Kaluđer i hajduk/XX
XX
Oni koji su mislili da je ugovor od 1455 poslednji među Turskom i Srbijom, samo parče hleba despotu Đurđu, imali su pravo. Napad na Beograd od 1456 zaustavio je proces i zabavio sultana Mehmeda drugim poslovima. Despot Đurađ, međutim, podlegne starosti i bolovanju od ranjene ruke, te umre uoči samog Božića iste 1456 godine. Despotstvo ostane na despotu Lazaru. Ali u despotskoj porodici nije bilo jedinstva. Jedni su dobro razumevali pravi smisao ugovora od 1455 i smatrali su da despotska porodica nema više snage ni za kakvu politiku. Despot Lazar, povodeći se po ženi, despotici Jeleni, nije tako mislio. Despot Lazar i brat mu slepi Stefan i despotica Jelena, koja se već brinula kako će udomiti svoju ćerku, teglili su više k anti-turskoj, ugarskoj politici. Carica Mara, despotica Jerina, Đurđeva žena, brat Jerinin Toma i najstariji sin Đurđev slepi Grgur bili su protiv te politike i zastupali su mišljenje da se treba držati Turaka i sultana.
Malo više od četiri meseca posle smrti Đurđeve, sklopi oči i žena mu, despotica Jerina, 3 maja 1457. Koliki je bio rascep u despotovoj porodici, vidi se po tome što se govorilo da je despotica Jerina otrovana. A čim je ona oči sklopila, carica Mara, njen ujak, brat Jerinin Toma, veliki vojvoda, i slepi Grgur, najstariji sin Đurđev, smesta ostave dvor despotov, ne čekajući ni da se Jerina sahrani. Putujući u velikoj žalosti u Tursku k sultanu Mehmedu, carica Mara se ustavi u svome manastiru Sv. Bogorodice kod Bele Crkve.
Prva stvar su joj bile molitve za pokoj duše despotice Jerine, a po tom odmor od žalosti i od puta.
Manastir Svete Bogorodice bio je tada pun kaluđerica.
U manastiru Sv. Nikole kod Bele Crkve nije više bilo staroga oca Kalistrata. I on je umro na skoro posle despota Đurđa. Pogreb mu je bio veličanstven. Narod iz daleke okoline beše se slegao da isprati omiljenoga starešinu i narodnoga učitelja i da ožali što ga on ostavlja baš u doba kada mu je najpotrebniji bio. Tako je našla priznanja njegova iskrena služba narodu. A on je, celoga svoga dugog veka, jedino savetom i živom rečju, služio pravdi i istini i štitio slaboga i potištenoga. Ljudi su pla-kali rastajući se s njime. Jedan jedini čovek koji je trebao da bude, nije bio na tom pogrebu. To je bio Mustafa-beg Gvozdenović.
Posle smrti staroga Kalistrata, manastirska bratija izberu za igumana sina Gvozdenovićeva, monaha Kalistrata, i ako je bio mlad, gotovo najmlađi među njima. Taka je bila i poslednja poruka staroga Kalistrata. Mladi iguman Kalistrat primi teško breme s punom odlučnošću. On počne živo učiti narod da se vlastima pokorava, da njihove naredbe vrši, ali da kao oči u glavi čuva svoju veru, svoj zakon, svoje narodne običaje. Naročito je učio ljude da nikada ne traže turskoga suda i da se, u svojim potrebama, nevernicima ne obraćaju ni za što, osim ako bi se što baš moralo i izbeći se ne bi moglo. Za to je upućivao ljude sveštenicima ili manastirskim starešinama, ili izbornom sudu dobrih i poštenih ljudi. Svakome je govorio da od tog ništa bolje nije.
