Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/39
XV
KNEGINjA, TOL
KNEGINjA (Ushićena pozivom Gospavinim pruža ruke kao da bi htela zagrliti pobedu i polazi tamo odakle bi da je sagleda šapćući uzbuđeno.): Pobeda!... Pobeda!...
TOL (Ne mičući s mesta, mirno i hladno): Kuda ćeš?
KNEGINjA (Porazi je pojava Tolova. Sa njena lica na mah iščezava ushićenje, klone i spušta ruke, ostaje na mestu te sa sttrhom deteta gleda Tola koji ne skida očiju sa nje).
TOL: Kuda ćeš, pitam te?
KNEGINjA (Prestravljeno, glasom krivca uhvaćenog na delu): Tamo... pobedi!
TOL: Čija je to pobeda?
KNEGINjA: Naša... njegova... Mozova.
TOL: Mozova?
KNEGINjA (Ćuti).
TOL: A ovaj skrhani mač?
KNEGINjA: Mozov je!
TOL: Ovde skrhan mač — tamo pobeda; pobeda Mozova koju ti zoveš našom pobedom? Ko ovde igra: ljudi sa Bogom, ili Bog sa ljudima?!
KNEGINjA: Slava i čast Krojina izmirila nas je, i, pred vojskom pobednom, knežev je mač u ruci Mozovoj.
TOL: Taj mač mu dade ti?
KNEGINjA (Obori pogled).
TOL: Gle, ženo, šta leži pred tobom: jedan skrhan život i jedan skrhan mač i sa okrašja toga žalosnog, ti hoćeš dalje, hoćeš pobedi! (S polja se čuje klicanje.)
KNEGINjA (Čim čuje klidanje njoj se ozari lice i pruža ruke tamo, ali upravlja pogled Tolu kao da očekuje njegovo odobrenje.): Hoću tamo — hoću pobedi!
TOL: To nije tvoja pobeda!
KNEGINjA (Nemoćno pokušavajući da se buni): Zašto mi braniš? — Šta hoćeš? Ko si ti?...
TOL: Ja sam istina; ona istina koju prošlost, kada sa sebe strese bajke kitnjaste, šalje potomstvu radi pouke; ja sam duh, onaj duh koji je nikao iz ovoga kamena i vije se nad ovim gorama da budno bdi nad sadašnjošću i zadrži joj mah kad ova segne da prošlost omrči!... Eto, to sam ja, a pitaš li se, ženo, ko si ti? Hoćeš li to da znaš? Tad ne čuj! U času kad Gospod htede da kazni ovu stopu krvavu, on tebi, ženo, lepotu darova i dovede te u naše planine. Od toga dana zavitlaše pomamni vetrovi po našim gorama i zloslutu pesmu zli dusi zapevaše. Deca ovih krševa, koja su dotle zagrljena išla u smrt, mrko se pogledaše. Nepravda rodi mržnju, mržnja osvetu, a osveta izdaju i, mlado i vito slablo slobode, koje je niklo iz grobova popadalih, poče da nagriza crv. Moz ode u odmetništvo, dovede tuđinsku vojsku, preli nam krvlju gore i doline i pobedi da skrha svoj pobednički mač; Vladenije ode u izdaju, pošto je knezu zabo u grudi mač.
KNEGINjA (Cikne): On?
TOL: Da, on.... njegov je zločin to! (Pokazuje na odar) I u ime kneževo šta učini ti da osvetiš zločin taj? Knežev mač, koji živome niko nije mogao uzeti, mrtvome ti, ženo, iz ruku istrže...
KNEGINjA (Pod tešknm je bolovima koje joj optužba Tolova nanosi Ona nema snage da se brani niti da govori, što, gušeći se, pokušava.): Ne optužuj... prestani!... U čije ime me optužuješ?
TOL: U ime grobova iz kojih nam je nikla sloboda. Nas malo je, a sloboda je skupa, preskupa, i kao lihvar dug traži krvi bezdušno. I svaka kap krvi dece naše koja se za slobodu ne prolije, suza je koja kaplje iz mojih očiju, i svaka kap krvi dece naše koje se za taj dug ne uloži, kap je svete pričesti koja se iz putira prelila. U ime te krvi te optužujem!
KNEGINjA: Zar krv na moju glavu?!... Šta sam kriva ja?!
TOL: Tvoja je krivaca tvoja lepota, a zločin osmeh tvoj!...
KNEGINjA (Spolja se čuje pobednički usklik, ona cikne i poleti tamo): Pobeda!...
TOL (Zauzina njeno mesto kraj odra): Kuda ćeš? Nije ti mesto tamo? To nije tvoja pobeda!
KNEGINjA (Klone i pođe da se vrati odru).
TOL: Ni ovde nije tvoje mesto. Napustila si ga i izdala!
