Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/28
IV
KAPETAN PERLAT, PREĐAŠNjI
KAPETAN PERLAT (Uzlazi uz stepenik umoran i slomljen. On je gologlav, a oko čela mu je zavoj na rani).
KNEGINjA (Uznemireno): Šta donosiš, kapetane?
KAPETAN PERLAT: Glase zle, gore ne bih želeo da čuješ.
KNEGINjA: Zar nema međ vama glasnika dobroga; zar nema viteza koji bi znao reći bar jednu reč utehe?
KAPETAN PERLAT: Uteha, gospo, u ovome času bila bi laž, a laž bi bila greh.
KNEGINjA: Zbori, što reče onaj Mozov top maločas?
KAPETAN PERLAT: Istočni bedem provaljen je već, na njemu je prolom.
KNEGINjA: Zar ne možemo prolom taj svojim grudima zaštiti mi — svi mi?
KAPETAN PERLAT: Brdo mrtvih viteza pred prolomom što se uzdiže, odgovor ti je, gospo, na to pitanje.
KNEGINjA: A zar je smrt tih viteza poslednja reč branilaca Krojinih?
KAPETAN PERLAT: Poslednja ne; ginućemo i dalje. Al’ — neprijateljska sila nadire kao bujica i preplavila je padinu. Bacamo mrtve svoje među njih, ne bi li ih ustavili, al’ bujicu je teško ustaviti.... Moz je već uskočio na donje bedeme...
KNEGINjA: I drugda beše teških časova, al’ vera još nikad ne klecnu ko sad.
KAPETAN PERLAT: Beše ih da, ali tad Konte Bran beše pred nama, a pred tuđinskom vojskom ne beše nigda Moz.
KNEGINjA (Slomljena, posle izvesnog razmišljanja): I zar nade nikakve?
KAPETAN PERLAT: Mi, gospo, nismo izgubili nadu svu.
KNEGINjA (Diže glavu): Niste je izgubili? Šta je to u što verujete još? Ko je to međ vama koji bi u ovom teškom času bio kadar spasti Kroji čast?
KAPETAN PERLAT: Kapetan Vladenije.
KNEGINjA (Iznenađena i prestravljena): Kapetan Vladenije?!
KAPETAN PERLAT: Njega su Debrani izabrali za starešinu. Znaju ga s Dajna, kad je sa njima uz Moza ratovao. Debrana je tri hiljade i svako ima srca dva. Vladenije je hrabar kapetan...
KNEGINjA (Uznemirena): Je li pouzdan?
KAPETAN PERLAT: O, gospo!...
KNEGINjA: Ja pitam, je li pouzdan?
KAPETAN PERLAT Uvek je bio uz kneza. U Svetogradu se borio uz nas, na Dajnu uz Moza. Bio je uvek hrabar i pouzdan...
KNEGINjA: Uvek dosad... to verujem... (Spolja se čuje neko komešanje, potmuli glasovi, alakanje, zveka oružja i znak roga): Ču li?
KAPETAN PERLAT (Sluša): Čudan šum! Kao da se u gradu vodi borba već?
KNEGINjA: Zar prodro Moz?
KAPETAN PERLAT: Ne verujem! Debrani su kadri odoleti mu navali. Ja moram tamo, gospo! (Pođe, ali na stepeniku sretne kapetana Emanuila i zadrži se) Kapetane, šta je to?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|