Kaluđer i hajduk/I
I
Letnji dan već naginje zarancima u pitomome Drenopolju. Senke su sve duže, a hladovi veći, i ako još bije jara letnja. Na pijaci, na kojoj se prodavalo roblje, kupci počinju već dolaziti i razgledati šta je za koga. Jadno roblje, koje je za žestoke žege bilo prileglo u nekom bednom hladu, osećaše nemilostivo džaranje štapom, da se ispravi, da opet prene, jer kupci dolaze.
Na jednome mestu su momče i devojče, brat i sestra, odnekud iz Srbije, mladi kao kaplja, oboje lepi i nežni. Bili su srećni da ih sudbina još nije bila rastavila, i jednako su molili Boga da ih opet barem zajedno održi. Obučeni su u jadne tralje. Ona, devojka, bila je gotovo gola. Oduzeto joj je odelo u kom je bila zarobljena, pa su joj date tralje i krpe u kojima je sad. Stid ju je, jadnicu, morio, ali pomoći nije bilo. Trgovac je guraše štapom da ustane, da se pokaže. Ona bi se pre sakrivala i gurila, ali milosti bilo nije.
— Ustani, pokaži se, kako ću te prodati? Ne misliš valjda kod mene mreti, vikaše trgovac gurajući je štapom.
— Eto, ustala sam, odgovaraše ona, dižući se lagano i gureći se više no što je ustala, eda bi pokrila golotinju. Udri, ubij me, šta hoćeš od mene?
— Hoću da te dobro prodam, odgovaraše trgovac.
Pred nju i pred njena brata stade starac s belom bradom, koji je hteo da ih kupi.
— Odakle ste, pitaše on?
— Iz Gnjilana, odgovoriše oni, kod Novog Brda.
— Kad ste zarobljeni?
— Pre godinu dana.
— Pa gde ste proveli?
— Nešto u Serezu, a nešto ovde.
— Imate li žive roditelje? upita trgovac.
— Živi su nam ostali i otac i majka, a uhvatio nas u ropstvo turski nasilnik, bez rata, bez ičega, usred mira, odgovaraše momčić slobodno, dobivši poverenja pred starcem, koji je pokazivao volju da ih kupi.
— Kupite nas oboje, brat smo i sestra, pa ćemo vas lepo slušati, progovori devojka, — kupite nas Boga radi! Mnogo smo prepatili. Neće li dati Bog da se u vas odmorimo i utešimo! Ah, jao, Bože preblagi, dokle ćemo trpeti? Ničega se tako ne plašimo koliko da nas ne rastave. Do sada nas, dao Bog, nisu rastavili; ostali smo neprestano zajedno. Ah, kupite nas, dobri čoveče!
Trgovac progovori nekoliko reči, brzo se pogodi s prodavcem i isplati ga. Čekao je zapis o kupovini, pa da ih povede.
— Ja sam vas kupio, ali ne da vas držim u ropstvu nego da vas oslobodim. To je volja jedne velike gospođe, koja me je poslala da otkupim dva roba iz Srbije i da ih kući otpravim, reče trgovac laganim glasom. — Samo ćutite, činite se nevešti.
Dvoje zarobljenika pođoše mu k ruci, a on je ustezaše. Na licu im sinu sunce sreće i zadovoljstva.
— Recite nam, ko je naša dobrotvorka? Je li carica Mara, ćerka našega despota? Recite nam, da znamo za koga ćemo se Bogu moliti.
— Ne mogu vam reći ništa, zabranjeno mi je. To čini leva da ne bi znala desna. Pođite sa mnom tiho, da se, po naredbi, za vas sastaram.
I oni krenuše baš pokraj sultanovih dvorova u Drenopolju.
U sultanovim vrtovima oko dvorova, robovi vrtari već zalivaju cveće i čiste staze za večernje šetnje. Haremski prozori se jedan po jedan otvaraju večernjem hladu i lahoru iz šuma i s planina.
U dvorcu carice Mare naročito je živo. Navečerje je Ivanja-dne, rođenja Sv. Jovana Krstitelja. Domaći kaluđer, otac Pankratije, pognut sedinama i starošću, ulazi u dvorac caričin i zauzima mesto u maloj kapelici, spremljenoj u jednom odeljenju dvorca, počinjući čitati i pevati crkvene propisane tekstove.