KNEGINjA (Očajno kršeći ruke): Pa gde? Gde?... Gde izmeđ smrti i pobede?...
TOL (Oslonjen na odar n ne ispuštajući kneginju iz očiju): Čuj, ženo, ovu priču!... Na mutnoj Bojani, na pogledu mora sinjega, diže se ponosno tvrdi Skadar-grad. Tri brata, tri Mrnjavčevića, zidala su ga tri pune godine, al’ nikad poslu kraja jer, zla vila za noć bi porušila sve što bi braća za dan nazidala. A otud, sa daleka istoka, dopirao je do ovih planina nejasan glas o nekoj sili neznanoj koja je mora preplovila te kao orkan ruši države i uništava narode. Trebalo je dići grad, jer ko zna neće li sila ta dopreti i do naših planina. I braća nastaviše brižno posao zaludan, a vila zla svoj posao zlokoban. Ali znaš li ko beše ta vila zla?... To beše bratska nesloga. Mrnjavčevići, Vukašin, Gojko i Uglješa, svetla vlastela, behu samo tri imena za jednu dušu, srce i ruku. Al’ dođe međ njih lepotom zanosna supruga Gojkova i pred lepotom tom junački zadrhtaše mačevi. Sa usana im iščeze osmeh bratske ljubavi i duše im poče da rije crv mržnje i nesloge. A nesloga ne zida grad. Sve što bi sloga za dan sazidala, za noć bi bratska nesloga srušila. Naiđe tad pred njih starac jedan sed i reče im: „Zalud zidate grad, nazidati ga nećete sve dok u temelje ne položite najskuplju žrtvu, sve dok ne uzidate najlepšu među vašim ženama!”... To reče starac sed. A najlepša među ženama beše Gojkova mlada supruga, al’ niko ne poumi da načini žrtvu tu. Bolje nek nema grada no da bude grob ženske lepote; bolje neka ne bude prestola Mrnjavčevića, al’ neka stoji presto sa kojega ženska lepota caruje. I napustiše braća zidanje, a vreme poče razoravat’ temelje. Dotle se neman ona s istoka sve više i više bližila i tutanj potmuli, kao grom daleki kad nepogodu kazuje, glasio je već blizinu sile te. Zemlju je trebalo braniti, grad se morao podići, al’ gde će ga zidati bratska nesloga. Tad Gojkovica mlada vide da je s nje ovo zlo, i uznese se veličinom duše nad veličinom lepote, stade pred braću i reče: im: „Bliže se dani teški, dani zli. Otadžbini bi trebalo sloge braće Mrnjavčevića, a mene radi međ njima je nesloga. Ja evo dajem sebe, uzidajte me u gradske bedeme, nek se na mojim grudima uznese ponosns novi Skadar-grad, o čije će se bedeme razbiti moć sile neznane!”... (Duga pauza. Posmatra kneginju na koju je priča učinila silan utisak...) I, uzidaše braća najlepšu među ženama te sloga poče ponova zidati i niče Skadar-grad i dočeka junački silu neznanu, (Pauza). Ču l’, ženo, ovu priču?
KNEGINjA (Prestravljeno, skoro ne dišući, ona sluša priču ovu kao nesrećnik kome se čita smrtna presuda. Što dalje u priču Tol zalazi, to ona sve više gubi hrabrost i predaje se sve više tamnim mislima koje joj dušu osvajaju i izazivaju u nje mračnu odluku. Pred kraj priče, kad Tol naglašava požrtvovanje mlade Gojkovice, ona pretrne i zadrži u grlu krik koji joj se oteo iz duše i od tada oia grčevito maše rukama jedva čekaJući da Tol zavrži priču. Na kraju priče ona se pribere i miri se odlukom koja joj već niče u duši)...: ... Beše l’ to priča, Tole?...
TOL: To stara priča kazuje!
KNEGINjA: Beše l’ to priča, Tole, il’ možda... presuda?
TOL: Presude Bog izriče, ljudi ne!
KNEGINjA (Strese se celim telom): Ha!... razumela sam je... sa onog sveta dolazi je l’?... Kazuj, ti si knežev duh?
TOL: Ako ti duša dršće preda mnom, tad sam knežev duh!
KNEGINjA: Presuda, jest, to je presuda!... Malo čas čuh ti optužbu, a sad presudu!... Sa onog sveta dolazi... pogovara joj nema, nema poricanja, teško onom ko joj se ne potčini!... Uzidajte me, evo uzidajte me u temelje Krojine, nek se na mojim grudima uznese Kroja ponosno... nek joj to snage da, da nikad više i ni pred kim ove zidine ne zadršću... To kaže stara priča, Tole, je l’? To traži stara priča, Tole, je l’?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|