◄   I XXI III   ►


II

          Na tihim dunavskim vodama spušta se proletnje, februarsko veče. Grad je Smederevo već zatvoren. Na kulama su na određenim mestima straže. Po vinogradima i po brdima su poneke voćke, bademi i breskve, u cvetu. Sumrak se hvatao nad predelom oko grada Smedereva. Stanovi [1] su još otvoreni. Trg i trgovačke ulice oko grada zatvaraju se, i ljudi se povlače na večeru u kuće. Javnoga života već nestaje.
          U taj mah jedan konjanik, zaduvan, stiže na gradska vrata i poče dozivati stražu da mu vrata otvori. Most još nije bio dignut. Konjanik je iz daleka, sigurno iz Drenopolja. Uši su mu povezane. Na njemuje kratko ćurče, kao libade. Opasan je tvrdo i široko oko pasa i oko slabina. Turske široke čakšire na nogama su mu.
          Kad je prošao prve vratnice, javio se stražaru da je ulak carice Mare i da nosi pisma despotu Đurđu. Pošto se straža uverila o onome što govori, pođe pred njim u kastel, koji je bio u uglu na Dunavu. Ispred kastela je bio jaz vode. Most, koji se za prelazak spušta preko njega, bio je već dignut. Ali je straža opazila stražara s prednjih vrata i ulaka kojega on vodi, i odmah je spustila mali most i otvorila vrata.
          U maloj dvorani na gornjem boju despot je primio ulaka i iz njegovih ruku pismo carice Mare. Mrtva umoran, ulak se vratio na svoj odmor u gradu.
          — Jerina, progovori despot Đurađ despotici, pošto je očima protrčao pismo, sultan je Murat umro. Evo šta mi piše Mara. Još to niko ni u Drenopolju ne zna, pošto prestolonaslednik Mehmed nije u Drenopolju nego u Magneziji, u Maloj Aziji. Sultana je u pijanci udarila kaplja, pa je ostao mrtav na mestu. 0, Gospode, Gospode, šta si nam sudio? Šta li nas sad čeka?
          Jerina priđe bliže i slušaše pismo koje joj je despot čitao, starajući se da ga, pri tom ponovljenom čitanju, sam što dublje pronikne. Despotica se poče krstiti i grčki čitati neke molitve.
          — Jadnica Mara, naše najbolje dete, sad je udovica. Šta li je sad čeka jadnicu? Šta li će s njom novi sultan učiniti?
          — Moram odmah, koliko sutra poslati nekoga u Drenopolje. Po ovome što mi Mara piše, moj poslanik može stići kad i novi sultan.
          — Koga misliš poslati, upita despotica.
          — Videću noćas, dok razmislim i dok pregledam ugovore koji sad treba da se obnove.
          — Pa ovde je Gvozdenović, reče Jerina, iz Pločnika. On zna turski a i grčki. On bi bio zgodan, dodade despotica. Treba da gleda da izbavi Maru. Najbolje bi bilo da nam se Mara vrati.
          — Imaš pravo, potvrdi despot. Moram ga ovoga časa zvati da mu naredim da se spremi na put, i da vidim s kim će još poći, jer mu trebaju još barem dvojica, i treba mu jedan kaluđer za perovođu, i nekoliko ljudi, od kojih bi se mogli slati ulaci. Ti, despotice, smisli šta bi se moglo poneti za poklon i odberi u riznici. Gvozdenović je od naših ljudi. Ne mari za Madžare.
          — Da, da, ne mari za Madžare i za naše usijane glave, koji misle da je spas naroda samo u ratu. Nemaš, despote, boljega čoveka za ovu priliku.
          Despot naređivaše mlađima da odmah potraže i dozovu Gvozdenovića, a sam se, po tom spusti na meku sofu, i potonu u duboke misli.
Kad se sutra-dan poodjutrilo, knez Gvozdenović sa svojim kaluđerom beše već kod despota Đurđa na oproštajnoj audijenciji. Smišljeno je bilo da toga dana odmah po ručku krenu i da se koriste lepim vremenom i mesečinom, te da stignu na prvo noćište barem u Raču ili Batočinu. Naredbe su još jutros otpraćene, da ih tamo sve spremno čeka, da ne bi dangubili.
