Kobna tajna/21
◄ Седма појава | Osma pojava | Прва појава ► |
OSMA POJAVA
Soba Jeličina. Jelica svršuje molitvu sa mlađima; i ustaje sa klečaonice, a oni sa zemlje.
JELICA:
Molitva je svršena; večeras
Svetog pisma izostavljam štenje;
Glava mi je teška, a na oči
Neodoljiv san napada. Ajte;
Noć vam laka. Ti ostani, Ano.
(Svi odu a Mucijo stupa na vrata)
Draga Ano, bi l’ u ovoj sobi
Htjela noćas prenoćiti sa mnom?
Neznam šta je, ali nepojmivim
Bojazom sam nekim obuzeta,
Te ne smijem predat se samoći.
MUCIJO:
Neka Cvjetko u obližnju sobu
Odma dođe, i na nalog čeka.
(Ode Ana)
A čega se noćas plašiš, gospo?
Tu ti Ana pomoći ne može.
Treba onog da pozoveš koji
U šumici kod vratanca znaje
Da vatreno k grudma pritiskuje,
Pa na glavi raspuštene vlesi
Da uredi kak’ ostalo ne bi
Potajnomu milovanju traga;
Onog, gospo, u naručju čijem
Takove se uživaju slasti
Da u njima sva utone savjest.
JELICA:
Imaš li je ti, Mucijo? već te
Upitati moram, imaš li je?
R’ječima bi takim rastjerao
I anđele same na nebesma.
MUCIJO:
Ali ne bih anđele na zemlji
Ko ti što si, jer takovi stida
Ne imaju. Sad slobodno dakle
Pošlji, gospo, po ljubimca tvoga
Valjda j’ amo već došao Cvjetko;
Na uslugu ostavljam ga tebi.
JELICA:
Vaj Mucijo, moj čovječe b’jedni
Nemoj opet da počinješ moje
A i tvoje strahovite muke;
Malo prije čuvši duhovnika
Bijaše se dosta primirio;
Šta te opet razdražiti moglo?
Oh jamačno vrag te obigrava.
Hodi amo; tu, do mene klekni,
Pa molitvom pritecimo Bogu.
Ja ga neću nikad kao sada
Tol vatrenim zamoliti srcem.
MUCIJO:
Ne ne, moram uklonit se da bi
Ljubimac ti pristupiti mogo.
A ako se već dražima tvojim
Zasitio dovoljno, pa sumnjaš
Hoće l’ htjeti da s’ u ono kasno
Doba noći potrudi iz grada,
Onda žrtvuj, novaca mu pošlji.
Novac, gospo, svemoćan je mamac;
A imaš ga, hvala Bogu, dosta.
Ostavih ti materinski prihod,
Pa poklonih i obvezu jutros.
Al da, onu ne smiješ otuđit
Čim je svetoj zavjetova svrsi.
Ispuni li veledušni zavjet?
JELICA:
Još ne; sutra.
MUCIJO:
Odmah, odmah, odmah;
S izvršenjem onakih se misli
Ne okl’jeva; daj obvezu meni.
JELICA:
(Bože, Bože!) Šta će ti?
MUCIJO:
Ti kao
Da s’ uplaši! zašto?... Stvar je prosta
Hoću da je ovog časa pošljem
Zavedenju kom je nam’jenjena.
JELICA:
Zar u kasnoj noći? kakva miso!
To ću sutra ja učinit sama.
MUCIJO:
Ne, večeras, još večeras; to je
Moja volja; daj obvezu, velim.
JELICA:
(Propala sam.)
MUCIJO:
Ženo, ne napastuj
Moju dušu daljim neposluhom;
Daj obvezu; gdje ti je?
JELICA (Traži po njedrima.):
Tu bijaše...
Dojsta sam je tu metnala jutros.
MUCIJO:
A sada je nema? To je čudno!
Valjda si je izgubila, je li?
JELICA:
Neznam...
MUCIJO:
Znam ja. — Sjedi tu i piši.
JELICA:
Oh! plašiš me tim užasnim licem.
