Konkordat između Svete Stolice i Kraljevine Jugoslavije (1935.)
KONKORDAT IZMEĐU SVETE STOLICE I KRALjEVINE JUGOSLAVIJE
U ime Presvete Trojice. Amin.
Njegova Svetost Papa Pije XI i, u ime Njegovog Veličanstva Kralja Petra II, Namesnici Kraljevine Jugoslavije, nadahnuti željom da se, stalno i u skladu sa novim prilikama, odredi položaj Katoličke Crkve u Kraljevini Jugoslaviji, odlučili su da zaključe jednu svečanu Konvenciju:
U tom cilju, Njegova Svetost Papa Pije XI, i, u ime Njegovog Veličanstva Petra II, Namesnici Kraljevine Jugoslavije, naimenovali su odnosne Punomoćnike:
Njegova Svetost, Njegovu Eminenciju Visokoprečasnog Kardinala Evgenija Pačeli-a, Svoga Državnog Sekretara:
Namesnici, Njegovu Ekselenciju Gospodina d-ra Ljudevita Auer-a, Ministra pravde i Čuvara Pečata.
Rečeni Punomoćnici, po razmeni odnosnih punomoćstava, nađenih u propisnom obliku, saglasili su se o sledećim članovima:
Član I
Katoličkoj Crkvi priznaje se, u svakom od njenih obreda, puno pravo da slobodno i javno vrši svoju misiju u Kraljevini Jugoslaviji.
Član II
Katolička hijerarhija obrazovana je u Kraljevini Jugoslaviji ovako:
1. Crkvena Pokrajina splitska (Spalatensis) obuhvata nadbiskupsku stolicu splitsku, sada obnovljenu, sa kojom ostaje spojena biskupija makarska (Makarskensis) i sufragane biskupije kotorsku (Catharensis), dubrovačku (Ragusina), hvarsku (Pharensis), šibeničku (Sibenicensis) i ninsku (Nonensis), sada ponovo ustanovljenu. Nadbiskupija splitska i biskupije kotorska, dubrovačka, hvarska i šibenička zadržavaju svoje sadašnje međe u granicama Kraljevine Jugoslavije.
Biskupija ninska obuhvataće celu teritoriju koja je ranije pripadala nadbiskupiji zadarskoj (Jadrensis) a koja leži u Kraljevini Jugoslaviji i čiji je Apostolski Administrator sada Biskup šibenički. Rečena biskupija spojiće se za večita vremena (per unionem aeque principalem) sa biskupijom šibeničkom. Radi upravljanja ovom biskupijom, biskup šibenički naimenovaće jednog naročitog Generalnog Vikara. Biskup šibenički zvaće se: Biskup Šibenički i Ninski.
2. Crkvena pokrajina zagrebačka (Zagrabiensis) obuhvata nadbiskupsku stolicu zagrebačku i sufragane biskupije senjsko (Seniensis) -Modrušku (Modrissensis), krčku (Veglensis), križevačku (Crisiensis) i bosansko (Bosnensis) sremsku (Sirmiensis) čije je sedište u Đakovu.
Biskupiji senjsko-modruškoj biće pripojeni distrikti čiji je Apostolski Administrator sada biskup senjski.
Biskupija križevačka obuhvata sve grko-katolike koji stanuju u Kraljevini Jugoslaviji.
Biskupiji bosansko-sremskoj pripaja se teritorija biskupije pečujske (Quinque Ecclesiensis) koja leži u Kraljevini Jugoslaviji i čiji je Apostolski Administrator sada biskup bosansko-sremski.
Grad Zemun, sada predgrađe beogradsko, odvojiće se od te biskupije i spojiće se sa nadbiskupijom beogradskom.
3. Crkvena pokrajina vrhbosanska (Vrhbosnensis) obuhvata nadbiskupsku stolicu sarajevsku i sufragane biskupije mostarsko (Mandetriensis) -trebinjsku (Tribunensis) i banjalučku (Banjalucensis).
4. Crkvena pokrajina beogradska (Belgradensis) obuhvata nadbiskupsku stolicu beogradsku i sufragane biskupije skopsku (Skopiensis) bačku (Baciensis) i banatsku (Banatensis).
Biskupija skopska zadržava svoje sadašnje granice i uz to joj se konačno pripajaju teritorije čiji je Apostolski Administrator sada biskup skopski.
Ustanoviće se biskupija bačka i ona će obuhvatati sav onaj deo nadbiskupije kaločke (Colocensis) koji leži u Kraljevini Jugoslaviji i koji obrazuje sada jednu Apostolsku Administraciju, njeno sedište će biti u Subotici.
Ustanoviće se biskupija banatska i ona će obuhvatati teritoriju, koja leži u Kraljevini Jugoslaviji, a koja je do sada pripadala biskupiji čanadskoj (Csanadensis) i kojom sada upravlja nadbiskup beogradski u svojstvu Apostolskog Administratora.
Pomenuta biskupija biće za večita vremena (per unionem aeque principalem), spojena sa nadbiskupijom beogradskom. Radi upravljanja ovom biskupijom, nadbiskup beogradski imenovaće jednog naročitog Generalnog Vikara. Nadbiskup beogradski zvaće se: Nadbiskup Beogradski i Biskup Banatski.
5. Crkvena pokrajina ljubljanska (Labacensis) obuhvata nadbiskupsku stolicu ljubljansku koja će se podići na stepen nadbiskupije i sufraganu biskupiju lavantsku (Lavantina) sa sedištem u Mariboru.
Nadbiskupija ljubljanska obuhvata svoju sadašnju teritoriju, u granicama Kraljevine Jugoslavije, a uz to će joj se pripojiti župe ili delovi župa koje su ranije pripadale biskupiji krškoj (Guvcensis), a čiji je Apostolski Administrator sada biskup ljubljanski.
