Kobna tajna/31
| ◄ Трећа појава | Četvrta pojava | ► |
ČETVRTA POJAVA
Dinko i Aksentije stupaju na vrata. Leonora i dva Vlastelina stoje tako da zakrivaju Jelicu. Mucijo okamenjen gleda na došavše. Iza Dinka i Aksentija stoji Anica sa domaćim momcima.
MUCIJO:
(O užasna previđenja moje
Raspaljene mašte!)
LEONORA:
(Ispod mora!)
2 VLASTELIN:
Vi ste kao gromom poraženi!
Šta to znači?
AKSENTIJE:
Ne vidim je ovdje!
DINKO:
Gdje je ona?
MUCIJO:
Progovaraš? Dakle
Prazna s’jenka n’jesi; živ si čovjek.
DINKO:
Odgovori, gdje je Jelka moja?
MUCIJO:
I ti reče? tvoja? oh! krv b’jesnim
Opet mi se raspaljuje plamom.
Tvoja?... Evo ti je!
(Rastura sestru i vlastelu)
DINKO:
Jao mrtva!
AKSENTIJE:
Da je n’jesi ti ubio?
2 VLASTELIN:
Nije;
Od sinoć je izvan sebe bila,
I buncajuć izvanrednim bolom
O nekakvom utopljenom bratu,
Pred nama je sada izdahnula.
DINKO:
Vaj, nesrećina Jelko! (saginje se k njoj.)
MUCIJO:
Urlaj, pakle!
Sramoti me i kod mrtve! Nož mi
Nož mi dajte.
AKSENTIJE:
Nesretniče, stani,
Jer kada bi i nebeski otac
Plakat mogo, gledeć sad njih dvoje,
I on bi se zaplako od tuge.
MUCIJO:
Lažljivi su bili, bez sav’jesti,
Bez poštenja, i Bog da je htio
Svoju pravdu javiti na zemlji,
Oboje bi bio već odavna
Porazio gromom.
2 VLASTELIN:
(Sad pojmiš li?)
1 VLASTELIN:
Vojvoda je sasvim izvan sebe?
MUCIJO:
Ne gospođo, istinu vam velim,
U čast moju,
Najčistiju istinu vam velim.
Ne bjehu li, ti jim sestro reci,
Odali se razvratnosti, bludu?
(Dinko odustaje od Jelice i vadi pismo pristupajući Muciju).
DINKO:
Istina je u ovome pismu.
Čitaj. — Šta me kan’ izumljen gledaš?
Čitaj, velim, pa od očajanja
Urlaj kao divlja zv’jer.
MUCIJO:
Tu vidim
Materin joj potpis!
AKSENTIJE:
Njena mi ga
I predala mati na samrtnom
Svome času; al tek ovih dana
Rok j’ isteko kad ovlašćen bijah
Da njezinoj izručim ga djeci.
DINKO:
Kamo sreća da nam kobnu tajnu
S njim nikada izručio n’jesi!
Ta je stala nju jadnicu život.
2 VLASTELIN:
Ako dobro po licu mu sudim.
Strahovit je sadržaj tog pisma.
LEONORA:
(On je c’jelim uzdrhtao t’jelom,
A i moje drhtanjem je istim
Obuzeto. Bože! ako sam se
Prividnošću prevariti dala!
(Mucijo pročitavši pismo stoji kao izumljen).
2 VLASTELIN:
Vojevodo, mi strepeći ovdje
Svi čekamo da nam ove tajne
Događaje izvedeš na svjetlost.
MUCIJO:
Stan’te malo, rasijane misli
Da priberem. Dinko, gdje si Dinko?
Pristupi mi. Je li? pošto vam je
Ovo pismo otac pročitao
Vi padoste preda nj na koljena?
DINKO:
Da primimo blagoslov što mati
Za djecu mu bješe ostavila.
MUCIJO:
I onda se zagrliste?
DINKO:
Svetim
Zagrljajem bratinistva, na koji
Uskliknuše radosno nebesa,
A ti izli sve strahote pakla.
MUCIJO:
O bezuman, bezuman sto puta!
(ispada mu pismo iz ruke, drugi Vlastelin uzimlje ga i čita.)
DINKO:
Srdo huda b’jesom zasl’jepljena,
Eto vidiš šta si učinio.
AKSENTIJE:
Poštedi ga, b’jedan je i tako
Preko mjere.
MUCIJO (baca se na Jelicu):
Ženo, ženo moja!
2 VLASTELIN:
Pokojnica po ovome pismu
Bješe Dinku zakonita sestra.
To moramo saopštiti v'jeću.
(Meće pismo u špag)
LEONORA:
(Teško meni!)
DINKO:
Ti, o čijoj duši
Sudio sam po varljivom licu,
Ti koja si mjerila po tvome
Čisto srce njeno, te prionu
Kao demon uz čovjeka onog,
Nečovjekom njega načinivši,
Još ne ideš da pred tvoju žrtvu
Pokajana, kako i on, klekneš?
(vuče je za ruku k Jelici.)
Tu, uzdiši, moli za oproštaj...