Po tom dobro promišljenom i proračunanom pravcu svi su izgledi da će mladi iguman Kalistrat potpuno zastupiti staroga oca Kalistrata još u većoj meri. Za njim je veliko ime Gvozdenovića, koje se svekoliko sastavilo oko vrsnoga sina, kada ga je promenom vere otac izdao. On je znao i crkvene knjige i zakone na izust, i od njega nije bilo čoveka koji bi svu prostranu okolinu Bele Crkve i Toplice u svakom pogledu bolje poznavao. S druge strane, kako se on iskreno odrekao dobara i sreće ovoga sveta, tražeći jedinu sreću u službi vere i narodnih interesa, svak se mogao njemu poveriti i svak u nj pouzdati. Nigde on nije bio i nije mogao biti zainteresovan, po svome čisto isposničkom načinu života. Očevine i imanja on se odrekao; što bude ostalo iza njegova oca, otići će njegovoj mlađoj braći, koja su primila veru muslomansku. Njemu je ostao samo ugled staroga imena Gvozdenovića, i on je s tim bio zadovoljan. Parče hleba i čaša vode bila je svakolika njegova potreba. I to muje manastir osiguravao. S toga mu se divila sva Toplica, i ime je njegovo već bilo veće od svakoga dotadašnjega Gvozdenovića. Što bi on naredio, pouzdano bi vršio sav onaj hrišćanski kraj.
U samoj Gvozdenovićevoj kući sve se promenilo posle izlaska Kojadinova. Odmah za tim ostavila je ovaj svet gospođa Kruna, a ne jinogo za njom i ćerka joj Milja. Pri pogrebu i jedne i druge, narod je tihom demonstracijom izjavio ono što nije mogao javno da iskaže.
Mustafa-beg je video da je s promenom vere prestao biti Gvozdenović i da je održao samo materijalnu stranu staroga porodičnog ugleda — imanje. Narodna se raspoloženja ne mogu silom ni dobiti ni izgubiti. Ni dok je bio hrišćanin, njega niko nije ljubio. Ali otkad se poturčio, sve je postalo još gore. Svojima kao da je bio umro. Turcima se ipak nije mogao u poverenje uvući. Oni su u njemu neprestano gledali staroga hrišćanskog starešinu, i gde bi se god što desilo za njih nepovoljno, pripisivali su, u svojim mislima, njemu, ma da on, u istini, Turcima nikada kriv bio nije i ma da ih je iskreno služio. Najteže mu je bilo, što se sav njegov starinski ugled izbrisao kao da ga nikad bilo nije. Surevnjiv je bio na najstarijeg sina, igumana, koji je sve to prisvojio. Video je jasno koliko je pogrešio što je trčao s promenom vere, ali se tu sad ništa više nije dalo ispraviti. Kad je došla carica Mara, on je išao s drugim Turcima da je pozdravi, a ona mu je jedva dve tri reči progovorila.
Sa svim drugojačije je carica Mara primila igumana Kalistrata.
— Čestitam ti, rekla je igumanu carica Mara, čestitam na svemu. Ujedno moje najveće sažaljenje na teškim gubitcima u porodici. Čujem, sa žalošću, da ni gospođe Krune, ni Milje nema više među živima.
— Tako je, previsokoti carstvo. One su obe, jedna za drugom, otišle u bolji svet. Previsoko ti carstvo zna za slučaj s našim ocem. Njih dve su presvisle od bola kad su ga videle u turskoj čalmi. Ja sam odmah za tim otišao u manastir i odrekao se svega. Narod me, istina, zove Gvozdenovićem, ali ja više Gvozdenović nisam.
— Hvala ti i slava, igumane! Ti si se u glavnome ugledao na mene. Ostavio si svu taštinu ovoga sveta, da poslužiš veri i Hristu. To je još jedini put kojim se može svojoj savesti danas odužiti sin jedne zaslužne porodice.
— Ja sam to i mislio, previsoko ti carstvo.
— Hvala ti, igumane, što si u tome stalan ostao. Ja se sad, ožalošćena i ubijena do kraja, sama lomim kuda ću.
— Dopušta li previsoko ti carstvo da napomenem neke misli, kao jedan predlog. Sultan je prema tebi milostiv. Mogućno je da bi se mogao ostvariti.
— A kakav bi to predlog bio, upitaće carica radoznalo.
