Kraljević Marko ženi svojeg sestrića

* * *


Kraljević Marko ženi svojeg sestrića

Poranio Kraljeviću Marko,
Poranio u lov u planinu,
Sa sestrićem mladim Jakovićem,
Lov lovio tri dana bijela.
Vrlo dete bilo ožednelo, 5
Ožednelo i još ogladnelo!
„O moj dajo, Kraljevića Marko,
Nemogu ti više ja trajati."
„Čekaj dete dokle noćca padne,
Sljegnućemo kod mog pobratima, 10
Pobratima nejaka Uroša,
Nama će ni večeru spremiti."
Onda sljegli strmo niz planinu
I dođoše k’ nejaku Urošu;
Dobro ih je Uroš dočekao, 15
Donese im vina i rakije,
Svakojaka piva i jestiva.
No im svetli Ružica devojka,
Tu se dete bilo uabilo,
Niti pije, niti štogod ije! 20
Tu mi ga je Marko ukoreo:
„Pij i jedi mladi Jakoviću,
Ako da bog te osvane zdravo,
Tražićemo Ružicu devojku"!
Kad je bilo jutro osvanulo, 25
Podiže se Kraljeviću Marko:
„Pobratime, nejaki Uroše,
Ol’ m' poklonit Ružicu devojku,
Za sestrića mlada Jakovića”?
„Pobratime, ako se pouzda, 30
Da prolazi more i Dunavo,
Da donese od davida granu,
Da izvadi iz mora jabuku,
Daću njemu Ružicu devojku!
A koliko prosca su prosili 35
I nijedan nesu se vratili”!
Podiže se mladi Jakoviću
I opremi svojega Dorata
Marko đipi na noge lagane:
„O sestriću, mladi Jakoviću, 40
Ne uzimaj tvojega Dorata,
No uzimaj mojega Šarana,
Moj je Šarac mora naučio
I kad budeš pokraj Mora sinja,
U moru je ala nenasita, 45
Što proguta konje i junake;
Da popustiš 'andžar niz kičice,
Dako tebe bog i sreća dade,
Da ubodeš alu nenasitu;
Ona će ti konja propuštiti, 50
Čim to vidiš da Šarac zavišti!”
Odovud mu sreća podnijela,
Prolazio alu ne sretnuo.
Kad se otud dete povratilo,
Kada bilo nasred Mora sinja, 55
Zaviskao debeli Šarane,
Sve četiri noge Šarinove,
U usta je ala ukrutila!
I tu se je dete prepanulo,
No ga vide vila sa planine: 60
„Puštaj dete 'andžar niz konjinu"!
Ta'put mi se dete razbudilo,
Te puštilo 'andžar niz konjinu,
Probode glavu troglavoj ali.
Tu se ala bila uplašila 65
I pustila debela Šarana,
Celo more u krv ogreznulo!
Ode dete zdravo i veselo,
Kad je bilo blizu priodilo,
Kodža mi se dete zadocnilo! 70
Od muke se Marko pošetao!
No govori pobratim Uroše:
„Odi pobro da pijemo vino,
Za pokoj mladoga Jakovića”!
Misli Uroš da je poginuo. 75
Stiže dete baš tada pred kulu,
Ugleda ga Kraljeviću Marko:
„Odi pobro da pijemo vino,
Sve u zdravlje Ružice devojke
I mojega mladoga sestrića"! 80
Kad ga vide nejaki Uroše,
Nimalo mu milo ne bijaše,
Al' mu draga biti ne mogaše,
Pokloni mu Ružicu devojku.


Reference

Izvor

  • Tatomir P. Vukanović: Srpske narodne epske pesme, Narodni muzej u Vranju, Vranje, 1972., str. 21-22.