Dvorkinje otvoriše vrata te male, polusakrivene dvorske crkvice u sultanovim dvorima u Drenopolju. Crkva zamirisa izmirnom i voštanim svećama. Prijatan zvuk kadionice susretao je iz oltara caricu i njenu malu svitu. Carica Mara ulazi sa svojim dvema dvorskim gospođama u crkvicu, krsteći se. Pred ikonom i pred voštanicom, kraj nje zapaljenom, carica se spusti na kolena i potonu u usrdnu, duboku molitvu. „Gospode, preblagi i premilostivi, šaputaše carica, pogledaj milostivim okom na moga oca i na moju majku, i na moju milu otadžbinu Srbiju daj im sreće, uspeha i napretka! Pomozi im protiv onih koji su suprotni! Odbrani ih od svake napasti! Učini sve Srbiji i njima, makar šta sa mnom bilo ovde u čeljustima agarenskim! Gospode, smiluj se na roditelje moje i na zemlju njihovu! Gospode, molim ti se, spasi, sahrani, pomiluj!"
Carica Mara je, u vreme o kome pričamo, godine 1450, bila već preturila tridesetu godinu.
Kao treće dete despota Đurđa i despotice Jerine, koji su se venčali o Božiću 1413 godine, carica Mara se udala za sultana Murata u jesen 1435 godine. Njena je udaja bila politično delo, te je ona u harem dovedena i za sultana venčana samo u nameri da se srpski despotski i sultanski turski dvor vežu među sobom. Sultan je novu caricu galantno primio i dao joj u svom dvoru sve povlastice koje joj pripadaju, ne tražeći od nje ništa. Ma da je bio odan niskim strastima, kojima se topio u telesnom uživanju, sultan Murat je bio čovek dubokih misli. Dovedavši Đurđevu ćerku u svoj harem, on joj je učinio svaku pažnju i sve počasti, ali je nije ni dodirnuo, misleći kako bi, može biti, mogla doći potreba da je on vrati natrag ocu onako kako mu je i dovedena. Svoja zadovoljstva tražio je on u pijankama, u lovu, i u raznim drugim zabavama, a sa caricom Marom govorio bi o onome što bi mu trebalo od Srbije i o Srbiji, i rado bi joj dolazio na razgovor, da se izveštava o svemu što se ticalo severo-zapadne granice Turskoga Carstva. Opširna obrazovanost i širok um despotove ćerke bejaše u stanju da zadovolji i najdublja razmišljanja sultana Murata i da pomogne orijentaciju njegovih prostranih kombinacija. Na tome se i svršavalo općenje Muratovo s caricom Marom, kojoj je on, u naknadu za to, ostavio punu slobodu njene hrišćanske vere. U njen stan puštan je bez ikakve smetnje njen kaluđer, starac Pankratije, koji je služio caričinu bogomolju i mogao je biti na službi i za sve druge potrebe caričine u njenim vezama s roditeljskim domom i sa Srbijom, na koju ona nikada nije prestajala misliti.
Pomolivši se Bogu, kao što rekosmo, carica stade na svoje mesto u crkvi i pobožno slušaše večernju molitvu oca Pankratija.
Carica je bila srednjeg, skladnog stasa, u rascvetanoj lepoti žene koja je, u punoj uzdržljivosti, preturila svoju tridesetu godinu. Odelo joj je bilo više grčko nego tursko, više kaluđersko nego svetovno, od tamno lakog istočnog tkiva. Kosa joj je bila smeđa, oči krupne, crne, držanje više ponosito nego skrušeno. S njenim dvema dvorkinjama, ženama starijim, govorila je srpski, jer ih je bila iz Srbije dovela. Od njih se tako reći, nikad nije rastajala. Kad se svršila molitva, ona uze blagoslov od oca Pankratija i ostavi tihu domaću crkvicu, uputivši se u svoje dvorane, zamirisane mirom silnoga cveća iz sultanskih vrtova.
U taj mah javiše dvorkinje da dolazi prestolonaslednik Mehmed. On je caricu Maru smatrao kao majku. Ona ga je zastala u haremu sultanovu u njegovoj sedmoj godini, i kako joj se kao lep, bistar i otvoren dečko veoma svideo, odmah ga je zavolela. Pokušavši da ga uljuđuje i vaspitava, pa opazivši veliku prijemčivost duha, carica Mara mu je postala prava majka i vaspitačica, tako da se može kazati kako je, od onoga što je malim detetom i dečakom u dvoru naučio, sve od carice Mare naučio. S toga je nju smatrao kao pravu svoju majku.
Carica izađe na prag svojega dvorca, da dočeka prestolonaslednika.