Al ne n’jesi dostojna ni srmo
Da haljine dotakneš se njene;
Stvore niski zlobom i osvetom
Zaraženi podalje odavdje.
MUCIJO (ustaje):
Šta to biva? Po Boga još živem.
DINKO:
U žalosti mojoj neizmjernoj
Ostaje mi ta utjeha jedna
Da ne vezah za te sudbu moju.
LEONORA:
Ja sam ti mom domu, gdje jedina
Mogu tebi i svakomu reći:
Stoj il idi. Na to što me b’jediš,
Prosto velim: prevarih s’ i sama;
U tome je sva krivica moja.
DINKO:
Onakova prevara o ženi
Onakovoj samo u opakom
Tvome duhu izleči se mogla.
MUCIJO:
Teško mi je, al na ove r’ječi
Neznam šta bih mogo da prim’jetim.
(Dinko pristupa k Jelici.)
DINKO:
Jelo moja! iza bure koja,
Nemilosno vitljala je s tobom
Tu sad ležiš ko pokošen cv’jetak!
Ležiš n'jema nepomična, bl’jeda,
Sa blaženom na licu mirnoćom
Ko da si se tiho ugasila!
MUCIJO (spušta se do nje):
Avaj! avaj! avaj!
DINKO:
Da bar možeš
Za trenutak otvoriti oči,
I vidjeti da nevinost tvoja
Sinula je kan’ iz magle sunce,
Da pred tobom mučioci tvoji
Ili stidom poraženi stoje,
Il očajni kleče, da svak gorko
Tvoju hudu oplakuje sudbu!
(Mucijo brzo ustaje.)
MUCIJO:
Daj mi da je povratim na život,
Daj da mogu, pred njom u prašini
Ležeć, čut joj oproštaj iz usta,
Daj mi to, pa evo
Moje mjesto ustupam t’ u raju.
Da l’ u raju rekoh? da li rekoh
Da ožive? Ne ne, to nipošto;
Jer kada nas i na strašnom sudu
Bog izvede jedno prema drugom
Sam u pako strmoglaviću se
Da m’ u lice ona ne zagleda.
AKSENTIJE:
Vojevodo, ne sjećaš se da je
Rajska bila Jelkina dobrota?
Njen oproštaj imaš već.
MUCIJO:
Ko veli?
AKSENTIJE:
Ova, sv’jedok njenih zadnjih muka.
MUCIJO:
Ti, Anice? je l’ mi oprostila?
ANA:
Od sveg srca,
MUCIJO:
Kad, Anice, kada?
Kakvim r’ječma? sve potanko kaži.
ANA:
Kad je ono bješe ostavio
Zatvorenu da s’ umori nožem
Il otrovom do povratka tvoga,
Ja se desih u sobici sl’jepoj,
Pa ostadoh s njome zatvorena.
MUCIJO:
A ja onda pomislih... o glupost!
Glupost! glupost!
ANA:
Videći da više
Spasenja joj ni odkuda nema,
Predade se kao mučenica
Sudbi svojoj, pa mi reče tiho:
Leonori i Muciju kaži
Da jim praštam moju smrt, i da ću
Moliti se za njihovu sreću.
MUCIJO:
Muči, muči, muči!
DINKO:
Nesretniče,
Ljubila t’ i onda kad nasilno
Tjeraše joj iz tijela dušu.
MUCIJO:
Iimaš jedan, deset, sto noževa,
Sjuri mi jih u srce do drška,
Pa dovoljno nećeš jošte biti
Osvetio sestru. — Al najprije
I o sebi imaš ti da pričaš;
Aničinoj groznoj pripov’jesti
Nit nastavi; završetak joj je
Najgrozniji, a znati ga treba.
Pričaj dakle.
DINKO:
Nemam šta da pričam.
MUCIJO:
Kako reče? nemaš šta! ti nemaš?
DINKO:
Ne dojista.
MUCIJO:
Mladiću! o nemoj
Da mi stane pamet. Čuste li ga?
Nema!... Vidiš l’onu pokojnicu?
Sestra ti je bila, a lagati
Nije znala, ne tako mi svete
Njene duše, lagat nije znala;
I trenutak onaj kada mišljah
Da lagaše, meni ostati će
Najkletiji u svim vjekovima.
Nemoj ni ti lagati. Zar nemaš
Da užasni događaj ispričaš
Zbog koga je ona poludjela
I umrla? Zar nećeš da zdereš
Obrazinu s lica ubojici
Koji te je rinuo niz strmen,
Pa paklenom dotrčao slašću
Da jadnoj ti sestri pripov’jedi
Razbojništvo svoje?
DINKO:
Njegovo ga
Očajanje zanosi van sebe,
Pa nastoji očevidno da mu
Kraj učini, navlačeći na se
Smrtnu kaznu izmišljenom krivdom.
Bi li ste mu vi, gospođo, mogli
Vjerovati?
MUCIJO:
Tako?! (Ode)
1 VLASTELIN:
Kud to nagli?
2 VLASTELIN:
Zaludu bi htio da ga spaseš;
Sve je stražar vidio s Lovr’jenca.