Biskupija lavantska obuhvata svu svoju teritoriju koja leži u granicama Jugoslavije i njoj se konačno pripajaju župe ili delovi župa koje su ranije pripadale biskupijama krškoj, sekavskoj (Secoviensis) i sombatheljskoj (Sabarensis) čiji je Apostolski Administrator sada Ordinarij lavantski.
6. Biskupija barska (Antibarensis), čiji će nadbiskup imati čisto počasnu titulu Primasa Srbije i biti neposredno potčinjen Svetoj Stolici, obuhvata, pored svoje sadašnje teritorije, župe ili delove župa koja leže u Kraljevini Jugoslaviji, a čiji je Apostolski Administrator sada nadbiskup barski.
Shodno prethodnim odredbama, nijedan deo teritorije Kraljevine Jugoslavije neće odsada potpadati pod biskupa koji reziduju u inostranstvu, a tako isto ni jedna teritorija koja leži izvan Kraljevine Jugoslavije neće potpadati pod biskupa rečene Kraljevine.
Kada nova hijerarhijska organizacija i razgraničenje biskupija budu stupili na snagu, prestaće nadležnost Kongregacije de propaganda fide za biskupije u kojima se ova još vrši.
Ako bi se u buduće našlo da je potrebno, ili čak i korisno, da se izmeni ova hijerarhijska organizacija i razgraničenje biskupija Visoke Strane Ugovornice neće se protiviti stupanju u pregovore po toj stvari. Jugoslovenska vlada zadržava za sebe pravo da predlaže izmene sugerisane razlozima koji se tiču saobraćaja ili privrednih interesa stanovništva.
Član III
Sveta Stolica će birati titulare biskupskih stolica Kraljevine Jugoslavije između članova sveštenstva koji su jugoslovenski podanici.
U slučaju upražnjenja neke nadbiskupske ili biskupske stolice, svaki od biskupa jugoslovenskih biskupija podneće, u toku od mesec dana, jednu listu sposobnih kandidata Svetoj Stolici koja će uzeti u naročitu ocenu kandidate predložene od strane biskupa one crkvene pokrajine u kojoj se to upražnjenje utvrdi.
Pre nego što pristupi naimenovanju nadbiskupa i biskupa dijecezana, kao i koadjutora sa naslednim pravom, Sveta Stolica će poverljivo upitati Jugoslovensku vladu da bi saznala da li protiv kandidata postoje prigovori opšteg političkog značaja.
Imena kandidata držaće se u tajnosti sve do zvaničnog objavljivanja. U cilju da bi se brzo popunile upražnjene biskupije, Vlada će najhitnije odgovoriti na napred pomenuti upit. Ako u roku od 30 dana taj odgovor ne bude dat, Sveta Stolica imaće pravo da smatra da može bez daljega čekanja pristupiti objavljivanju naimenovanja.
Član IV
Nadbiskupi, biskupi i biskupi-koadjutori sa naslednim pravom polagaće pred Njegovim Veličanstvom Kraljem, pre svoga stupanja na dužnost, zakletvu vernosti ovim rečima:
„Zaklinjem se i obećavam pred Bogom i Svetim Jevanđeljijima, onako kao što dolikuje jednome biskupu, da ću ostati veran Državi Jugoslovenskoj, Njegovom Veličanstvu Kralju Jugoslavije i Njegovim zakonitim Naslednicima, i da ću poštovati i učiniti da moje sveštenstvo poštuje, u potpunoj lojalnosti, Kraljevsku vladu. Zaklinjem se i obećavam, sem toga, da neću uzimati učešća ni u kakvoj radnji ili savetovanju, koji bi bili upereni protiv nezavisnosti, jedinstva ili interesa Kraljevine Jugoslavije, ili protiv javnog poretka. Neću dopuštati da potčenjeno mi sveštenstvo učestvuje u takvim radnjama. Imajući na srcu dobro i interese Države, ja ću se truditi da od nje otklonim svaku opasnost koju bih video da joj preti".
Član V
Sveta Stolica će odobriti, shodno kanonskim i liturgijskim zakonima, formule javnih molitava, već u upotrebi, koje se imaju čitati za Vladaoca. Iste molitve, koje će se čitati na narodnom jeziku, u granicama ovlašćenja datih od strane Svete Stolice, saopštiće se zvanično Kraljevskoj Vladi.
Član VI
Ordinariji biskupija potpadaju, u crkvenim poslovima, neposredno i isključivo pod Svetu Stolicu sa kojom će, kako oni sami tako i sveštenstvo i vernici, imati punu slobodu neposrednog opštenja.
Sami ordinariji moći će slobodno opštiti sa svojim sveštenstvom i sa svojim vernicima, objavljivati akta svoje pastirske uprave i sastajati se radi pretresanja pitanja koja se odnose na njihovu duhovnu službu.
Član VII
Ordinariji biskupija vršiće slobodno svoju crkvenu jurisdikciju i uživaće sva prava i prerogative svojstvene njihovom zvanju, onako kao što ih priznaje kanonsko pravo. Svi članovi katoličkog sveštenstva u njihovim biskupijama biće im potčinjeni, shodno crkvenim kanonima.
U obavljanju svoje svešteničke delatnosti, sveštena lica uživaće zaštitu države na isti način kao i državni službenici. Država će, shodno opštem pravu, sprečavati vređanja njihove ličnosti i njihovog sveštenog svojstva, a tako isto će se i starati za slobodno obavljanje njihove službe.
Od sveštenih lica ne mogu sudske, ili druge vlasti, zahtevati davanje obaveštenja o licima ili o stvarima, koje su ona mogla saznati pod okriljem tajne vezane za njihovu duhovničku službu, niti ona mogu biti gonjena zbog toga.