— Kad bi se previsokome ti carstvu dao dvor s imanjem u primorju spram Svete Gore, na putu iz Srbije i iz Bugarske u Svetu Goru i u Jerusalim. Ta bi mesta bila zapadno od Sereza, oko Ježeva, s ove strane Tahinskog Jezera, kako mi je kazivao pokojni otac Kalistrat više puta. On je dobro znao putove u Svetu Goru.
— Pa čemu bi to služilo, upita opet carica.
— S toga bi se mesta, previsoko ti carstvo, bolje nego i otkud s druge strane moglo pomagati kaluđerima i hrišćanima koji hode k svetinjama u Svetu Goru i u Jerusalim. Šta nam je ostalo drugo nego da se o tome brinemo kad je Božja volja bila da padnemo u stanje u kome smo sad.
— Ja ću to imati na umu, oče igumane.
Među tim rado bih čula kojim putem ti ovde upućuješ hrišćanske poslove.
— Upućujem narod, previsoko ti carstvo, i delom i slovom, da živi mirno, da bi mu zarasle teške rane njegove; učim ga čim god mogu da se sam brine o svojim potrebama; da nikada ne traži suda turskoga; da svoje sveštenstvo smatra kao svoje upravnike i sudije; da se njima obraća i u zlu i u dobru, i da mu je pravoslavna praotačka vera jedina uzdanica.
— A sluša li te narod, oče igumane?
— Do sad sluša ne može bolje biti. Vidi da je dobro po nj.
Potpuno zadovoljna, carica otpusti igumana Kalistrata, radujući se što se tako mlad čovek toga posla primio. Za onaj kraj nije više brige imala.
U samu, gotovo, poznu noć, dvorkinja Stamenija javi carici Mari još jednoga kaluđera.
To je bio brat njen Dragoš. On je ostavio u gori svoje gusarsko, hajdučko, ruho i svoju strahovitu četu, pa je došao da i on još jednom vidi sestru Stameniju i da carici Mari poljubi ruku. Nije to mogao drugojačije učiniti nego tako preobučen u ruho kaluđersko, u kome se tako nezgodno osećao.
Uskoro je carica otputovala na dvor sultana Mehmeda. Onde je ona radila po uputstvima igumana Kalistrata, i sultan je doista i tada prema njoj bio milostiv, obdarivši je novim zemljama zapadno od Sereza u Ježevu, na putu kojim se putovalo iz Srbije i iz Bugarske u Svetu Goru i Jerusalim. Tu je carica Mara provela mnoge godine, sve do svoje smrti 1487 godine.
Nije prošlo ni dve tri godine od ovoga što pripovedamo, a iz dvorova Mustafa-bega Gvozdenovića u Pločniku jedne noći iznenada suknu plamen u vedro nebo. On jedva spase svoju glavu. Ostalo mu sve propade u plamenu. Beše se skupio silan svet da gasi, ali ugasiti nije mogao. Sutra dan je na onome mestu osvanulo zgarište oko opaljene, od vatre ispucale kule.
Niko nije mogao da dozna otkuda je došla paljevina.
Govorilo se mnogo da je paljevinu izvršio hajduk Dragoš Pletikosić. Od njega se, naročito, poturčenjak retko gde mogao skrasiti.
Govorilo se da su mnogi Turci izginuli jureći Dragoša Pletikosića, ali da ga nikako nisu mogli ii ubiti ni uhvatiti.
Dragoš je hodio od jedne planine do druge i svetio je siromaha i nejaka. On je govorio za se da je Božji Sud i plaćao je kao Božji Sud onima koji su najviše krivi bili. Čim bi neko prevršio nevaljalstvom, govorili su da će mu doći Dragoš Pletikosić u pohode. I Dragoš je obično dohodio. Govorilo se da ga ni strela ni puška ne bije i da mu se nikakvim oružjem ništa ne može. A on je, zaista, hodio kao osvetnik, kao zatočnik pravde Božje. Ime mu se znalo dokle se za ime srpsko znalo, dokle se jezik srpski govorio, dokle se krstom pravoslavnim krstilo.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stojan Novaković, umro 1915, pre 109 godina.
|