Komarac i vo

←Stara lisica i kurjak

Komarac i vo Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Miševi i praporci→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Komarac stane volu na rog, pak malo počas reče mu: „Ako samti težak, a ti mi kaži, pak ću otići”. „Ti meni težak? Ja te i ne osećam, kolik' da te i nije na svešu”.

Naravoučenije

Ovo je za one koji o sebi odveć mnogo misle. Čoveku je od jestestva usađeno svojeljubije, a što je god od jestestva, kad se samo razumno i pristojno upravlja, dobro je i nužno. Ljubeći čovek sebe s razumom, od svakoga se zla uklanja i čuva; želeći da mu dobro bude, mora dobro tvoriti; i zato u kakvom se god sostojaniju i zvaniju nahodi, budi u zemljedjelstvu, ili rukodjeliju, ili nauci, ili u službi opštestva, od dan do dan k većemu soveršenstvu sili se i teži.

No ovo razumno svojeljubije valja otličavati od samoljubija, i čuvati se da se prvo u ftoro ne preobrati, što se vrlo lasno dogoditi može, pak onda čovek samoga sebe počitujući i ljubeći, a za druge nimalo ili odveć malo mareći, ne samo što se sramoti, nego i saviše pravedno negodovanije i mrzost drugih na sebe navlači. Ako mi sebe kako nadleži ljubimo, zato isto i samcato valja da svaki trud, priležanije i podvig upotrebimo da nas mnogi rado imaju, ljube i počituju, a k tome inim putem ne možemo dospeti razve opštestvo u kojemu živimo kako sebe i, gdi nadleži, više nego sebe počitujući, ljubeći i o njegovoj opštej polzi trudeći se. Razumno, dakle, svojeljubije mati je dobrodjetelji, a iz ludoga samoljubija rađa se svaka budalaština i zloba.

„Ko se odveć hvali, oni se zavali," — lepa poslovica! Hoćeš li da poznaš, veli, ko je budala? Ko se hvali sa svojim istim budalaštinama. jedan Albanez janičarin dođe u Bosnu. Zna ponešto srpski, ali malo, i hoteći da kaže Bošnjakom da je on strašan junak, zapita ih kako se u Bosni zove onaj ko čini sve što on hoće? „Ogursuz”, — odgovore Bošnjaci. — „Ha, more, ogursuz, da znate da sam ja veliki ogursuz!” — kaže im Albanez. — „Vala i jesi i bićeš”, — odgovore drugi, smejući se.

Kažu za dva prosjaka da su se pred jedni vrati inatila ko će od njih pre iskati. Onda stariji mlađemu reče: „Ti što si juče postao prosjakom hoćeš da se sa mnom barabariš koga su otac i ded prosjaci bili! Jesi l' čuo?” Ovo se svakom mora viditi smešno, no tako je samoljubije: oslepljava nas užasno i čini nas da sebe pohvaljujemo onde gdi bi dužni bili okajavati se i na same sebe srditi se.

Celi narodi ponose se i hvale s vraždom, s mrzostiju i s gonjenijem koja su njihovi stari drugima nanosili, i tako i svoju decu istom vraždom napojavaju. Zaisto, krajnjega, ne velim posmejanija no sožaljenija dostojan je čelovečeski rod! Kolika zla strada od kojih bi sasvim svobodan mogao biti da je dovoljno pametan i pravedan? Ruga se komšija komšiji, selo selu, vilajet vilajetu, i svi narodi jedan drugomu. A zašto? Za slepo samoljubije. Koliko krat kad smo pri trezvenoj pameti stidimo se i sramimo sami od sebe, pohuždavamo se, i da možemo popljuvali bi se kako mogosmo to reći ili to učiniti! Rekao bi kao da su dva srca i dve duše u nami, jedna sva na zlo sklonjena, a druga, sirota, hotela bi nešto dobro, ali nejma vlasti, jer je ona zla svu silu nad njom preotela. Ovo je što oni božji apostol govori aki za sebe, no u samoj vešti za čelovečestvo. „Vidim” — veli — „drugi zakon u udesjeh tela mojega, koji vojuje protiv zakonu uma mojega, i čini me tvoriti ono na što mrzim i česa se moram sramiti”. Zato, dakle, imajmo bodro oko svrh sebe, ne dajmo mesta u nami slepome samoljubiju: „drug druga čestiju boljša sebe tvorite; smirjaj sebe vozneset sja”. I držimo ovo za nebesno izrečenije i zakon: da je onaj najslavniji narod na svetu koji je najpošteniji i najdobrodjeteljniji.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.