Nošenje svešteničke ili redovničke odeće od strane svetovnjaka ili od strane sveštenika ili redovnika kojim su to zabranile nadležne crkvene vlasti, podleži istim kaznama kao i nelegalno nošenje vojničke uniforme.
Član VIII
Imajući u vidu garantije stvorene odredbama ovog Konkordata, zakonodavstva koje štiti prava i slobodu katoličke crkve u Kraljevini Jugoslaviji Sveta Stolica će propisati odredbe na osnovu kojih će, sveštenicima koji stalno ili privremeno imaju da vode brigu o dušama, biti zabranjeno da pripadaju, za vreme trajanja njihove aktivne službe, političkim strankama i da se bore u njihovu korist.
Obavezom nametnutom napred pomenutim sveštenicima ni u koliko se ne ograničava nastava koju imaju pružati u pogledu crkvene doktrine i pravila, bilo u oblasti dogmatike, bilo u oblasti moralnoj.
Jugoslovenska vlada će istovremeno, u pogledu na nekatoličke veroispovesti i obrede, propisati istovetne odredbe po predmetu političke delatnosti u strankama.
Član IX
Sveta Stolica će imati Nuncija akreditovanog kod Nj. V. Kralja Jugoslavije i Kralj Jugoslavije imaće poslanika akreditovanog kod Svete Stolice.
Član X
Nadbiskupi i biskupi imaće, na teritoriji svoje sopstvene jurisdikcije, vlast da ustanovljavaju, da menjaju, da dele župe, kao i da imenuju, da premeštaju župnike i da popunjavaju crkvene beneficije i službe, shodno kanonskom pravu.
Biskup dienezan, pošto je učinio makakvu izmenu u granicama župa, dostaviće to vladi do znanja; on će joj tako isto saopštiti i naimenovanja župnika, pošto ih bude izvršio.
Na položaj župnika, ili druga stalna mesta, koja dopuštaju vođenje brige o dušama na zasebnoj teritoriji, moći će se naimenovati samo sveštenici jugoslovenski podanici; ako naročite okolnosti zahtevaju otstupanje od toga pravila, biskupi će se sporazumeti sa vladom.
U župnim opštinama koje pripadaju jezičkim manjinama, župnici će morati, sem jezika svojih odnosnih vernika, poznavati i narodni jezik da bi se njime služili u prepisci sa građanskim i vojnim vlastima.
Član XI
Postupanje sa katolicima koji stanuju u Kraljevini Jugoslaviji i koji pripadaju narodnosnim manjinama, odnosno upotrebe njihovog maternjeg jezika u verskim obredima, u verskoj nastavi i u crkvenim udruženjima, neće biti manje povoljno nego postupanje koje, na teritoriji one strane države koja odgovara rečenim manjinama, određuje pravni i stvarni položaj građana jugoslovenskog porekla i jezika.
Kako je jugoslovenska vlada bez odlaganja prihvatila ovu odredbu povoljnu po nejugoslovenske manjine, Sveta Stolica izjavljuje da će se, shodno načelima koja je svagda branila u pitanju upotrebe maternjeg jezika u dušobrižništvu, u verskoj nastavi i u životu katoličkih organizacija, zauzeti, prilikom zaključivanja budućih konkordatskih konvencija sa drugim državama, da se u njih unese istovetna odredba radi zaštite prava jugoslovenskih manjina.
Član XII
Država priznaje verskim redovima i kongregacijama koje već postoje u Kraljevini pravnu ličnost i njihovu versku i administrativnu organizaciju, kao i pravo otvaranje novih domova uz izveštavanje, iz pažnje, državnih vlasti. Država će, sem toga, zagarantovati slobodno obavljanje njihove delatnosti u verskim obredima, u nastavi, u dušebrižništvu, u pomaganju bolesnika, u milosrdnim ustanovama i u katoličkim organizacijama ili udruženjima, kao i slobodno neposredno opštenje sa njihovim hijerarhijskim pretpostavljenima.
Sveta Stolica će se postarati da domovi verskih redova i organizacija koji su u Jugoslaviji ne potpadnu pod pokrajinske starešine nastanjene u inostranstvu, sem izuzetaka koji bi se mogli činiti u sporazumu sa vladom. Pokrajinske starešine, a tako isto i mesne starešine, biće jugoslovenski podanici.
Starešine nastanjene izvan teritorije Jugoslavije imaju pravo, čak i ako pripadaju nekoj drugoj narodnosti, da posećuju svoje domove koji se nalaze u Jugoslaviji.
Novim fundacijama, kao i redovima i kongregacijama uvedenim iz inostranstva, priznaće se pravna ličnost prema normama opšteg prava.
Član XIII
Građanske vlasti, koje po svojoj nadležnosti, podignu krivičnu tužbu protiv nekog sveštenika ili redovnika obavestiće o tome nadležnu crkvenu vlast, upoznavajući je sa optužbom i sa postupkom primenjenim protiv crkvenog lica stavljenog pod sud.
Za vreme celog postupka, sudske vlasti će se starati o tome da se zaštiti duhovni karakter optuženog, sem ako ga nadležna crkvena vlast ne bi bila vratila u svetovno stanje.
Kad svešteno lice, koje vrši neku javnu službu, bude, zbog zločina ili prestupa, stavljeno pod sud od strane nadležne vlasti, onda će njegov crkveni starešina takođe protiv njega povesti odgovarajući kanonski postupak, suspendujući ga, u međuvremenu, od njegovih funkcija, kad težina slučaja i odredbe kanonskog prava to budu zahtevale. Crkveni starešina će, sem toga, pristupiti svrgavanju krivca, svaki put kad zaključci kanonskog postupka budu podudarni sa zaključcima građanskog postupka.