Divimo se tvomu veledušju,
Al’ je v’jeću prva dužnost pravda.
(Mucijo se vraća i sluša s vrata.)
DINKO:
Stražar, reče? s kakvom mi se mišlju
Približio vojvoda na Dančam
Neznam, ali od njegove ruke
Ne bih svaljen. Čuvši iza sebe
Uhitrenih koračaja bahat
Osvrnuh se; tim pokretom naglim
Zaljulja se ispod mene st’jena,
Odkotrlja, te zajedno s njome
Ja odletih na dno sinja mora.
Smeten silnim padom jedva mogoh
Dokopat se morske površine.
Tad plivačka vještina me spasla.
LEONORA:
(Avaj! takog čovjeka izgubih!)
MUCIJO:
Da i n’jesi, oče, sačuvao
Ono pismo, sam postupak njegov
Dovoljan bi bio da m’ uvjeri
Da bijaše brat Jelici zajsta.
O mladiću, ti si i neznajuć
Njim posljednji zadao mi udar.
Tek sad dušom klonuh. Kad pogledam
Na vas dvoje, pa na mene, vidim
Da je stidno što me i nosila
Ta ništavna zemlja. — Jest, gospodo,
Mucijo je dvostruki ubica,
I za djela što je počinio
Časna kazna vješala bi bila.
Ali na njih nije me navela
Krvoločna za osvetom želja,
Ne, tako mi tih nebesa, nije;
Nego čustva očajane časti
I ljubavi spletoše me tako
Da slijepo u svemu postupih
Kao čovjek svake sv’jesti lišen.
To svi znajte i kažite svakom.
Među vama, o gospodo časna,
Prijateljstva i štovanja nađoh,
Usrdna vam hvala,
Ma da na ta uzvišena čustva
Više nemam nikakvoga prava.
LEONORA:
Ti zlo neko namjeravaš, brate!
MUCIJO:
Avaj! nađoh i djevicu onu
Koja me je opila blaženstvom!...
Iz nebeske svoje krune tvorac
Kam najljepši bješe istrgnuo,
I meni ga bacio u krilo;
Ja kam uzeh, poljubih ga, pa ga
Bjesomuično u bezdanu vrgoh.
Kad bi sada njegova dobrota
Čitav ovaj sv’jet mi poklanjala,
Ja bih njemu na čitavom sv’jetu
Zahvalio, samo
Da mi jedan onaj kamen vrati.
Ali to je za sve v’jeke prošlo. —
Da je jednom još poljubim... Oh! oh!
Već si hladna, o Jelice moja,...
Hladna, hladna ko mramorni grobac
U koj’ će te skoro položiti!
I tako će istruliti tvoje
Nježno t’jelo? Oh proklestvo na me!
Šta si pala demonu u krilo,
Jadna djevo?... Još poljubac jedan...
Jošte jedan i posljedni... Zbogom.
AKSENTIJE:
(Da na sebi nož sakriven nema?)
2 VLASTELIN:
(I ja toga najviše se bojim.)
AKSENTIJE:
Prijatelju, dovoljno si maha
Tuzi dao, pa je već vrijeme
Da odstupiš.
MUCIJO:
To i hoću odmah.
Jest, ako sam u zanosu strasti
Obnevidiv do zločina krajnjeg
Dotjerao, zabludu sam svoju
I patnjama pokajao krajnjim,
Pa zaslužih, mislim, sažaljenje
Više nego preziranje vaše.
Al ovake strahovite patnje
Kad u srce čovjeku se slegnu,
Svojom mu ga rasprsnu žestinom,
I otvore njemu put u vječnost.
(probada se nožem iz njedara)
LEONORA:
Ne, za Boga!...
2 VLASTELIN:
Nož imaše dojsta!
AKSENTIJE:
O nesrećni vojvodo, zar tako
Da okončaš?
1 VLASTELIN:
Plemeniti Muc’jo!
MUCIJO:
Sestro, ni ti ne treba da živeš.
Nju nevinu otrovom i nožem
Ponudio bijah; to mi krivi
Pod’jelimo sada među sobom.
Nož ja izbrah, a ti uzmi otrov.
(Baca joj caklence, ali ga ščepa otac Aksentije,)
Nad tobom ću ispustiti dušu...
Potoke sam suza istjerao
Iz očiju tvojih, za one ti
Evo suze svu krv moju dajem.
2 VLASTELIN:
Skončao je.
DINKO:
Crna, grozna dana!
AKSENTIJE:
Leonoro, pošto zemlji predaš
Ove žrtve tvoje, svjetujem te
Da se skloniš u samostan, ondje
Tvoj gr’jeh grdni kajući do smrti.
Ti, moj sinko, (obrativši se Dinku) sa Despotom pođi
I uz njega bojnom slavom nastoj
Da pretrpaš spomen
Ovih jadnih događaja što jih
Sa hitnosti kojom su se zbili
Ne mogosmo prepr’ječiti. Meni
Ne ostaje drugo no da plaćan,
Neutješan vučem se k mom grobu,
I da molim za njihove duše.
(Svrha.)
|