Kirija/1
— Kako, zar vi imate četvoro dece? — iznenađuje se šef, čitajući službeni list koji mu je o sebi podneo dugogodišnji niži činovnik.
— Četvoro! — odgovara činovnik, snishodljivo snebivajući se.
— Šta će vam tolika deca, pobogu brate?
— Šta mogu, Božja volja! — sleže ramenima niži činovnik.
— Ali Bog možda ne zna kolika je vaša plata, a vi znate, pa bi mogli o tome da vodite računa. Jer, kad vi sa tolikom platom mislite da možete imati četvoro dece, onda koliko dece treba da ima, po vašem računu, načelnik prve klase, a koliko tek ministar?
— Da ja imam veću platu, izvesno bih imao manje dece! — brani se niži činovnik.
— Eto ti sad, kakva je to logika?
— Pa kad činovnik ima veću platu ne sedi po ceo dan kod kuće; ide u kafanu, ide u klubove, na trke, u pozorište, putuje, a tako isto i njegova žena nije nikad kod kuće. A kad nema dovoljno
para ni kiriju da plati, sedi po ceo dan kod kuće, prilepi se uz ženu pa...eto!...
G. Šef se slatko smeje ovoj nesumnjivo jakoj logici, a činovnik sa četvoro dece izlazi iz kancelarije i odlazi na blagajnu da primi svoju zlehudu platu, koju će odneti kući, te sesti sa ženom da paru po paru sračunaju i vide: hoće li im dostići da sastave kraj s krajem.
U prostoj, polupraznoj sobi, u kojoj sav nameštaj predstavljaju pet do šest raznoraznih stolica i jedan go sto, sede oni i brinu brigu, dok deca, koja su došla na svet Božjom voljom, u drugoj sobi ili negde u dvorištu bezbrižno igraju i larmaju.
OTAC (Šeta sa rukama na leđima): Eto, piši... izračunaj sama. (Vadi nz džepa). Evo ti kancelarijska olovka, hartmut numera dva; a evo ti i hartije. (Vadi iz džepa svežanj hartije i čita)... s tim da se imenovanome dostavi ovo rešenje u roku od...
Može. Ovo je g. Sreta pokvario. Strašno kvari državnu hartiju, ne ume da konceptira, a ume da avanzuje. Pa ja zbiram sve njegove pokvarene koncepte, trebaće, velim, za domaću upotrebu... Piši s ove čiste strane. Primio sam, dakle, po odbitku poreze, čistih 1342 dinara plate sa dodatkom na skupoću. Je si li zapisala?
MAJKA (Sedi za stolom i po njegovom diktandu zapisuje): Jesam!
OTAC: E, to je primaše! Lepo! Sad piši ovde po strani: Otplatio sam dug gazda Simi 250 dinara... zapiši 250! Hlebaru 360...
MAJKA (Zapisuje): Uh!
OTAC: Kako „Uh!” Šestoro usta u kući, oj! Znaš li ti šta znači to šestoro usta?... Mogu da progutaju čitavu kraljevu apanažu, te neće moj dodatak na skupoću. Jesi li zapisala 360?
MAJKA: Jesam!
OTAC: Dobro. Onda piši 270 dinara mesaru... pa... (Doseća se) zapiši 220 bakalinu i... šta beše ono još... a, 240 piljaru. Jesi li zapisala?
MAJKA: Jesam!
OTAC: E, dobro! Saberi sve to.
MAJKA (Sabira šapćući u sebi brojeve): Koliko beše devetnaest i pet?
OTAC: Devetnaest i pet su dvadeset i četiri.
MAJKA (Pošto je sabrala): Hiljadu trista četrdeset.
OTAC: Tako je. A koliko sam primio?
MAJKA: Hiljadu trista četrdeset i dva dinara.
OTAC: Ostaje dakle dva dinara. Evo ti tih dva dinara. (Daje joj). To ti je za drva, za odelo, za obuđu, deci za knjige, za kujnu i meni za duvan.
MAJKA: A kirija?
OTAC: Ovo je već peti mesec kako ne plaćam kiriju.
MAJKA (Broji na prste): Jeste, peti... od februara... Za januar smo platili. Jesi li bar bio da se izviniš gazdi?
OTAC: Šta imam da mu se izvinjavam. Ne mogu da platim, pa to ti je. Uostalom, on nas je već tužio, dao je stvar advokatu.
MAJKA: Pa sad?
OTAC: Pa sad... eto... šta nam Bog da! Ja iz ove kože nemam kud.
MAJKA (Uzdane duboko): Baš je ovaj Bog nepravedan. Kad hoće nekoga da ugruva, a on ga dušmanski ugruva. Ovo niti se živi niti se mre. I kakav mi je to život: ako kupiš cipele, nemaš za drva; ako kupiš drva, nemaš za pijacu... A gde su još bolesti! Vučem ovaj rematizam kao Hristos krst... Da je puste sreće, kako sad nastaje ferije, pošla bi u banju. I to ne da kažeš od besa, kao druge, nego od nužde, ali...
OTAC (Šeta zabrinuto, pa zastane i hukne): Šta ću, šta mogu... eto ti ta dva dinara, pa raspolaži njima, idi u banju.
MAJKA (Bono): Još se i sprdaš.