Ako bi vladanje nekog crkvenog službenika bilo takvo da bi postalo pretnjom za javni poredak, građanske vlasti će dostaviti do znanja crkvenoj vlasti osnove optužbe i obratiće se istoj da bi se postiglo smenjivanje rečenog službenika.
Kada se, po tome pitanju, crkveni starešina ne složi sa građanskim vlastima, slučaj će se izneti pred jednu mešovitu komisiju obrazovanu od pretstavnika Ministarstva pravde i pretstavnika episkopata, koji će se pridržavati pravilnika ustanovljenog po zajedničkom sporazumu između rečenog Ministarstva i jugoslovenskog episkopata.
Ako je, u slučaju napred rasmotrenog, u pitanju neki biskup, onda će vlada ispitati stvar neposredno sa Svetom Stolicom.
Član XIV
Država priznaje pravnu ličnost i sposobnost za vršenje svih prava koja odatle proističu, katoličkoj crkvi i njenim ustanovama, koje prema kanonskom pravu, uživaju takvu ličnost. Napred pomenute ustanove pretstavljaće njihove zakonite starešine.
Član XV
Sve državne vlasti i autonomne uprave ukazivaće, na zahtev crkvenih vlasti, svoju administrativnu pomoć radi izvršenja naredaba, odluka i presuda donesenih od strane crkvenih vlasti shodno ovom Konkordatu i u svima slučajevima u kojima su rečene državne vlasti i autonomne uprave dužne da ukazuju istu pomoć ma kojoj drugoj veroispovesti.
Član XVI
Katolička Crkva u svojim ustanovama (saobrazno čl. XIV) može slobodno sticati i posedovati pokretna i nepokretna dobra namenjena njenim potrebama i njima upravljati.
Patrimonium katoličke crkve služi jedino ciljevima crkve i ne može se, ni pod kakvim izgovorom, ni konfiskovati ni upotrebiti u kakvu drugu svrhu, sem slučaja eksproprisanja iz razloga opšte koristi; u kome će slučaju vlada dati u naknadu otštetu koja odgovara vrednosti eksproprisanih crkvenih dobara.
Dobrima upražnjenih crkvenih beneficija upravljaće prema normama kanonskog prava, crkvena lica, fizička ili pravna, kojima su ista privremeno poverena.
Dobra i ustanove katoličke crkve ostaju sopstvenost rečene crkve čak i kada stanovništvo kome služe ta dobra i te ustanove, pređe u neku drugu veru.
Prihodi koje naplaćuju crkvena lica na osnovu svojih funkcija, oslobođeni su zaplene u istoj meri kao i plate i honorari državnih činovnika.
Član XVII
Crkva podmiruje svoje materijalne potrebe: 1. prihodima od svojih sopstvenih pokretnih i nepokretnih dobara, zadužbina, legata itd.; 2. crkvenim taksama i pristojbama; 3. doprinosima eventualno razrezanim na crkvene beneficije od strane nadležne crkvene vlasti, za opšte ciljeve, i u korist biskupija; 4. dobrovoljnim darovima privatnih ili pravnih lica, opština itd.; 5. stalnim državnim subvencijama, saobrazno onome što je usvojeno u čl. XVIII; 6. prirezima ili dopunskim taksama u korist crkve, u srazmeri i na način priznat ostalim veroispovestima, ako biskupi nađu za shodno iskoristi to sretstvo.
Član XVIII
Vlada će osigurati katoličkoj crkvi u Jugoslaviji ekonomsku pomoć koja neće smeti biti srazmerno manja od pomoći koju odobrava ostalim veroispovestima dopuštenim ili priznatim u Kraljevini. Na osnovu ovoga načela jednakosti i radi zadovoljenja stvarno dokazanih potreba katoličke crkve, vlada će davati katoličkoj crkvi godišnju subvenciju koja odgovara broju njenih vernika, u srazmeri u kojoj to čini za svaku drugu veroispovest.
Radi utvrđivanja iznosa te subvencije, uzeće se u obzir sume koje su, iz ma kog državnog fonda, primile ostale veroispovesti, njihove ustanove ili njihovi službenici.
Katolička crkva imaće takođe svoj određeni deo od vanrednih potpora, koje budu, eventualno, odobrene ma kojoj drugoj veroispovesti, svakoj ustanovi, ili svakom od službenika.
Istog načela pridržavaće se autonomna tela, svaki put kad budu davala redovne ili vanredne subvencije u verske ciljeve.
Ovom godišnjom subvencijom upravljaće sama crkva, srestvom jednog ureda koji će u tu svrhu ustanoviti episkopat u sporazumu sa Kraljevskim Ministarstvom pravde. Napred pomenuta uprava biće podvrgnuta visokom nadzoru države.
Budžet te uprave utvrđivaće svake godine jedan savet od pet članova imenovanih od strane episkopata svake od pet crkvenih pokrajina Kraljevine. Nadbiskup barski udružiće su u tu svrhu sa biskupima crkvene pokrajine beogradske.
Postupak rečenog saveta izradiće sam savet, a odobriće ga jugoslovenski episkopat i Kraljevsko Ministarstvo pravde, u godini koja dođe po ratifikovanju ovog Konkordata.
Isplata stalne godišnje subvencije katoličkoj crkvi Jugoslavije predvideće se finansijskim zakonom za godinu koja neposredno dođe posle konačne organizacije napred pomenutog Ureda i Saveta. Ova će se subvencija isplaćivati crkvi na isti način po istim formama kao i ostalim veroispovestima dopuštenim ili priznatim u Kraljevini.
Od tog trenutka, uprava, ustanove i lica koji su do tada zavisile od državneg budžeta, preći će u buduće na crkveni budžet.
