Kosovo (Jovan Sundečić)

Kosovo
Pisac: Jovan Sundečić



* * *


                 Kosovo
               (Davorija)
                     I

   Hej, Kosovo! — kada se
Srbin tebe sjeti,
Zar da krv mu ne navre,
Da te i osveti? . . .
   Tu mu zlotvor zakopa
Žice i slobodu;
Kleti jaram natisn’o
Na vrat srpskom rodu ....
   Pet v’jekova s’ napunja . . .
Ah! ne osta muke,
Koju Srbin ne snese
Od dušmanske ruke. —
   Hej, Kosovo! — Srbina
Sve to sjećat mora:
Da te junak osveti,
Čim se javi hora. —

                     II

   Napij se, Srbe, Sitnice! . . .
Silna je njena môć:
S njom će ti čustvo osvete
Odmah sve živce proć! —

   Napij se, napij Sitnice;
Krvi je još u njoj,
Koju je njekad prolio
Kosovski strašni boj! —

   Napij se, Srbe, Sitnice! . . .
Oh! to je tvoja krv,
Koju ti jošte duguje
Pogana turska strv! —

   Napij se, napij Sitnice ! . . .
Silna je njena môć:
S njom će ti čustvo osvete
Odmah sve živce proć! —

                     III

   Gorkim suzam Milica
Svoje lice rosi,
Pa u kneza — od devet
Jednog brata prosi:

   Da od nje iz Kruševca
Ne otiđe vojno,
S ocem, s braćom ostalom,
Na Kosovo bojno;

   No da sestri ostane
Za zakletvu milu,
Ako Srbi ne mognu
Divlju svladat silu. —

   Knez joj brata dariva
Najmlađega, — koji
Sa barjakom krstatim
Pred svom vojskom stoji! . .

   Stupi preda nj Milica,
Pod njim konja hvata:
˝Stani, Boško; knez mi je
Darova’ te brata!˝ . . .

   Ali Boško Jugović
Prê bi mrtav pao,
Neg iz ruku zastavu
Ma bud’ kome dao :

   ˝˝Ne ću, sestro, Boga mi!˝˝ . . .
Grmnu, i obode,
Pa ka’ zv’jezda niz nebo
Na Kosovo ode. —

   Vazda rodu, ognjištu,
Kad im b’jeda grozi,
Prê no igda ikome
Teci i pomozi:

   Svi smo s rodom spojeni,
Ognjište je sveto;
Ko to dvoje ne brani,
Ime mu prokleto!

                     IV

Vuk što snuje,
Lazo čuje:
   ˝Zdrav Milošu!˝ —-vikne;
Miloš plane,
Pa ustane:
   ˝˝Vidjeće se!˝˝ — cikne. —

Zora plavi,
Junak pravi
   Kud li naglo teče
S dva još druga? . . .
Strašna tuga
   Njeg u duši peče. —

Srce s’ ježi; . . .
Ev’ on bježi ....
   K dušmanima ode:
Ka’ što umi,
Moli, kumi,
   Da ga k caru vode. —

Car ne zebe,
Neg’ do sebe
   Dopušta mu doći;
Mni, s predajom
Il’ izdajom
   E to mora proći. . . .

Gordo sjedi,
Ne besjedi,
   No mu nogu pruži:
Da vrat skuči,
I papuči
   Ka’ rob se oduži.

Miloš tada
K zemlji pada:
   Grud mu kipi gnjevom;
Noge s’ lati,
I prihvati
   Nju sa svojom l’jevom;

A desnicom,
Osvetnicom,
   Iz potaje brže,
Kao krutu
Guju ljutu
   Britka noža trže:

Sve od udi
Pa do grudi
   Murat-cara pori,
Da mu tako
Kaže — kako
   Miloš rodu dvori. —

Oj, Srbine!
’Vake čine
    Drži na pameti:
Srce snažno,
A odvažno,
Tako ljage sveti! —

                     V

Na Kosovu borba bukti,
Oganj-prsa gnjevom kipe,
Strašna boja tutanj ukti,
Mači prašte, str’jele sipe,
Koplja s’ krše; — r’jeka krvi
Niz Kosovo bojno vrvi:
   Srb se bori za svoj dom! —

Al’ ko ono, mili Bogo!
Podnu ravna polja dolje
Sad uzmiče — s mnogo mnogo
Čile vojske — bez nevolje? . . .
U odlučnom samom trenu
Kud će vojska? .. . Kud se djenu? . . .
   Zar napušta Srbin dom? . . .

To je, to je Vuče kleti,
Svoje braće izdajica:
On to bježi, on to leti;
On je turska udvorica ....
Carsku krunu samo sniva,
A svetinje sve dariva ....
   Aoh! — gdje je Srbu dom? —

Vidovdansko sunce zađe
Za goricu sve krvavo;
Crno ropstvo Srba snađe :
Zlotvori mu gaze pravo;
Muke muči svijeh muka:
Neprestano kune Vuka,
   Što izdade Srbu dom. —

Kuni, kuni — srpski rode,
Izdajicu svakog kuni! . . .
Vaj! izdajstvo kuda bode,
Tud i dušu njeg’vu puni ....
Gnjevnom dušom kuni Vuka,
Da ga sprži vječna muka,
   Kad mu ne bi svet ni dom! —

                     VI

   Sitnica je bujna,
Krvav joj je tok;
Ah! srpsko je carstvo
Stiga’ koban rok! . . .
   Ona sobom nosi
Mnogi ljudski leš,
Al’ ti srce zebe;
Al’ od straha mreš:
   Videć’ jednu glavu,
Koju silan val
Sitnici sa sr’jede
Ne miče na žal.
   Ka’ u žarka sunca
Oko nje je zrak:
Rasvjetljuje divno
Vidovdanski mrak . . .
   Na njoj ni je kruna,
Carska kruna još . . .
Vaj, Srbine! — plači
Vječno udes loš! . . .
   To je glava sveta
Car-Lazara tvog,
Što no pade braneć’
Prava doma svog. —
   Oh! blažena glavo,
Vazda Srbu sjaj!
Što umeo: — to mu
Opet s Bogom daj! . . .


Izvori

  • Jovan Sundečić: Izabrane pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1889, strana 53-59


 
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sundečić, umro 1900, pre 124 godine.