Kopčićeva kćerka
Što se čuje u Kopčića dvoru
Il’ je radost il' golema žalost?
Nije radost, već golema žalost:
Umrla im Alibegovica.
Ostalo joj troje siročadi: 5
Kadunica od dvanaest godina,
Sin Muhamed od sedam godina,
Hanumica od tri godinice.
Svako žali Alibegovicu,
A najviše kćerka Kadunica: 10
Ona kuka kao kukavica,
A prevrće kao lastavica!
Tješile je po dvoru robinje:
„Nemoj plakat naša Kadunice,
Ako ti je a umrla majka, 15
Velik' ti je šićar ostavila,
Srebra, zlata i bezbroj dukata,
Tri sanduka sama burundžuka,
Ostalome ni hesaba nema."
To se čudo po svijetu čulo. 20
Za to čuo bosanski vezire,
Pa on piše knjigu na koljenu,
Pa je šalje Kopoić Alibegu.
Šta je njemu vezir nakitio:
„Eto knjige, Kopčić Alibeže, 25
U men' saruk bijela zambaka,
U teb’ stručak ružice rumene,
Ustrgni ga, pa ga pošlji meni,
Da pomješam s bijelim zambakom!"
Kad Alibeg knjigu pregledao, 30
On se fati divdt i kalema
I hartije knjige bez jazije,
Pa veziru sitnu knjigu piše:
„Čuješ mene, bosanski vezire,
Nije moja za udaju Kada, 35
Ni njezina pleća za kavada!
U struku je kao šibičica,
A u licu kao narandžica."
Kad je vezir knjigu proučio,
On je knjagu drugu napravio: 40
„O, boga mi, Kopčić Alibeže,
Jeste tvoja Kada za udaje
I njezina pleća za kavada.
Što j’ u struku kao šibičica,
To je kada soja gospodskoga, 45
Što j' u licu kao narandžica,
Skoro joj je umrijela majka,
Opremi je pa je pošlji meni!"
To se begu ino ne mogaše,
Već opremi svoju milu kćerku, 50
Uz nju sprema trides’ robinjica
I još više trides' i tri roba,
Pa je šalje bosanskom veziru.
Kada ju je vezir ugledao,
Sa pendžera na srčali durbin, 55
Po sahata pred nju išetao.
Uze Kadu u svilenu pasu,
Odnese je u svoju odaju,
Pa je za se nićah učinio
I sa njome porod izrodio. 60