Zbog crkvenih službenika koji prelaze na teret crkvenog budžeta, Država će takođe obeštetiti crkvu za njen udeo suma namenjenih penzionom fondu i taj udeo će odgovarati dužini službe koju su ti službenici vršili pre njihovog prebacivanja na teret crkvenog budžeta.
Član XIX
Oslobađaju se javnih nameta zgrade namenjene verskom obredu i nastavnim i dobrotvornim ustanovama, ustanove koje služe potrebama crkve, kuće namenjene biskupima, župama i redovničkim zajednicama, istorijski spomenici verskog značaja, dvorišta i neposredne sporedne zgrade svih napred pomenutih ustanova koje se mogu upotrebiti u druge svrhe.
Službena prepiska i vrednosna pisma svih crkvenih vlasti i ustanova oslobađaju se poštanskih troškova i telegrafskih taksa.
Član XX
Dobra „Verskog fonda" pripadaju katoličkoj crkvi, ona služe isključivo njenim ciljevima i njima će upravljati odnosni Ordinariji. Konsistenciju tih dobara utvrdiće dotični biskupi, u saradnji sa nadležnom državnom vlašću po normama opšteg prava.
Ukoliko se radi o zgradama ili drugim objektima koji će se i ubuduće izdavati pod kiriju, imaće Država i javna tela, pod istim uslovima (caeteris paribus), prvenstvo ispred ostalih zakupaca.
Mešovita paritetna komisija, o kojoj je reč u članu XXXVI Konkordata, odlučivaće se po eventualnim nesuglasicama po ovoj stvari i utvrdiće takođe i modalitete prelaza tih dobara pod upravu crkve.
Član XXI
Svi javni patronati Države i tela koja pod nju potpadaju, kao i privatni patronati vezani za posed državnih nepokretnosti, moraće se ukinuti. Ova će odredba stupiti na snagu čim se dotični Ordinariji budu sporazumeli sa Ministarstvom nadležnim po predmetu tereta u vezi sa tim patronatima.
Autonomne uprave i privatna lica, ukoliko su patroni, moći će se, sa ovlašćenjem nadležnih građanskih i crkvenih vlasti, osloboditi svojih obaveza, jedared za svagda, odričući se u isto vreme prava koja im je davao patronat.
Jedna mešovita komisija odrediće naknadu koju će rečeni patroni isplatiti crkvenim telima, čije su izdržavanje oni, kao patroni, obezbeđivali u celini ili delimično.
Član XXII
Jugoslovenska vlada će crkvenim ustanovama, za zemljišta, izgubljena usled agrarne reforme, dati pravednu otštetu koja će im, zajedno sa izvorima predviđenim u čl. XVII, omogućiti odgovarajuće izdržavanje (congrua sustentatia). Zemljišta koja su ostala u posedu crkve, obezbeđuju joj se i neće više moći biti podvrgnuti naknadnim eksproprijacijama usled novih agrarnih zakona, bez prethodnog sporazuma ca nadležnom crkvenom vlašću.
U pređašnjoj pokrajini Dalmaciji, crkveni službenici i ustanove primiće, za neisplaćene prihode, otštetu ne manju od one koju budu primili privatni sopstvenici. Održavaju se pogodnosti već priznate po ovome.
Postoji sporazum da će se u svima slučajevima crkvenim telima vratiti kuće i prostorije namenjene nastavi, kao i mala zemljišta namenjena osoblju pridodatom na službu crkvama, redovničke kuće i zemljišta koja im pripadaju, koja nemaju nikakve veze sa agrarnom reformom, a koja su na bilo koji način, posle rata bila zauzeta.
U slučajevima gde bi ta sopstvenost bila podložna osporavanju, ili pak u slučaju gde bi vraćanje pretstavljalo naročite teškoće, pitanje će se raspraviti i urediti sretstvom paritetne mešovite komisije pretstavnika crkve i države o kojoj je reč u čl. XXXVI.
Član XXIII
Pitanje eventualnog ukidanja crkvenih dažbina, kao i odgovarajuće naknade, rešiće se po zajedničkom sporazumu između obeju Visokih Strana Ugovornica.
Član XXIV
Radi spremanja mladih ljudi za svešteničku službu, nadležne crkvene vlasti moći će otvarati semeništa. Semeništa koja već postoje, ili koja se imaju ustanoviti, biće u isključivoj zavisnosti od crkve koja će njima upravljati shodno kanonskom pravu i koja će postavljati njihove starešine i profesore.
Da bi mogla uživati jednaka prava sa javnim školama gimnazije semeništa moraće ispunjavati uslove propisane za državne gimnazije.
U svima zavodima namenjenim formiranju sveštenstva, kako svetovnog tako i redovničkog, nastavni jezik biće jugoslovenski, sem za skolastičku filozofiju i za bogoslovske predmete koji se predaju na latinskom jeziku.
Član XXV
Vlada će produžiti da izdržava bogoslovske fakultete.
Profesore tih bogoslovskih fakulteta postavlja država, po zakonu o universitetima, između kandidata koji moraju imati svedodžbu o sposobnosti za nastavu koju su pozvati da vrše, izdatu od strane nadležne crkvene vlasti, shodno Konstituciji „Deus scientiarum Dominus", koja je sada osnovno pravilo crkvenih propisa po predmetu bogoslovskih fakulteta.
Oduzimanje biskupskog odobrenja profesorima bogoslovskih fakulteta povlači odmah gubitak njihovog prava poučavanja. Ordinarij, u sporazumu sa vladom, postaraće se, privremeno, za zamenu uklonjenom profesoru.