Prestolonaslednik Mehmed je bio lep, stasit mladić. Lice mu je bilo vedro, neporušeno strastima i niskim požudama, puno kreposti i energije, koja se pokazivala u duhu njegovom. Brada mu je izbijala malo napred, a nos je bio veliki, orlovski. Oči su mu bile melanholične, zamišljene, pokazujući dubok umni rad u glavi. I ako su mu brada i brkovi tek bili probili, prestolonaslednik je Mehmed već imao držanje i ponašanje zreloga čoveka.
Prilazeći carici Mari, prestolonaslednik se po turskom običaju duboko pokloni i kao majku je u ruku poljubi.
— Jeste se zdravo vratili iz lova, upita carica, i kako ste bili zadovoljni?
— Vratili smo se zdravo, odgovaraše mladić, ali zadovoljni nismo bili mnogo. Dosađivala nam je vrućina, i loviti se moglo samo rano za hlada i jedan dan kad je plaha kiša vazduh rashladila. Ja sam, među tim, baš u tome uživao. Sedeći u hladu i odmarajući se, kako za lov i inače ne marim, i idem samo da ocu društvo činim, ja sam se bavio čitanjem i razmišljanjem. A kad god to činim, blagosiljam tvoje savete, majko, jer si me ti najlepše učila da dosadno vreme prekraćujem razmišljanjem i čitanjem.
— Pa šta si čitao, Mehmede, možeš li mi kazati?
— Po treći put sam, ovom prilikom, čitao Život cara Aleksandra Makedonca.
— Zašto ti se taj život toliko sviđa? upita carica.
— Zato što su pod sultanskom rukom i Makedonija i veći deo zemalja koje je držao car Aleksandar Makedonac. Pa kad bude Božja volja da ja sednem na sultanski presto, zar ne bih mogao ja činiti što je činio Aleksandar Makedonac?
— Mogao bi i moći ćeš, ako to bude Božja volja, i ako silu nikada ne rastaviš od blagosti i milosrđa.
— Majko carice, ti si me uvek učila blagosti i milosrđu; od tih se vrlinâ ja nikada neću odvojiti, budi uverena. U ostalom zar moj otac nije prema tebi uvek vršio blagost i milosrđe?
— Jeste, i hvala mu za to najiskrenija. Ali nije to dosta prema meni samoj. Ja se lično nemam na što žaliti, ali bih ja želela da se hrišćanstvo nema šta žaliti na velike sultane Turskog Carstva.
— Ja mislim da moj otac nije davao povoda nikakvoj žalbi ni u tom pogledu.
— Mehmede, sinko, žao mi je što to ne mogu potvrditi. Ne žalim se na sultana samoga toliko koliko na njegove doglavnike. Zašto je oslepio moja dva rođena brata, Stefana i Grgura? Zar to nije verska i politička strast? Pakoliko je hrišćanskoga našeg naroda izginulo prilikom ratova, pre desetak godina, i posle, kad su Turci Srbiju poplavili? Mehmede, sinko, srce me boli kad na to samo pomislim.
— Majko carice, to je politika. Despot Đurađ, otac tvoj, često zaboravlja da zemlju drži po sultanskoj milosti; on uvek tegli hrišćanima, neprijateljima Turske. Sve što su Srbi prepatili nije radi vere.
— Neka bude, ali to je bilo pređe, a sad nije. Posle povratka sa Zlatice 1442, posle boja na Varni 1444, posle boja na Kosovu 1448, despot je konačno promenio svoje misli. Pre tih događaja on je imao uzdanja u zapadne hrišćane, ali ga je posle njih sa svim izgubio. On dobro zna sad, da mu valja s turskim sultanom u slozi i u pokornosti živeti.
— To bi bilo dobro, reče Mehmed.
— Ali, Mehmede, sinko, ne zaboravi trpljivost, ne zaboravi blagost prema veri hrišćanskoj onda kad sultan budeš. Vi, rekla bih, sve mislite da ćete biti u stanju da iskorenite hrišćanstvo. Nemojte verovati u taj strasni san vaših hodža i derviša. I hrišćanska je vera od Boga. Štedite je, trpite je. U vencu sultanskom to će ti biti najlepši cvet, ako ne zaboraviš ovaj moj savet. Srce mi se cepa kad samo pomislim koliko je roda hrišćanskoga izginulo od turske sablje, koliko je crkava propalo od turske netrpljivosti. Ali neću više o tome da govorim, da te ne srdim. I ti si kakvi su i tvoji stari. To drukčije biti ne može.