MUCIJO:
Sjedi jednom.
JELICA:
(Desnica mi drhće,
Drhće srce, drhće mi sve t'jelo.)
MUCIJO:
O jedini čovječe svih mojih
Tajnih misli i najslađih želja...
JELICA:
Komu, komu ovako da pišem?
MUCIJO:
Tvom ljubimcu i budućem mužu,
Tvom pjesniku...
JELICA (ustaje.):
Dinku?... Moja ruka
Takih r’ječi napisat mu neće;
Na me bi se on zgrozio. sva bi
Pored njega zgrozila s’ i narav.
MUCIJO:
I ti nećeš?
JELICA:
Nikad.
MUCIJO:
Onda ću ga
Sam potražit. — Cvjetko gdje si, Cvjetko
Mač i klobuk donesi mi brže.
JELICA:
Mač i klobuk! k njem oružan ideš?
Strahovito! tu će krvi pasti.
MUCIJO:
Muž drukčije ne suočava se
S ljubavnikom no s mačem u ruci.
Jedan od njih mora da s’ ukloni
Ispred drugog, jer nikako zemlja
Zajedno jih nositi ne može.
Ako njemu ja u pako pošljem
Noćas dušu, ovamo ću doći
Da i s tvojom odmah se sračunam;
Ne dođem li, onda mi se možeš
S njim zajedno smijati na grobu.
JELICA:
Božije ti majke, tu ostani;
Gotova sam pisati što hoćeš.
MUCIJO:
Na jedan put pada ti upornost!
Za nj toliko strepiš?
JELICA:
Za nj... za tebe...
Već pri sebi n’jesam.
MUCIJO:
Piši dalje.
„Muž zaht’jeva obvezu od mene,
„Pošlji mi je odmah po Cvijetku.
„Sutra zorom čekam te u bašti
,,Da ti zbogom kažem
,,U posljednjem zagrljaju, Jelka.“
Taj list savij; natpis s polja metni.
JELICA:
Evo. Da si mene natjerao
Da napišem na ovome listu
Smrtnu kaznu sebi, ja bih ti ga
Sad zahvalna ovdje na koljenma
Izručila; ali ga ovako
Izručujem čuvstvom... Beg pravedni
Nelk presudi ko je od nas dvoje
Kriv za čuvstvo što g’ osjećam sada.
MUCIJO:
Već izbija zadržana mrzost!
Da si mi je odmah pokazala
Kad j’ iz grešne ljubavi ti bukla,
Mogo bili ti sad oprostit, mislim;
Al’ onako varat me! onako!...
Ništa. — Odmah da odpravim pismo.
JELICA:
Zar pečatom i ne utvrđeno?...
Vaj! po kome?
MUCIJO:
Po onome koji
Ništa neće u njemu proučit
Što već nezna, jer otajna tvoja
Crna djela slušajuć od druga,
Nslovicom rogata je muža
Poštenoga Muc’ja nakitio.
(Jelica baca se ničice na postelju, viknuvši Ah!)
Amo, Cvjetko. Ti što ne vjeruješ
Ni nebeskim sveticama, nosi
Taj list u grad tvom pjesniku l’jepom
Od strane ga nosi ove, koju
Ovdje vidiš da s’ od stida krije
Te svetice paklu posvećene.
Ali, Cvjetko, ni na živu glavu
Nećeš reći da te ona posla
Primorana vragom ko ja što sam,
Nego sama po sopstvenoj volji.
Jesi l’ čuo? čim obvezu primiš,
Donesi je. S njome ćemo, gospo,
Na takovu izaći čistinu
Da već neće ni Bog moći da me
Pokoleba sumnjom, a ni tebi
Svi demoni da na usta metnu
Nov izgovor. (Momku) Ti se noćas spremi
I Periša, da stanete na brod
Koji sutra u Indije šiljem. —
S njima dvama gotov sam, a s tobom?
Služiće mi obveza da trošak
Sjajuog jednog pogreba podmirim.
(Ode.)
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.
|