Vlada priznaje, sem toga, bez potrebe naknadnih ispita, važnost stepena koje jugoslovenski podanici steknu u rimskim papinskim universitetima, i stepeni tih universiteta imame ista prava kao i stepeni jugoslovenskih bogoslovskih fakulteta.
Nastavni program u tim bogoslovskim fakultetima biće saobrazan opštim propisima Svete Stolice po toj materiji.
Član XXVI
U osnovnim, građanskim, stručnim i srednjim školama, javnim i privatnim, veronauka će za katoličku mladež biti obavezan nastavni predmet pod nadzorom nadležne crkvene vlasti.
Biskup, ili njegov izaslanik, imaće pravo inspiciranja škola ukoliko se tiče verske nastave. Program verske nastave moraće biti odobren od strane nadležne verske vlasti. Školski udžbenici koji se na to odnose neće se moći dopuštati u nastavi bez odobrenja iste verske vlasti.
Neće biti manje od dva časa nedeljno verske nastave.
Vlada će popunjavati upražnjena mesta stalnih katiheta.
Naimenovanje stalnih katiheta javnih škola, koji će biti jugoslovenski građani vršeći nadležni ministar na predlog biskupa diecezana. Ovi katiheti neće se premeštati iz jedne biskupije u drugu bez sporazuma sa Ordinarijima tih mesta.
u školama gde nije predviđeno mesto stalnog katihete, nastavu će vršiti župno sveštenstvo ili pak učitelji svetovnjaci, potvrđeni od strane Ordinarija kao honorarne katihete.
Katiheta, kome nadležni biskup oduzme kanonsku misiju, odmah će prestati sa nastavom. Dotični biskup će bez odlaganja izvestiti nadležnu školsku vlast o preduzetoj meri, tek da se sporazumno pristupi zamenjivanju suspendovanog katihete.
Kad iz razloga javnog poretka, ili iz drugih ozbiljnih razloga, školska vlast nađe za potrebno smenjivanje nekog katihete, ona će se obratiti nadležnom biskupu da bi se sporazumno pristupilo ispitivanju slučaja.
Ispiti o sposobnosti za nastavu stalnih katiheta vršiće se pred jednom državnom komisijom za sve što se odnose na profane materije, zajedničke za sve ostale učitelje i profesore, a pred jednom crkvenom komisijom, naimenovanom od strane Episkopata za ono što se tiče bogoslovskih disciplina. Ove crkvene komisije zasedavaće u mestima gde već postoje dotične državne komisije.
Stalne katihete imaće u nastavničkom koru ista prava i prinadležnosti kao i ostali učitelji i profesori.
Bogoslovske studije, završene po položenom ispitu zrelosti u nekoj srednjoj javnoj ili privatnoj školi koja uživa ista prava kao i javne škole iste vrste, daće katihetama pravo da budu izjednačeni, u pogledu svojih plata, sa učiteljima i profesorima koji su završili svoje studije na nekom javnom universitetu.
Pitanje plate, i u datom slučaju, naknade selidbenih troškova honorarnih katiheta ostavlja se jednom naročitom sporazumu između vlade i Episkopata.
Član XXVII
Kako nastava vršena u javnim školama, tako i ponašanje učitelja, moraju poštovati istinsko versko i moralno vaspitanje učenika katolika.
Učenike katolike javnih škola neće učitelji ili druge vlasti ni obvezivati ni pozivati da prisustvuju činima nekog nekatoličkog obreda.
Školski programi biće tako udešeni da ne sprečavaju učenike katolike u vršenju njihovih verskih dužnosti.
Obavezno vršenje verskih dužnosti propisaće za sve škole Kraljevine Episkopat u sporazumu sa nadležnim ministarstvom.
Školski udžbenici neće sadržavati ništa što bi bilo protivno verskim načelima i osećajima učenika katolika.
U školama koje pohađaju isključivo ili u velikoj većini učenici katolici, učitelji će takođe biti katolici u granicama mogućnosti, naročito za predmete koji dodiraju versko obrazovanje učenika; u ostalima učiniće se tako da broj učitelja katolika odgovara, uvek u granicama mogućnosti, broju učenika te vere.
Član XXVIII
Vlada će poštovati konfesionalni karakter i zakonito postojanje škola, koje već postoje, pod zavisnošću i upravom biskupa ili starešina verskih redova i kongregacija, i dopuštaće osnivanje drugih sličnih konfesionalnih škola u kojima će se nastava vršiti na jugoslovenskom jeziku.
Te škole, svagda kad budu ispunjavale uslove propisane za slične državne škole, uživaće jednakost prava sa javnim školama. Ispiti zrelosti vršiće se, kao i sada, uz sudelovanje pretstavnika državne školske vlasti.
Vlasti pretpostavljene tim školama, kao i učitelji u njima zaposleni, obavezane su da u učenicima gaje svest o dužnostima spram otadžbine, države i društva, prema načelima hrišćanske vere i zakona moralnog.
Član XXIX
Država priznaje katoličkoj crkvi pravo da se stara o verskom pomaganju njenih vernika u bolnicama, sirotištima, skloništima, domovima za popravku, kaznenim i drugim sličnim zavodima. U svima napred pomenutim ustanovama, ako one pripadaju Državi ili telima koja od Države zavise, sveštenike koji tu budu imali vršiti svoje funkcije, naimenovaće nadležna vlast po sporazumu sa biskupom dijecezanom. Ovi sveštenici će primati nagradu od Države ili od tela kojima pripadaju ustanove.
Član XXX
Za svešteničke kandidate koji su svoje studije završili na nekom javnom fakultetu, bogoslovskom seminaru ili drugoj ekvivalentnoj školi, vojna služba će biti ograničena na period od šest meseci i oni će biti dodeljeni sanitetu.