          Despot Đurađ čitaše i objašnjavaše ugovore knezu Gvozdenoviću.
          — Ja znam šta nakraj krajeva čeka našu zemlju, ali je sva naša dobit u sadašnjim prilikama, da što dalje držimo ovo što je sad. Kako sam se zakleo na vernost sultanu Muratu posle Segedinskog Mira, tako sam gotov sad zakleti se na vernost sultanu Mehmedu II. Neka da Bog, samo da dođe on i da ne dođe ko drugi. Za nj znam da ga je carica Mara držala kao sina, i da je on nju poštovao kao majku. Sačuvaj, Bože, da ko drugi dođe, Bog zna šta bi se dogodilo. Gledaj samo da mi što pre javiš šta se bude svršilo, zlo ili dobro, naročito ako bi, ne daj Bože, bilo zlo. Kad ranije znam, ranije se mogu i spremiti. Ko zna šta misli Halil-paša i drugi koji su s njim. Mislim da Mehmed nije dobro s Halil-pašom.
          — Sigurno nije, odgovori knez Gvozdenović. Halil-paša nije odobravao pokušaje Mehmedove da se što pre istakne pred oca svoga i da sam zadobije glasa.
          — Ako sad Mehmed primi sultansku vlast, pa potvrdi Halil-pašu u vezirstvu, odgovori despot, sve će se tim svršiti, jer će sad Mehmed misliti kao što je mislio sultan Murat, otac njegov, i biće mu Halil-paša prav kao što je i ocu njegovom prav bio. Položajem se menjaju misli.
          — Ima pravo visoko ti despotstvo, odgovori Gvozdenović. A što se tiče carice Mare, glavno da nam bude da je izbavimo iz Turske. Je li tako zapoveda visoko ti despotstvo?
          — To je za Maru najbolje, kad je Bog dao da se tako brzo odvoji od svoga mučenja. Ona je još mlada. Tek je u trideset trećoj godini. Može, ako hoće, nanovo se dobro udati. Gledaj samo, kneže, da se njeno otpuštanje svrši što lepšim i što ugodnijim načinom. Može se u tome dati prilika da se prema nama pokažu dobra raspoloženja, ako bi Bog dao, da sultanstvo primi Mehmed, Marin posinak i ljubnjmac.
          — Staraću se, previsoko ti despotstvo. Ti znaš da ja u Drenopolju imam iz moga pređašnjega poslanstva nekoliko znanaca, kojima ću se javiti s poklonima i u koje se nadam da će mi pomoći. Previsoko ti despotstvo zna da ja s Turcima umem.
          — Da, da, kneže, znam to,i milo mi je što si se ovde desio, te možeš odmah poći i koliko toliko u vremenu dobiti. Carici se Mari javi što možeš pre, i izruči joj pozdravlje i od mene i od despotice. Mi oboje želimo samo da nam se ona vrati. A ona će ovde tek biti carica. Što poželi, ono će joj se učiniti. Ja sam uveren da će ona jedva dočekati ono što smo mi smislili. Srećan vam put, završi despot.
          Despot se srdačno pozdravi s knezom Gvozdenovićem, poljubivši ga u obraze. Kaluđeru pruži ruku, koju ovaj poljubi.
          — Imate beleške od ugovora? upita despot kaluđera, radi potpune sigurnosti, i ako su te beleške pred njim samim i po njegovom diktovanju izvršene.
          — Sve je u redu, nek nema brige previsoko ti despotstvo.

                   * * *
          Derviško predskazivanje o kome je sultan Murat govorio carici Mari ispunilo se godinu ili godinu i po nakon onoga razgovora pokojnoga sultana i carice.
          Sultan je voleo vino i zabavu s prijateljima uz piće. Pri jednoj takoj zabavi sultan na prečac zanemogne. Donesu ga jedva živa u dvor u Drenopolju. Imao je još vremena da naredi da se pozove prestolonaslednik Mehmed, koji će biti sultan posle njega. Za tim je izdahnuo. Carica Mara je odmah saznala za taj slučaj. Smesta je našla načina da svome ocu pošlje ulaka i da ga izvesti o tome događaju, koji je za Srbiju imao zamašnih posledica.
          Toga radi je misija kneza Gvozdenovića došla na Portu među prvima, da novome sultanu izjavi saučešće srpskoga despota i da se postara o poslovima srpskim.
