Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/22
III
KNEGINjA, MOZ
KNEGINjA (Pauza. Najpre se ponovi rog s leva kome odgovara, rog s desna. Za tim se pojavljuje knjeginja na konju bogato okićenom i zastrtom po srednjevekovnom riterskom načinu. Ona u riterskom pancirskom odelu, oklopljena, sa spuštenim vizirom. Pred konjem ide vojnik koji na štitu nosi mač; konja vodi vojnik u bogatom albanekom odelu).
MOZ (Pojavljuje se jednovremeno s leva na konju okićenom po istočnjačkome načinu, pokrivenom tigrovom kožož. On je u raskošnom albanskom odelu sa metalnim tokama na prsima, koje mu služe kao oklop. Na glavi mu plitki skadarski fes pod kojim belo končano keče, sa fesa duga plava kita pada mu po ramenima. Na nogama čelični dozluci koji mu štite i kolena. Pred njim jedan janičar, na štitu nosi mač, a jedan crnac, turski odeven, vodi mu kolja. Oba viteza odlaze na suprotne strane gde će, van našeg dogleda, sjahati konje. Vojnici koji nose štitove i na njima mačeve, ostaju i zauzimaju stavove, jedan prema drugome, tako da sobom beleže odstojanje i položaj boraca. Moz i kneginja, pošto su sjahali, vraćaju se i odmah prihvataju se štitova mačeve, a štitonoše se povlače. Moz i kneginja najpre se mačevima pozdravljaju, stavljajući ih pred prsa i zatim ih ukrštaju.)
MOZ: Na život i smrt!
KNEGINjA: Na život i smrt. (Stupaju u borbu.)
MOZ (Posle prvog sudara): Pazi, kneže, Moz nikad nije zalud svoj mač potezao.
KNEGINjA: Sem kad ga je na otacbinu potegao.
MOZ: Ovaj se mač umeo i za otadžbinu boriti.
KNEGINjA: Za ono ti čast, a za ovo — sram!
MOZ: Osveta nije sram!
KNEGINjA: Sram je na otadžbinu mač potezati.
MOZ: Na otadžbinu da, na tebe, kneže, ne!
KNEGINjA: I ako, Moze, znaš šta otadžbini nosi moja smrt.
MOZ: Otadžbina! Hm! Tom praznom rečju zvoniš jednako! Za mene otadžbina nije prazna reč, drugo je ona za mene. I kameno tle na kome sam se rodio, i zemlja na koju mi je prva suza kanula, i Božji zrak koji me je prvi put ozario, i grob pod kojim znanci mi počivaju, i kamen ovaj i ona planina i divlji cvet kraj staze, i ovaj mrki krš i plavo nebo nad njim i ona... Marija... sve, sve to zajedno otadžbina je!
KNEGINjA: Sve, sve to zajedno je samo sebičnost. Otadžbina je dužnost.
MOZ: I osveta je dužnost. (Pauza, nov stav, nov sudar). Ruka ti nije čvrsta, kneže! Da l’ savest nemirna koleba ti mač?
KNEGINjA: Da savest govori, tvoj mač bi prvi klonuo.
MOZ: Reci, je l’ to ta ruka koja joj dade verenički beočug; je l’ to ta ruka kojom grliš nju? Je l’ stoga dršće sad?
KNEGINjA: Ovo je ruka koja otadžbinu brani od tebe, a moja ruka u toj službi ne dršće.
MOZ: I glas ti nije muški, kneže, kao nekada. Guši l’ ga savest, il’... (Trgne se)... il’, da nije prevara! (Prekida naglo borbu) Bila bi podla prevara!
KNEGINjA (Uznosi konte Branin mač): Ovaj mač, Moze, nije nikad lagao!
MOZ (Još uvek pod sumnjom): Čast maču tom ako je u ruci konte Branovoj.
KNEGINjA: Smrt, Moze, nije laž, smrt je istina, a mi se borimo na život i smrt!
MOZ (Prene se i nastavlja borbu): Da, na život i smrt, jer tvoja smrt znači život moj!
KNEGINjA: A šta ti jamči, Moze, da ti moja smrt ljubav donosi?
MOZ: Šta tebi jamči, kkeže, da ti život tvoj tu ljubav donosi?
KNEGINjA: Tvoja izdaja!
MOZ: Ti mržnju moju zoveš izdajom.
KNEGINjA: Jer mržnja ta tuđinsku vojsku dovodi.
MOZ: Ne vodim je da zemlju porobim.
KNEGINjA: Već da Kroju razoriš.
MOZ: Da, da razorim tu tvrdu tamnicu u kojoj moja ljubav tamnuje.