Ako, za četiri godine pošto su savršili svoje studije ili dve godine pošto su otslužili vojni rok od šest meseci, o kom je reč u prethodnom stavu, ne budu rukopoloženi za sveštenike, oni će biti dužni da dosluže svoj vojni rok u rodu vojske koji im bude određen.
Ostali sveštenički kandidati, kako iz svetovnog tako i iz redovničkog sveštenstva koji podleže regrutovanju pre završetka svojih studija, moći će, po molbi, odložiti svoju vojnu službu do kraja svojih studija, ali ne preko 27-me godine starosti.
Rukopoložena sveštena lica i zavetovani redovnici biće oslobođeni svake vojne službe, sem slučaja opšte mobilizacije. U tom slučaju oni će, iako u sastavu oružane sile, vršiti duhovnu službu u korist vojnika katolika u zavisnosti od vojnog Ordinarija (kao što je rečeno u čl. XXXI-om) ili će biti upotrebljeni za funkcije koje su u skladu sa njihovim pozivom.
Član XXXI
Da bi se pobrinula o verskoj pomoći katoličkim vojnim licima Sveta Stolica, u sporazumu sa jugoslovenskom Vladom, naimenovaće jednog vojnog Ordinarija pod kog će potpadati, u vršenju svoje službe, vojni sveštenici.
Crkveno naimenovanje vojnog Ordinarija izvršiće Sveta Stolica, pošto bude stupila u vezu sa jugoslovenskom Vladom radi određivanja u sporazumu sa istom Vladom, nekog pogodnog lica.
Svaki od biskupa dijecezana podneće takođe Svetoj Stolici analogno odredbama člana III-eg stava 2, jednu kandidatsku listu koja nije obavezna za Svetu Stolicu.
Crkveno naimenovanje vojnih sveštenika vršiće vojni Ordinarij po prethodnom sporazumu sa Ministrom vojske i mornarice.
Sukcesivno naimenovano vojnog Ordinarija i vojnih sveštenika, u svojstvu činovnika, vršiće Vlada po normama državnih zakona.
Vojni Ordinarij moći će naimenovati samo ona duhovna lica koja budu dobila od strane svoga biskupa dijecezana dozvolu de primi na sebe dušobrižničku dužnost u vojsci i odnosno uverenje o sposobnosti.
Vojnog Ordinarija, a tako isto i vojne sveštenike plaćaće Država.
Broj tih vojnih sveštenika odgovaraće broju vojnika katolika, po srazmeri usvojenoj za službenike svake druge veroispovesti. Ako, i pored toga, broj vojnih sveštenika bude još nedovoljan za duhovnu pomoć Vojsci, Vlada se neće protiviti da se drugim sveštenicima potvrđenim od strane vojnog Ordinarija popuni taj nedostatak. Za oblasti u kojima nema katoličkih župa i sveštenika a gde je znatan broj vojnika katolika, naimenovane se stalni vojni sveštenici.
Sveta Stolica će objaviti jedan Statut koji sadrži precizne norme za katoličku duhovnu pomoć u vojsci i mornarici, kao i takođe u pogledu discipline vojnih sveštenika.
Honorarni, ili pomoćni vojni sveštenici primaće takođe naknadu. za uslugu koje ukazuju vojnicima katolicima.
Član XXXII
Venčanje obavljeno u katoličkoj crkvi shodno odredbama kanonskog prava, čak i u slučaju mešovite vere, imaće, samim tim, građanska dejstva.
Parnice oko poništaja i oko ratum et non consumatum brakova sklopljenih. u katoličkoj crkvi spadaju u nadležnost crkvenih sudova.
Sveta Stolica pristaje da sve parnice u kojima se ne radi o bračnoj vezi raspravljaju građanski sudovi.
U slučajevima mešovitih brakova građanske vlasti će poraditi da se, na zahtev uvređene katoličke strane, poštuje jemstvo dato od strane supružnika, da će svi sinovi i kćeri, bez izuzetka, biti odgojeni u katoličkoj veri.
Član XXXIII
Jugoslovenska Vlada priznaje katoličkoj Crkvi punu slobodu da osniva Udruženja katoličke akcije i da njima upravlja, udruženja koja sebi stavljaju u zadatak da, izvan i iznad svake partijske politike, unapređuju verski i moralni život pod neposrednom zavisnošću i odgovornošću katoličke hijerarhije.
Zabavne igre kao i literarne muzičke zabave nisu u protivnosti sa odredbama prethodnog stava. U ta Udruženja moći će se upisivati učenici javnih škola. Studentske sekcije tih Udruženja mogu postojati i vršiti svoju delatnost van javnih škola.
Član XXXIV
Vlada će se starati da se u državnim udruženjima za fizičko vaspitanje poštuje vera njihovih članova katolika, njena načela i njene ustanove. Moralno i kulturno vaspitanje, svagda kad ONO sačinjava deo ciljeva državnih udruženja za fizičko vaspitanje, neće moći biti u neskladu sa katoličkom doktrinom.
Kod tih udruženja će sveštenici takođe moći vršiti svoju versku misiju u korist članova katolika istih udruženja. U tu svrhu oni moraju imati dopuštenja svog nadležnog biskupa i pristanak mesne uprave Udruženja.
Protiv odluka mesnih uprava moći će se uložiti priziv na više uprave udruženja.
Član XXXV
Postoji sporazum da se, sa stupanjem na snagu ovog konkordata ukidaju zakoni, uredbe i pravilnici koji su sada na snazi u Kraljevini, ukoliko su isti u opreci sa odredbama sadržanim u ovom istom Konkordatu.
