Kaput narodnog poslanika
Kaput narodnog poslanika Pisac: Branislav Nušić |
Desilo mi se nešto o Sv. Nikoli, što se samo meni moglo desiti. Išao sam po slavama, držeći oe tačno spiska, koji mi je žena napravila i metnula u desni džep zimskog kaputa. Izlazeći tako sa jedne slave, turim ruku u džep da pogledam u moj spisak, kad tamo, mesto spiska, puno drugih i dugačih hartija. Zagledam se, pregledam hartije i vidim, na svoje veliko iznenađenje, da sam obukao kaput nekog narodnog poslanika. Pojurim natrag da ga nađem, ali, on obukao moj kaput pa otišao po slavama.
Možete sad misliti kakvi smo izgledali nas dvojica: ja, Ben-Akiba u kaputu narodnog poslanika, a on, narodni poslanik, u kaputu jednog feljtoniste. Osetio sam odmah potrebu da koračam krupno i uobrazio sam da su mi puni džepovi dijurna, dok je narodni poslanik izvesno sitno koračao i žmirkao očima kao svaki feljtonista, koji jedva životari od ono malo akonta.
U jedan mah počeše da me svrbe ruke, osetih neku neodoljivu potrebu da preturim poslanikove džepove, ne zato da tamo nađem dijurne, jer sam vrlo dobro znao da svaki poslanik dijurnu ostavlja na knjižicu, već da malo zavirim u one hartije, u onu arhivu koju svaki poslanik nosji u svom džepu, a u kojoj su iskazane najintimnije želje narodne.
Čim su me zasvrbele ruke, pravo je bilo i da ih počešem. Razume se, pomišljao sam u tom momentu i na moje drage čitaoce. Nema sumnje da oe tu može po gdešto i za njih naći.
Prvo i prvo što sam našao, bio je govor g. poslanikov, spremljen za budžetsku debatu. Govor je prilično dug, Sastavljen iz tri raznolika rukopisa, popravljan i ispravljan, a hartija zgužvana i izmašćena. Vidi se, muku je videla u rukama poštovanog gospodina poslanika, koji je valjada morao učiti na pamet. Oh, Gospode Bože, zamislite to uživanje, ako je gospodin poslanik javljen za reč, pa mu još nije došao red da govori, a njegova reč u mome džepu, odnosno u njegovu džepu koji je sad na meni.
Pa onda, osim govora još i puno pisama iz naroda. Jedan mehandžija piše i moli g. poslanika, da premesti tog i tog pisara, jer je zdravo „siledžija” i propišta narod od njega. Kao jedan od primera, kako narod pati od toga pisara, navodi i to, kako je njega, mehandžiju, kaznio zbog nečistoće u avliji.
U drugom pismu jedan glasač moli, da skupština donese rešenje kojim se njegov sin proglašava za nesposobnog, jer mu je vreme da služi stajaću vojsku.
U trećem pismu, opet jedan glasač, preporučuje svome poslaniku da poradi da se ukinu šumari kao vrlo nekorisna ustanova za narod.
Jedan opet ženi sina, pa moli poslanika da mu izradi, da ga skupština oslobodi za pet godina poreze, na osnovu onoga da je ženiti sina, udavati ćer ili zidati kuću, jedno isto.
Jedan brat opet moli, da se zakon o „vodama tekućicama” ne primenjuje u njihovom srezu, jer je, veli, njihov srez i inače plavan.
A jedan piše ovako: "Od detinjstva još vuče me želja da budem kmet, a evo sad sam punoljetan i glasao sam za poslanika, pa bi pravo bilo da me narod izabere za kmeta. Ali narod me neće, pa bi te molio da oe to nekako udesi i da se naredi narodu da me izabere”.
I onda još masa želja, molbi i predloga. Jedna žena moli da se naredi njenom mužu da živi s njom; jedna učiteljica moli da joj se prizna u godine službe sve vreme koje je provela van službe kao otpuštena; jedan seoski ćata moli da mu oe odobri da se može upisati za đaka Velike Škole; jedan predoednik opštine moli, da se naredi sreskom kapetanu da ga se mane jedanput i da ga ne goni za nekakvu staru pojedenu porezu, i t. d. i t. d.
Najzad, ko će izići na kraj sa tolikim željama narodnim. A ja čak i ne mogu, ne zato što sam nenadležan, već zato što je ovaj kaput nenadležno na meni.
Najzad, ovolikim željama narodnim imao sam i ja da pridružim svoju želju, svoju iskrenu želju, da što pre dođem do svoga zimskoga kaputa, koji sam tek ove godine kupio, a koji još nisam ni otplatio.
To nisam mogao drugače postići do da odem u Narodnu Skupštinu. I otišao sam sutradan. Znao sam ja vrlo dobro kako ću poznati dotičnog poslanika i nisam se prevario.
Bila je budžetska debata, ja sam skromno sedeo u jednom kraju galerije i pažljivo pratio govornike. Ređali su se jedan, drugi, treći, svi redom govornici javljeni još od pre tri dana. Najzad, dođe red na jednoga da govori i on se diže, i poče da barata po džepovima. Zavuci ruku u desni, pa zavuci u levi, a što više traži, u sve veću zabunu dolazi. Najzad izvuče on jednu hartiju, primetio sam da je štamparska „šlajfna”, i poče da čita jedan moj feljton.
Možete misliti kako mi je srce zaigralo od radosti. To je, to je, on je!
Poslanik je pročitao nekoliko redi moga feljtona, pa kad vide da to ni malo ne liči na njegov govor, a on se još više zbuni, pa zastade i dodade ono klasično.
„Eto, to sam imao da kažem!”
Skupština, međutim, ni malo nije primetila da je on čitao neki šaljiv feljton, koji nema nikakve veze sa debatom. To dolazi otuda, što u poslednje vreme, u Skupštini, mnogi poslanici i inače šaljivo govore, i ti vrlo retko o predmetu.
Tako sam ja našao moj zimski kaput. Kad sam se našao sa onim poslanikom da razmenimo kapute, a on će mi reći:
— Jeste li čuli, zbunili ste me, al’ sam se izvukao.
— I vi mene, gospodine poslaniče.
— Pa jeste, jer vi ste bili u teškom položaju što vam je rukopis bio kod mene. Šta bi sutra pustili u list kao feljton, da me niste našli?
— Pustio bih vaš govor o budžetu. To sasvim pristaje za šaljiv feljton.