KNEGINjA: Varaš se, Moze! Grad u kome ona tamnuje, ovo je srce ovde, a ne Kroja kamena. Ovde ona caruje a ne tamnuje.
MOZ: Onda, razoriću taj grad. Raskopčaj oklop da jedan drugom srca potražimo. Željan sam da iz tvoga srca krvi natočim.
KNEGINjA: Da čudne ljubavi koja krvlju gasi žeđ!
MOZ: O, krvniče veliki, ne rugaj se, jer rugom nećeš opravdati greh! Ne rugaj se, već čuj! Pre no što ti mač iz ruku izbijem i mačem ti iz grudi srce iznesem, ti me dobro čuj! Prekidam borbu da me saslušaš! (Prekida borbu, ali ostaju neko vreme ukrštenih mačeva). Je su l’ ti, kneže, kazivali priču o maču mom? To davno beše, još za mladosti blažene pameti deda mog, Arijanita Golemog. Pod Lješom tvrdim, u jednoj pećini, zmija otrovnica izlegla je zmijiće. Moj ded, poneoen mladošću, poteže jednoga dana te mačem svojim pokla zmijčiće, ali mu se i mač od silna udara prebi o stenu... (On spušta mač a to isto čini i kneginja). Kad dođe majka otrovnica da nahrani dečicu, nađe ih obezglavljene i kraj njih parče mača skrhanog. Zapišta majka, jer materinska ljubav počiva i u zmijskoj duši otrovnoj, zapišta i poče kleti ono parče mača koje je ležalo tu, okrvavljeno krvlju dece njezine, i uze ga prskati otrovom zuba svojih. Tri godine, tri pune godine majka otrovnica dolazila bi svaki dan tu i sipala bi otrov na parče mača skrhanoga, sve dok čelik ne ozeleni kao jed. I od tog parčeta gvožđa otrovana, skovan je ovaj mač... Eto, to je priča o maču mom.
A sad, kneže, čuj i priču o srcu mom. I ono se o stene razbilo, i, kao ono parče mača skrhanog, ležalo okrvavljeno. Tri godine, tri pune godine ti si ga, kneže, otrovom zasipao dok nije s mržnje ozelenelo kao jed. I, eto, od tog parčeta srca otrovanoga, sačinjen je život moj. Razumeš li ga, kneže, sad? Ne, nisam ja mržnju s majčinih grudi posisao, nikla je ona iz otrova kojim si mi dušu ti zagadio. I u ozoj je duši nekad cvalo cvetno proleće, i u njoj se nekada budila pesma mladosti i uzdizao veličanstven presto ljubavi, na kome je sedela ona, moja kraljica. Nikad ni jedan presto nije imao lepše kraljice ni podanika vernijeg. Verovao sam tad da sunce mene radi sja i sisao sam mu halapljivo zrak ko odojče nedra majčina; verovao sam da vazduh mene radi grli svežim dahom svet, i nadimao sam grudi visoko ko planina, ne bi li ga sveg posrkao. Verovao sam, jer sam voleo; voleo sam je onom ljubavlju koju joj, kneže, nikad nisi kadar ponuditi ti!... Voleo sam rekoh! Volim je i sad, sad možda više no ikad dosad. Reci joj, kneže, ako me životom pretečeš, da sam umirući od mača tvog, poslednje rekao reči: volim je i sad, sad možda više no ikad dosad!
KNEGINjA (Pod utiskom njegovih reči oborila glavu i zaboraviv na borbu, duboko razmišlja oslonjena na mač. Na jedan mah se prene te uznosi mač.): Mi rekosmo na život i smrt!
MOZ: Kad govorim o njoj, malakše mi gnev.(Još ne diže mač).
KNEGINjA: Il’ možda ruka?
MOZ (Trgne se, pribira, obuzme ga gnev i ukršta mač): Ruka ne, dok si preda mnom ti!(Stupa u novu, odlučnu borbu. Mukla tišina isprekidana zvekom mačeva. On jednim snažnim naletom izbije mač iz ruku kneginji i, kad ovaj pade na zemlju, staje nogom na nj, a vrh svoga mača naslanja na njeno srce.) Kneže, reci poslednju reč, al’, pazi, nek nebude njoj, preseći ću je upola...
KNEGINjA (Mirna, bez uzbuđenja): Misliš li, Moze, da si pobedio?
MOZ: Ti pitaš? Zar kad ti mač leži pod mojim nogama, a srce ti na vrhu mača mog?
KNEGINjA: Pa ipak, pitam, misliš li da si pobedio?
MOZ: Smrt će ti dati odgovor na to pitanje.