Član XXXVI
Dva meseca po ratifikovanju ovog Konkordata biće obrazovana jedna paritetna mešovita komisija radi rešavanja pitanja koja bi eventualno mogla iskrenuti iz primene članova XX, XXI, XXII
Član XXXVII
Sva ostala pitanja koja se odnose na crkvena lica i stvari kao takve, a koja nisu raspravljena u prethodnim članovima, biće raspravljena prema kanonskom pravu koje je na snazi.
Ako bi u buduće iskrsnula kakva teškoća po predmetu tumačenja prethodnih članova, ili ako bi ustrebao pravilnik radi rešavanja pitanja koja se odnose na crkvena lica ili predmete, a koja nisu tretirana u ovom konkordatu, a koja se tiču i Države, Sveta Stolica i jugoslovenska Vlada pristupiće sporazumno prijateljskom rešavanju tih pitanja.
Član XXXVIII
Razmena ratifikacionih instrumenata izvršiće se, što je moguće pre, u Rimu i Konkordat će stupiti na snagu na sam dan te razmene.
U potvrdu čega su napred imenovani Punomoćnici potpisali ovaj Konkordat.
Rađeno u Vatikanu, 25. jula 1935. godine.
(M. P.) E. Kard. Pačeli, s. r.
(M. P.) Dr. Ljudevit Auer, s. r.
ZAKLjUČNI PROTOKOL
U trenutku kada se pristupilo potpisivanju Konkordata, Nj. E. Delegat Nj. V. Kralja Jugoslavije, propisno ovlašćen, dao je sledeću izjavu koja čini sastavni deo ovoga Konkordata: Apostolski Nuncije kod Nj. V. Kralja Jugoslavije jeste doajen diplomatskog kora koji je tu akreditovan.
Rađeno u Vatikanu, 25. jula 1935. godine.
Dr. Ljudevit Auer, s. r.
PRILOG
Sveta Stolica potvrđuje tradicionalni običaj da se u latinskoj misi apostol i jevanđelje pevaju na narodnom slavenskom jeziku i održava koncesije učinjene u pogledu upotrebe Obrednika na narodnom jeziku, s tim da upotreba latinskog jezika ostaje netaknuta za neslavenske župe i za neslavenske grupe župa sa slavenskom većinom, shodno odlukama Svete Stolice po toj stvari.
Ova potvrđuje upotrebu staroslavenskog jezika (glagoljice) u svetoj liturgiji, u obimu i u formama priznatim od Papa Lava HІІІ-og i Pija H-og svete uspomene.
Što se tiče prostiranja upotrebe glagoljice, Sveta Stolica se ne protivi da, u župama slavenskog jezika, biskupi, shodno svojoj savesti i mudrosti, mogu dopuštati upotrebu staroslovenskog jezika u svetoj misi, tamo gde to odgovara jednodušnoj želji vernika. Biskupi će svaki put obaveštavati Svetu Stolicu.
Nezavisno od toga, pevanje mise na glagolici dopušta se u crkvama Kraljevine Jugoslavije o prazniku Svetih Ćirila i Metodija, čak i odloženom na narednu nedelju, pod uslovom da sveštenik koji služi misu i pevači dovoljno poznaju taj jezik.
Rađeno u Vatikanu, 25. jula 1935. godine.
E. Kard. Pačeli, s. r.
OBRAZLOŽENjE
25. jula 1935. godine, potpisan je u Vatikanu Konkordat između Svete Stolice i Kraljevine Jugoslavije.
Tim aktom priveden je kraju posao od velikog značaja. Nesređenost odnosa sa Katoličkom Crkvom bila je štetna po naše prilike, pošto su kontakti Crkve i Države vrlo česti i od značajnih posledica za miran život društva.
Ta nesređenost odnosa potiče u glavnom što su izjavom Pape Benedikta XV od 21. novembra 1921. godine, bili stavljeni van snage svi ugovori Vatikana sa Državama kojima je do Konferencije mira u Versalju pripadala teritorija današnje naše Kraljevine. Otuda je nastala preka potreba da se odnosi Katoličke crkve i naše Kraljevine kod nas srede jednim ugovorom koji bi važio na teritoriji cele Kraljevine.
Tu potrebu shvatili su naši politički faktori, te je još 21. jula 1922. godine bila obrazovana komisija da prouči ovo pitanje da bi se poveli pregovori za zaključenje Konkordata. Toga radi, upućena je u proleće 1925. godine u Rim naša delegacija. Tom prilikom povedeni su pregovori za zaključenje Konkordata, ali nisu bili okončani, već odgođeni na neodređeno vreme. U martu 1931. godine, povedeni su ponovo pregovori diplomatskim putem, ali se uvidelo da će se ovim putem teško doći do rezultata. No kako se osećala potreba da se ovaj posao svrši, pošto je naša Kraljevina već bila sredila odnose ca ostalim konfesijama i pošto su zaključile Konkordate sve one Države u Evropi koji ih nisu imale, a u prvom redu naši susedi, to su pregovori povedeni ponovo u proleće 1933. godine. U jesen te godine Konkordat je u glavnom bio gotov. Definitivno je bio okončan u proleće 1935, te je i potpisan 25. jula te godine.
MINISTARSTVO INOSTRANIH POSLOVA KRALjEVINE JUGOSLAVIJE
PREDLOG ZAKONA O
Konkordatu između Svete Stolice i Kraljevine Jugoslavije, potpisanom u Vatikanu 25 jula 1935 godine, koji glasi:
Odobrava se i dobija zakonsku snagu Konkordat između Svete Stolice i Kraljevine Jugoslavije, potpisan u Vatikanu 25. jula 1935. godine, a koji je u prevodu i originalu.
Ovaj Zakon stupa na snagu kad ga Kralj potpotpiše i kad se obnaroduje u „Službenim novinama“, a obaveznu silu dobija pošto prethodno budu razmenjeni instrumenti ratifikacije.