KOB
To reći danas ja ne umem više,
To što me boli i bolove guši,
To što mi pogled kao oblak briše,
To što me trune, što mi snagu suši,
To zašto san moj na san ne miriše.
Jedva se sećam da sam bolji bio,
Jedva osećam zlo kako me steže;
Izgleda da se put života skrio,
I neka ruka da zlokobno veže
Moj duh za zemlju i za svet nemio.
Sad bih sanjao, san od mene bega;
Sad bih živeo i kraj ovog sveta;
Sad bih voleo, i to više svega;
Al' sve to meni čudnovato smeta:
San, život, ljubav, sad su moja stega.
Sve mi se čini nemam volje svoje;
Stvari i ljudi sad postoje za me.
Izgleda da su misli, želje moje,
Postale senke, neka vrsta tame.
Moji su dani danas jedne boje.
Vidim da danas više nemam neba,
Da moje oči za njim i ne mare;
Vidim da meni još jedino treba,
Da gubim mirno sve navike stare
U vetru trulom što mi duh koleba.
Tako je došlo sad i ovo doba,
Gde katkad čujem graktanje gavrana:
I tada gledam izgled svoga groba,
'Ladan ostatak snage mojih dana.
I kako diše ravnodušna zloba.
I tad preživim u dnu moje noći
Prvi san stvari, kad im sunce zađe;
I tu osetim da nema pomoći,
Da život i smrt jesu iste građe,
Da tone snaga što mi daje moći.
Veliki ponos, moja vera trune —
Trunuće zato dok imaju snage;
Crni oblaci vidik rada pune,
Moja pregnuća i časove blage.
Pust život gledam k'o vladar bez krune..
Došlo se dovde, ali ne znam kako;
Ne znam zbog čega dan slobode spava;
Ne znam da l' živi zora i moj pak'o,
Ta stara zora i podneblja plava,
Gde sam voleo, a gde sam i plak'o.
Je li to starost i volje i vere,
Il' umor dubok, miran i bez leka,
Kom ne znam uzrok, prostora i mere?
Il' sam ja izraz truleži mog veka,
Koja tka zadah i svud nemar stere?
Il' to korača duh propale sreće,
Propalih misli, napora i snova,
Kao opelo za mrtvo proleće,
Kao zalazak sunca i bregova,
Kao kob moja da zaborav spleće?
Il' je kob moja, što u dane ove
Osećam ruku kako mirno piše
Na moju ljubav, misli i na snove
Ime, koje mi na krst crni diše,
Na krst što nosi sve radosti nove?