KNEGINjA: Neka se Mozova slava ne kiti ovom pobedom, jer konte Branu Moz nije mač iz ruku izbio! (Diže vizir s lica). Samo si ženu, Moze, pobedio!
MOZ (Iznenadi se i spusti mač. U prvome trenutku on bukne gnevom, ali, pod utiskom njena pogleda, lice mu se vedri i obuzima ga ushićenje.): Pa jesam li bar pobedio?
KNEGINjA (Brzo odbijajući): Dok Kroja stoji ponosna...
MOZ (Plane): ...I u njoj knez koji žene šalje na megdan.
KNEGINjA: Ne huli onog koji se branit’ ne može. Kneževa usta zanemela su zauvek, a ruka mu, da nije hladna već, drukče bi danas uznosila mač.
MOZ (Iznenađen): Knez je mrtav?
KNEGINjA: Već čitavu noć.
MOZ (Zaprepašćen vešću): Poginuo?
KNEGINjA: Ne, već Bogu beše ugodno da ga sebi prizove.
MOZ: I zato ti si njegov prihvatila mač?
KNEGINjA: Da izvršim ono što bi učinio on.
MOZ (Više sebi): Mrtav dakle, mrtav? (Duboko razmišlja, u njemu se budi neka nova nada i lice mu se ozarava)... I... ti si, gospo, sada slobodna?
KNEGINjA (Ne hoteći da razume smisao ljegova pitanja.): Slobodna ne, dogod mi je život u ruci ti, a mač moj pod nogama ti robuje.
MOZ (Trgne se i diže mač njen, podnoseći joj ga): Samo moj mač može biti rob tvoj, a ti gospodar moj.
KNEGINjA (Ustežući se da primi mač): Zaboravljaš da si pobedilac?
MOZ: Ako je međ nama pobedilac i pobeđeni tad... ja sam pobeđeni a ti imaš prava na mač.
KNEGINjA: Da branim Kroju njim?
MOZ: Da kazniš njim pobeđenog.
KNEGINjA: Za izdaju?
MOZ: Ne, gospo! Kazni me što te volim. Taj greh je toliko veliki da mu je smrt kazna neravna. Smrt je uteha, a uteha je nagrada. Il’, misliš da sam kažnjen već tim što živim?
KNEGINjA: I tim, što te je mržnja zavela te krvavom hodiš stazom.
MOZ: Ja samo jednu stazu znam, onu što vodi srcu tvom.
KNEGINjA: Ali, na njoj ti preče put bedemi Krojini.
MOZ: Razoriću ih. Ljubav je sila koja ruši bedeme.
KNEGINjA: Ispred te ljubavi ova su mača dva!
MOZ: Il’ jedan samo, al’ taj mrčeva ruka drži.
KNEGINjA: I drži čvrsto, drži grčevito, ko što drži smrt. Tek kad se survaju oni gordi bedemi, maču će ovom korice biti grob.
MOZ: Zar mrtvi će braniti slavu koju su živi zidali?
KNEGINjA: Braniću je ja, ako nisam pobediočev rob i ako mi je put ka Kroji slobodan!
MOZ: Nazivaš robom sebe, ne bi l’ ti slađe bile muke na koje si me stavila. Ti si slobodna, otvoren ti je put. Vrati se Kroji gorda i ponosna, jer si pobedila. Al’ pre no pođeš, čuj mi zadnju reč.
KNEGINjA: Reći ćeš je gore, na bedemima Krojinim, kada se sutra sukobe vojske dve...
MOZ: Smrtniku ne odriče se ispovest; optuženome pripada zadnja reč. Ne odriči mi to, knjeginjo, jer sre što rekoh, još ne rekoh sve. Malo čas kada sam ti se ispovedio, ja zborih njemu, zborih knezu još!... Sećaš li se, knjeginjo...
KNEGINjA: Ničeg se ne sećam!..
MOZ: Čuj ono što si, bogata lepšim sećanjima, davno zaboravila već. To beše onda, lepa knjeginjo, kada me Gospodan Skender posla na dvore Gospodara, oca tvoga. Pet dana i pet čarobnih noći proveo sam ja na dvoru tom, gde prvi put spazih tebe, Gospo, i saznadoh koliko je Bog milostiv kad tebe zemlji darova...
KNEGINjA (Okrećući da ga ne gleda): Ja te ne slušam!