          Javivši se velikašima turskim i raspitujući od njih kada se može javiti samom novom sultanu, knez Gvozdenović je sa svojim drugovima gledao kojim će načinom udesiti viđenje sa caricom Marom. Njegov kaluđer Genadije udesio je to s ocem Pankratijem, kaluđerom caričinim. Tako je carica svečano primila poslanike svoga oca, koji behu došli na Portu.
          — Jeste li se već videli s velikim vezirom Halil-pašom, i jeste li mu već govorili o položaju Srbije i o mojoj sudbini, upita carica.
          — Jesmo, previsoko ti carstvo, odgovori Gvozdenović. Ja sam Halil-paši izjavio pozdrave despotove i predao mu poklone. Izgleda zadovoljan i pozdravom i poklonima, ali kao da ne sme ništa da obeća. Upućuje na reč sultanovu. Govori kako je sultan nov čovek koga još ne poznaje. Mora se očekivati naredba njegova.
          — A jeste li vi dali na znanje kome treba da želite pokloniti se samome sultanu i predati mu pozdrave i poklone despota Đurđa?
          — Jesmo, previsoko ti carstvo, ali još nemamo odgovora. Ne može li nam u tome, kakvim god načinom, pomoći previsoko ti carstvo ?
          — Ne znam, odgovori carica. Mogla bi samo onda ako bi mi se ukazala prilika.
          — Mi ćemo čekati, odgovori Gvozdenović, i neka smo preporučeni previsokome ti carstvu.
          — Veći deo vaše stvari je ipak gotov.
Ja sam jedanput videla novoga sultana, i on mi je kazao da će potvrditi ugovore s despotom Đurđem i da će biti naklonjen Srbiji. 0 meni kao da nije još odlučio, jer bi rad bio da me zadrži u blizini svojoj. Vi treba da tvrdo držite zahtev despotov o meni. Ako vi tvrdo uzdržite, sultan će popustiti.
          — Tako nam je isto to toplo preporučio despot Đurađ; mi moramo vršiti zapovest svoga gospodara, osobito kad nas na to upućuje previsoko ti carstvo.
          Posle toga carica otpusti poslanike, preporučivši im da joj se poznatim putem opet jave, naročito ako bi poslovi kojim drugim putem okrenuli.
          I ako veoma mlad, sultan Mehmed je bio čovek koji je malo govorio i koji je odmah počeo služiti se veštinom da na daleko unapred smišlja svoje planove, ali da o tome nikome ništa ne otkriva. Čim je u februaru 1451 stupio na vladu, njegov je plan bio da svrši prvo s Carigradom, a po tom sa Srbijom, da osvoji Karamaniju u Maloj Aziji, i da u svima pravcima, i u Evropi i u Aziji, zaokrugli Tursko Carstvo. Ali je od sviju tih planova isticao prvih dana napred samo onaj koji je po izvršenju prvi bio na redu, a to je osvajanje Carigrada. 0 Srbiji, koja je druga bila na redu, ne samo da je ćutao, nego je smislio da i prema carici Mari i prema despotu Đurđu pokaže, za prvi mah, blago i umiljato lice. Milostima je hteo da počne, gde je, kroz vrlo kratko vreme, mislio takođe da izvrši već izrečenu samrtnu presudu.
          Nekoliko dana posle ovoga razgovora carice Mare s knezom Gvozdenovićem i njegovim drugovima, navrati se opet mladi sultan k carici Mari.
          Mlad i prijatan, novi sultan pokazivaše najbolje raspoloženje, ali ne govoraše mnogo.
          — Majko carice, reći će on, je li zaista tvoja draga volja da se vratiš u Srbiju ?
          Iz njegova pitanja provirivaše, u tonu kojim ga je izgovorio, zadovoljstvo koje bi imao da to odobri po želji caričinoj.
          — Ja sam to već kazala previsokome ti carstvu. Moja je namera da se više ne udajem; da u postu, u molitvi i dobročinstvu provedem ostatak života kao udova sultanka, dokle volja Božja bude.
          — A mene ostavljaš burama i vetrovima života, majko carice! Kako je meni teško osećati se sam na ovom burnom moru!