OTAC: Ne sprdam se, al’... šta mogu? Reci sama: šta mogu? Ne mogu se tek s Bogom boriti, kad je eto i on nepravedan. Nekom da ili dobru platu ili bar dobar položaj, na kome se, recimo, može krasti, al meni eto, uskratio sve, sve... Mogu tako svakih petnaest dana da ukradem po jednu kancelarijsku pisaljku, hartmut numera dva, i to ti je sve. A gde je ono: daj dve hiljade dinara, pa da nestane ovaj akt; daj pet hiljada dinara, pa da pojedem oferat tvoga konkurenta; daj deset hiljada dinara, pa da falsifikujem datum na ovom saslušanju. Al’ eto, nije mi suđeno da dobijem: takav položaj. Dođe mi da mislim da je Usud prilikom mog rođenja stao više mene, spustio mi ruku na rame i rekao: „Ti ćeš imati dugačke prste ali ti ja neću dati prilike da ih upotrebiš!” Eto, dođe mi Boga mi da tako mislim.
MAJKA (Ide za svojim mislima): Ja se samo pitam: kako ću dočekati zimu sa ovim reumatizmom?
OTAC: A ja se opet pitam: kako ćemo dočekati zimu bez drva? Tek za tih dva dinara, što nam pretiču od plate mesečno...
MAJKA: Ti da si neki čovek.
OTAC: Kako neki čovek?
MAJKA: Pa tako... ima ljudi i sa manjom platom pa im žene idu u banju, a ti...
OTAC: Ima ljudi i sa manje plate, ali i sa manje dece.
MAJKA: Nećeš valjda reći da sam ja kriva što imamo toliko dece?
OTAC: Pa dobro, pristajem da primim na sebe tu krivicu, ali... nije reč o tome. Najzad, deca su tu i s njima se mora računati.
MAJKA: Pa mora, dabome, al’ treba valjda računati i s onim koji je izrodio tu decu. Da nisam toliku decu izrodila, ja bih izvesno sačuvala svoje zdravlje.
OTAC: Znaš li ti kako se najlakše možeš izlečiti, a da te ni deset para ne košta?
MAJKA: Ne znam.
OTAC: Uobrazi se da si bila u banji i uobrazi da ti je banja pomogla.
MAJKA: Taman!
OTAC: Ama kako: „taman!” Može ti to još kako da pomogne! Nema te žene koja nije kadra uobraziti da je bolesna, e, pa onda, zašto ne bi uobrazila i da je ozdravila! A veruj, Boga mi, uobraženje je jedna vrlo lepa stvar. Ja koji put tako, kad sam sam u sobi, uobrazim da sam ministar pa se razobadam; te g. Sretu pisara otpustim iz državne službe, te gospodina predsednika stavim u penziju, te sekretara premestim u Debar i raščistim sve redom oko sebe tako, da niko ne ostane u službi, sem mene i Teofila pandura. Pa onda, malo mi je to, nego našem kasapinu izdam koncesiju da seče državnu šumu pod uslovom, da mi godinu dana daje besplatno po dve kile mesa dnevno; pa našem krojaču izdam koncesiju za građenje duplog koloseka od Beograda do Sušaka pod uslovom, da celoj mojoj familiji skroji po jedan par odela s tim, da meni napravi dva para pantalona, jer mi se brzo izližu s one strane; a piljaru dam monopol na isključivo pravo štampanja školskih udžbenika s tim: da me godinu dana snabdeva besplatno namirnicama. I tako redom, razdam koncesije pod mnogo jevtinijim uslovima no što ih pravi ministri izdaju... I, eto ti, zadovoljni oni, zadovoljan ja.
MAJKA: Eh, kad bi to tako moglo!
OTAC: Ama može, kad ti kažem. Uobrazi, uobrazi, pa ćeš videti. Zar malo ima žena koje uobraze da su lepe pa — ako im to niko i ne priznaje, one veruju i zadovoljne su sa sobom. Zar malo ljudi ima koji uobraze da su pametni pa — ako im to niko i ne priznaje, oni veruju i zadovoljni su sa sobom. Uobrazi, kažem ti, uobrazi da si bila u banji, pa ćeš videti kako će ti to pomoći.
MAJKA: Idi, Boga ti, ne umem ja to!
OTAC: Ne umeš? Ako baš ne umeš, evo, ja ću ti pomoći. ’Ajde, pakuj se.!
MAJKA: Kakvo te pakovanje spopalo?
OTAC: Pakuj se kad ti kažem.
MAJKA: Za put?
OTAC: Za put, dabome, u banju.
MAJKA: Idi, čoveče božji, tebi je još do sprdnje.
OTAC: Nije, veruj da nije. Videćeš ti da je uobraženje najjeftinija putna karta; videćeš ti da je uobraženje najugodniji vagon-li; videćeš ti da je uobraženje i najbolja i najlekovitija banja na svetu. Molim te, nemoj oklevati, nego se pakuj.
MAJKA: Ama je l’ šale radi? Ako je to, nije mi do šale.
OTAC: Nije šale radi, nego putujemo odista. Idi zovi i decu neka se i ona spreme i njih ćemo povesti. (Ode vratima sa strane i doziva). Bosiljka, Sojka, Mišo, Pero, ovamo, ovamo brže! Ama odite kad vam kažem!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|