MOZ: O, navik’o sam već, da ovo drago sećanje, u duge noći, skriven od pogleda sveta zavidnog, sam sebi kazujem. Kazivaću i sad U svetle, letnje noći, kad bi već sunce palo, a mesec se uzneo iznad planina, kad bi Gospodar, otac tvoj, posle obeda povlačio se u kulu, te mu guslari uz strune kazivali pesme o prošlosti — išetala bi, gospo, ti sa vladičicama, na gornje bedeme i pratila bi zvezde kako trnu i žegu se, ili bi pomno slušala tamne bajke Vardareve, koje ti je on, hukom talasa svojih, kazivao. U te noći, bludeći za slikom željenom, prikradao bih se ja kao mrčeva sen i puzao bi uz bedeme kao mesečar, te skriven iza zidina posmatrao bih te ...
KNEGINjA: Ja te molim, Moze, prekini!
MOZ (Nastavlja sve uzbuđenije): Posmatrao bih te... Oslonjena na bedem, kose raspletene, a lica ozarena mekom, mesečevom svetlošću, izgledala si ti kao svetica pobegla sa stene za koju ju je nemilostiva slikareva ruka zakovala, i kao princeza iz hučnih i tajanstvenih bajaka Vardarevih. Izgledaše mi tad, kao da je nebo blizu zemlji i tihi vetrić, koji se igrao tvojim vlasima, pričinjaše mi se kao meka ruka anđela kojom miluje svet. U duši mi se tad zaleže osećaj pobožnosti i divljah se veličini Tvorca nebeskog. I takve jedne večeri...
KNEGINjA (Preklinjući): Prestani...
MOZ: ...Mač ovaj, koji me nigda nije izneverio, podlo me izdade. Prikradajuć se da se dočepam mile zasede, ispustih mač te zveknu o kamen. To te probudi iz snova mladačkih i ja stadoh pred tebe kao krivac bez nade na oproštaj. Oborio sam pogled, ne smejući tvome izać’ u susret. I očekivah da izrečeš kaznu zasluženu, gotov da svaku kaznu primim kao milost božju. Kad digoh pogled da čujem presudu, ja sretoh osmeh na tvojim usnama. Kaznila si me osmehom!... Ah, osmeh taj!
KNEGINjA: (Sklapa ruke moleći ga).
MOZ: Pod zrakom njegovim bi iz zemlje zamet proklijao; pod tim bi zrakom iz cveta razvio se plod. Osmeh to beše što rađa i proporađa svet, što od vrline gradi greh, a od greha vrlinu; osmeh koji robu daje snage da lance raskine, a slobodnom nameće želju da postane rob!
KNEGINjA (Ma koliko da se brani da ne sluša Mozova kazivalja, snaga njegovnh osećaja i prijatnost lepoga sećanja, počinjt je savlađivati i ona počinje sa pažnjom pratiti njegove reči predajtći se postepeno i sama slatkoj prošlosti).
MOZ: I ja postadoh rob čarobnog osmeha tog! Grudi mi se proširiše, duša naraste i, ja osetih kaks ona postade veličanstven hram, gde se pred ikonom, koja beše tvoj lik, užeže svetli plamen i miris tamjana i izmirne uznese se prestolu Božijem, a heruvimoki hor iz dna duše mi kliknu: „Osana” I kao što mudraca s istoka povede novom bogu zvezda vodilja, tako taj osmeh povede mene novoj veri, veri ljubavi. I povede me već trenutka tog, te kročih bliže, vođen nekom silom neshvatljivom... (Prilazi Kneginji, koja je već savladala osećajima i prihvata joj ruku, što ona, nemajući više snage za otpor, nesvesno dozvoljava).
KNEGINjA (Savladana utiskom njegovih reči, osećajući se pobeđenom, pokušava, i ako i sama bez vere u svoju snagu, da da poslednji otpor. Ona šapće prigušeno): Preklinjem te!...
MOZ: Kročih bliže tebi, nem i prestravljen veličinom trenutka tog. Pogledi nam se sretoše, u očima nam užeže se plam, buknuše nam obrazi a krv uzavre. Mlada nam tela uzdrhtaše kao pred buru šibljike, grudi nam nabujaše kao more s večeri kada ga mesec zove u zagrljaj, a srca nam zaigraše udarajući pod grudima, kao pomamni lav kada na krletici lomi šipke gvozdene i.... u času tom. (Obavije je rukom oko pasa i privlači sebi. Ona potpuno savladana dozvoljava. On joj dalje reči šapće kao da bi hteo da sakrije svetinju tajne koju ispoveda)... I u času tom, ja videh glavu tvoju iaslonjenu na mom ramenu kose se tvoje zamrsiše o toke na mojim grudima a usne moje nađoše putir iz kojega će pričest posrkati, pričest pred stupanje u novu veru, veru ljubavi... (On je drži u naručju. Ona. savladana, malaksala, nesvesna, preživljuje trenutak teškoga uzbuđenja. Tišina. Pauza.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|