogla Marka pod bijelu kulu
I on njemu božju pomoć viče, 10
A Marko mu pomoj privatio,
Ne ostavlja ralo ni volove.
Pitaju se za mir i za zdravlje
I rekoše da su zdravo bili.
Pita Musa: „Đe je kuća Marko?“ 15
On izdiže ralo i volove
I kaza mu đe je tanka kula.
Pogleda ga Musa Kesedžija,
U obrazu krv promijenio!
U vreću mu zavlačaše ruke, 20
Rukama mu samlio pšenicu,
Ka da su je mlini napravili.
Pa ga Musa Kesedžija pita:
„Što je ovo u torbake, Marko?"
Marko kaza sjeme i pšenica, 25
Musa kaže brašno na baštinu.
Veli Marko pšenica je bila
I kune se krstom i Vaskrsom.
Strašno mu se Musa proklinjaše:
„Ođe, Marko, brašno samljeveno 30
„Pa ti brašno nije za sijanje!“
Kad se jadu osjetio Marko,
Jočnu Marko ralo i volove
Pa on dođe Musi Kesedžiji
I pogleda Marko u torbake, 35
Kad pšenica nije za sijanje,
Samlio je Musa u rukama.
Tada reče Kraljeviću Marko:
„Što bi Musa, da od Boga nađeš,
„Te mi samlje bijelu pšenicu 40
„Te mi brašno nije za sijanje.“
A Musa mu tijom progovara:
„Sva te hvali srpska okolina,
„A ni mene ne kudi krajina,
„To je dala sreća il’ nesreća, 45
„To je Marko od Boga sudbina,
„Te ti samljeh bijelu pšenicu!"
Tade reče Kraljeviću Marko:
„Čuješ mene Musa Kesedžija,
„Trista šeset sedam Kesedžija, 50
„Ka i tebe nema nijednoga;
„Ostaviću ralo i volove,
„Pa ajdemo pod bijelu kulu,
„Da sjedimo i da počinemo."
I otale oni okrenuše, 55
Išetaše kuli na bojeve.
Marko zove Kraljevića Jelu:
„Seko Jelo, šinula te guja!“
Gospodsku je sovru postavila,
A na sovru svaku đakoniju, 60
Postavila vina crvenoga
I simita hljeba bijeloga,
Pili jeli i objedovali.
Kad im vince ulilo u lice,
A pogledaj Kraljevića Marka, 65
Poprečuje Musu Kesedžiju,
Ispod vjeđa, preko mrka brka,
Krivo gleda Kraljeviću Marko,
Krivo gleda, dobro mu ne smišlja.
On nanese mrnje na obrve, 70
Obrvice do na trepavice,
Trepavice do na jagodice,
Jagodice do na mrke brke,
Mrke brke tamo i ovamo,
Silan Marko očima zamuti, 75
Gotovo mu suze udariti.
Reče tada Kraljeviću Marko:
„Čuješ li me Musa Kesedžija,
„Mi ajdemo pod bijelu kulu,
„Da mi kamen teški privatimo, 80
„Turamo se kamena s ramena!"
Prvi Marko Musu opravio,
Niza stube niza tanku kulu,
Dok dođoše na rosnu livadu,
Ćuti Marku ralo i volovi. 85
Turaju se kamena s ramena.
Turi Marko stotinu lakata,
A stotinu Musa i četiri,
Drugom turi isturio Marko,
Jednake im bavke ostanule. 90
U to doba akšam noćca dođe.
A kad viđe Musa Kesedžija,
Za sidžime konja privatio,
Ćaše Jela konja da prihvati,
A veli joj Musa Keseidžja: 95
„Nej mi, Jelo, konja privaćati!"
Pa kad dođe pod bijelu kulu,
Najdoljni mu kamen podignuo
I pod temelj uzdu položio,
Pustu konju namače zobnicu, 100
Da mu zoblje ječam i pšenicu.
Viđe Marko da je Musa zoran,
Ne smije mu sada udariti.
Tada Marko izaziva Jelu:
„Sestro Jelo, šinula te guja, 105
„Prostrije ćeš gospodsku prostirku,
„Dolje prostri Musi Kesedžiji
„I k mene ćeš okrenuti glavu,
„A Musi ćeš noge obrnuti,
„E će noćas junak isčeznuti, 110
„Ne smije ti ništa učiniti,
„U nad Boga i u brata tvoga,
„Ja ću mu ga sjutra preturiti!"
Odmah sestra brata saslušala,
Kad je akšam na zemlju panuo, 115
Pa prostrije gospodsku prostirku
I glavu je okrenula Marku,
Kesedžiji noge obadvije.
Na jad noćca kolika mu dođe,
Ne zaspiva krmska poturica 120
I ne smje joj ništa učiniti,
Od junaka Kraljevića Marka.
Kad svanulo i sunce granulo,
Bješe Marko jutru poranio,
Pa doziva sestru od rođenja: 125
„A nu, Jelo, šinula te guja,
Zeman mene ići na oranje,
Da ja sijem bijelu pšenicu,
A Musi je vakat putovati!"
Obojica na noge skočiše, 130
Musa skoči konja da privati,
Kad ne može dići podumentu,
Kao što je uzdu položio.
Marko diže,1) konja mu dodava,
Pa ovako zađe besjediti: 135
„Nek počine ralo i volovi,
„Mi ajdemo na rosnu livadu,
„Da s’turamo teškoga kamena.“
Turaše se teškijem kamenom,
Turi Musa šesdeset metara, 140
Od najprve osamdeset Marko.
Tada reče Musa Kesedžija:
„Moli Boga za đavola tvoga,
„Platio bi sve prve konake!"
Tade Marko tijom zborit’ zađe: 145
„Ajde putom Musa Kesedžija,
„Da ti sabljom ne siječem glavu!
„Veli njemu Musa Kesedžija:
„A za Boga Kraljeviću Marko,
„Sve li šalu za istinu primaš!" 150
Na tome se času razdvojiše.
Musa ode svome zavičaju,
Marko osta na bijelu kulu.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