          — Ja sam suviše mala i neznatna, Previsoko ti carstvo, da ti mogu dobar savet davati. Ja sam umela, može biti, da te poučim umerenosti, tihoći, mudrosti, strpeljivosti, izdržljivosti, vernosti, kad si bio mali. Sad je sve prošlo. Tome više nije vreme. Previsokom ti carstvu danas trebaju drugi savetnici, koji će znati sve što se gde dogodilo, sve što se gde smišlja, koji će biti svagda uza te, svagda na domaku. Neka previsoko ti carstvo pusti svoju smernu podanicu da pođe u svoju zemlju, da se moli Bogu. Bog je jedan. Još su molitve jedino čime mogu biti od prave pomoći previsokome ti carstvu.
          — Carice majko, biće što želiš. Čim nastane lepo vreme, poći ćeš, kako je dostojno tvojih zasluga za moje vaspitanje. Samo mi kaži koju bi zemlju želela da ti dam. Ti si mi pominjala neki manastir vaših kaluđerica.
          — To je manastir Svete Bogorodice, na ušću reke Kosaonice kod Bele Crkve u Toplici, na zapad od Niša.
          — Lepo, ja ću ti dati tu zemlju celu s njenim okrugom, i uz nju još Dubočicu, na jug od nje s glavnim mestom Leskovcem. Ja sam prolazio tuda, kad sam išao na Skenderbega. Ali pošto su to Đurđeve zemlje, ja ću ih dati tebi, majko carice, a despotu ću to naknaditi na drugom kraju, gde njemu bude volja. Moj paša, koji će poći da te otprati, i onamo te, po dostojanju, smesti, poneće moje naloge da se o tome dogovori s previsokim despotom. Moja je sultanska volja da moja carica majka bude potpuno zadovoljna i da živi u punom sjaju, dokle sam god ja živ, makar se kako okrenula moja politika, reče sultan malo svečanije.
Carica Mara ustane i, puno zadovoljna, duboko se pokloni sultanu.
          — Previsoko ti carstvo i suviše je milostivo prema meni. Hoće lii poslanici moga oca skoro biti primljeni?
          — Kad prva Porta bude držana, srpski će poslanici biti milostivo primljeni i obdareni i daće im se pozdravi i darovi za despota Đurđa. I meni će skoro trebati usluge despotove.
          Poslednja rečenica teknu u srce caricu Maru. Prošla joj je kao munja kroz glavu misao da će sultan od despota iskati pomoćne trupe za napad na Carigrad. Nije smela ništa da progovori, ali joj je slutnja cepala srce kao što bi i s javom bilo.
          Odmah sutra dan posle ovog razgovora veliki vezir Halil-paša pozvao je srpske poslannke i saopštio im da je sultan Mehmed u velikoj milosti svojoj naredio da se carica Mara s carskim počastima otprati u Toplicu u Belu Crkvu, da joj se dadu zemlje Toplica i Dubočica na njeno izdržanje, i pošto su to despotove zemlje, da se despotu za njih u zamenu, po dogovoru s njim, odvoje i predadu druge zemlje, i da se sve to izvrši dva meseca kasnije, kad lepše vreme dopusti carici da može putovati. Srpske poslanike sultan će primiti u prvi petak, i njima će se predati sultanski darovi i pozdravi za despota Đurđa.
          Prijem poslanika vršio se u ono vreme po naročitom ceremonijalu. Teško je bilo dopreti do sultana i čuti glas njegov. Poslovi su se, uz dobre poklone, vršili samo preko njegovih doglavnika.
          U određeni petak knez Gvozdenović i njegovo društvo krenu se u dvor. Kad su ušli na prva vrata u dvorsku avliju, u kojoj se čeka, posade ih na počasno mesto pokraj samih dvorskih vrata kojima se ide sultanu. Kada su došli i zauzeli svoja mesta, veliki vezir, bejler-bej rumelijski[2]i ostali, sultan, sa svojim paževima, koji ga uvek prate, uđoše u dvoranu u kojoj se prima. Čim u dvoranu uđe, sultan se prvo obuče u crvenu haljinu od svile, skrojenu po njihovome načinu, pa se po tom ogrnu drugom šarenom, zelenom haljinom, postavljenom zibelinima. Za tim sultan pođe na prestono mesto u dvorani. To je bila na nekoliko stepenica uzvišena prostrana galerija s jastucima i šiljtetima od kadife, spremljenim za sedenje. Čim se sultan popeo na prestono mesto, požuriše se k njemu paše, koje su ga onde čekale, i pođoše svaki na svoje mesto. Pošto paše i veziri posedaše, dođoše taoci iz Bosne, iz Vlaške, iz Moreje, i namestiše se takođe na svoja mesta, ispod galerije, na kojoj su turska gospoda posedala bila. Na jednom kraju dvorane beše spremljeno za piće šerbeta i voćnih sokova. Mesto je, takođe, bilo uzvišeno, i na sredini je stajao veliki srebrn sud za šerbet, nalik na putir. Pokraj toga mesta, na kome se služilo piće onima koji su hteli, behu namešteni tamburaši s velikim šarkijama, koji su pevali junačke pesme o sultanima i junacima. Pojedine stihove tih pesama propraćali su uzvicima prisutni dvorani. U taj mah se sultanu i gospodi oko njega u metalnim sanovima služio pilav od ovčevine.
          U isto vreme knez Gvozdenović i njegovi drugovi i kaluđer Genadije pokazaše se na ulasku u dvoranu. Iza njih su nošeni na velikim tepsijama despotovi pokloni. Jedna velika vaza od kovanoga srebra, opkoljena sa dvanaest putira, sve okićeno dragim kamenjem, beše na prvoj tepsiji. Beše to rad kujundžijâ iz Novoga Brda. Na drugoj behu svitci kadife najskupljega reda. Na trećoj prekrasni ćilimi u najživljim bojama. Kad se poslanici, klanjajući se, približiše sultanu, naročiti sultanski momci prihvatiše poklone, pa ih uzdigoše i pokazaše sultanu, koji je sedeo na svome uzvišenom prestolu. Jedan od paša, naročito za to određen, priđe knezu Gvozdenoviću, i uvede ga u galeriju na kojoj je sultan sedeo.
          Klanjajući se duboko i gledajući u sultana, knez Gvozdenović poče govoriti:
          — Previsoko ti carstvo! Moj uzvišeni gospodar, despot Srbije Đurađ Branković, podnosi najsrdačnija čestitanja i svoje smerne poklone Veličanstvu tvome. Primi ih milostivo i ne zaboravi tvoga svagda vernog slugu. Budi milostiv željama i potrebama njegovim i zemalja njegovih.
          Knez Gvozdenović pođe k ruci sultanovoj, ali sultan Mehmed mahnu rukom zaustavljajući ga.
          — Ponesite moje pozdrave despotu Đurđu, odgovori sultan. Ja danas njega smatram kao oca. Učiniće se sve što želi despot. Veliki vezir Halil-paša dobio je već o tome moje zapovesti.
          Za tim sultan dade rukom znak knezu Gvozdenoviću i njegovima da posedaju. Ustupajući natraške, jednako se klanjajući i gledajući u lice sultanu, knez i njegovi drugovi posedaše na određena im mesta.
          Odmah po tom momci sultanski donesoše kao čaršav od svile među poslanike. A pred svakoga donesoše kao okruglu siniju od crvene kože. Po tom donesoše jestiva u nekoliko sanova pred poslanike.
          Tako se svršila audijencija kneza Gvozdenovića kod sultana Mehmeda II u martu 1451 godine.
          Sutra-dan Halil-paša mu je dao pisma o potvrdi ugovora. Usmeno je Halil-paša prikričio knezu Gvozdenoviću da sultan drži mnogo na obavezu vojske i da pozdravlja despota da je s dobro izabranim i spremljenim odredom gotov čim bi mu poziv došao. Ništa ne hte kazati na koju će se stranu vojevati. Bogati pokloni u novcu i u haljinama predadoše se knezu Gvozdenoviću i njegovim drugovima odmah za tim. Naročiti persijski ćilimi behu, s kamilama i s kamilarima koji će kamile terati, određeni kao poklon sultanov za despota. Oni su imali zapovest da se dogovore s knezom Gvozdenovićem i da se u svemu drže njegovih naredaba.


  1. Gostionice u onovremenskom govoru
  2. Glavni vojnički zapovednik nad Evropskom Turskom.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stojan Novaković, umro 1915, pre 109 godina.