— Carice majko, oprosti! Ja nisam i ne mislim biti kao što su mi bili stari. Neka mi Bog Bogova pomogne, ja ću posvedočiti da nisam što su mi stari. I budi uverena — nikad neću zaboraviti da si mi za to ti najviše pouke pružila. Ne zaboravljam, neću zaboraviti tvoje savete, tvoje materinske pouke. Nisam li im uvek kao dobar sin sledovao?
— Hvala, sinko Mehmede. Gde ste bili u lovu poslednju desetinu dana?
— Na planini Strandži i na Derkoskom Jezeru, u okolini Carigrada.
— Jesi li bio zadovoljan s lovom?
— Majko carice, ti znaš koliko ja za lov marim. Ali me je mnogo interesovala ona zemlja. Prvi put sam sad bio onde. I mnogo me je interesovalo Crno More, koje sam sad prvi put video.
— Zašto Mehmede, sinko?
— Što mi onde sve govori o Carigradu.
— Pa Carigrad nije vaš; on je cara hrišćanskoga.
— Majko carice, i ovo je bilo cara hrišćanskoga, pa je sad naše.
— U tebe su samo osvajačke misli.
— Da, osvajačke, što se tiče državne vlasti. Državna vlast treba da je jedna, svemoćna, nenadmašna. Tek pod krilom takve državne vlasti može biti vera slobodna.
— Mehmede, Mehmede — govoraše carica, tužno glavom mašući.
— Ja imam razloga što govorim, produži Mehmed s razmišljanjem. Što su hrišćani nesložni, slabi, za vojevanje neumešni, u religioznom fanatizmu zaneseni? Iz toga je jasno da oni ne mogu imati države. O kako mi je bilo kad mi se s jednog brega pokazao predeo carigradski!
— Zar se vi ne odričete nikad od pomisli na Carigrad?
— Ne, nikad, nikad — govoraše Mehmed. Za tim usta i sa sinovljim poštovanjem
pozdravi caricu, koja osta očevidno sneveseljena posle ove pohode mladoga sultanskog orlića.
— Da, da, to je svršeno, šaptaše carica Mara preda se, ponavljajući svoje uobičajene molitve. To je svršeno. Ko zna koliko nas još vremena odvaja od te žalosti? Turci će ući u Carigrad; sudbina je i kazna Božija za naše grehe, da oni uprljaju vekovima čuvane hrišćanske svetinje, da osvoje i unište i poslednji ostatak Carigradskog Carstva. 0 Bože, preblagi tvorče, sahrani nas i pomiluj! Sahrani i pomiluj Srbiju! Kad Carigrad padne, ni njojzi dobro biti neće. Bože, Bože, molim ti se četrdeset puta, sahrani i pomiluj! Oprosti nam grehe, Bože, nije li se čaša stradanja našeg ispunila?!
Carica Mara kleče na kolena pred ikonom i produži krstiti se i moliti se Bogu, da svoje zloslutne tužne misli rastera.
Sultan Murat je takođe pohodio katkad svoju sultanku, caricu Maru, i ako veoma retko. Za nekih petnaest godina njenoga braka događalo se da ga i po godinu, i po godinu i po dana ne vidi, kad bi on kud na vojevanje ili na drugu stranu carstva išao.
Toga dana, tek se sultanka od molitve digla, objaviše joj dvorkinje da sultan dolazi. Jedva je imala vremena da se spremi kako je turski običaj. Carica Mara se u svakoj takoj prilici uznemirivala i plašila sultanovih požuda. I sad joj zazebe nadno srca, kad su joj javili da će joj sultan doći.
Sultan Murat je bio čovek srednjeg stasa, dežmekast, bele kože, plavih sitnih očiju, širokih mesnatih obraza, nosa velikog, zakučastog, brade okrugle, kose više smeđe, ali u to vreme sa svim prosede. Njemu je tada bilo oko pedeset godina. Čovek je bio inače naravi blage, postojan u svojim namerama i mislima. Glavna mu je strast bila piće, i mogao je popiti veliku količinu vina. U piću je takođe bio sama dobrota.
Ušavši u dvorane caričine, sultan Murat sede na šiljte svilom vezeno, koje mu je bilo spremljeno. Carica Mara je stajala spram njega, gotova da ga podvori po želji njegovoj. Dvorkinja posluži šerbet u zlatnim kon-dirima.
— Ne, ne mogu, govoraše sultan. Teške su me misli obhrvale.
— Čim bih te mogla razgaliti, gospodaru, govoraše carica.
— Ničim, draga sultanko. Jedan derviš mevlevi, za koga znam da kao prorok pogađa, rekao mi je neki dan, u lovu, da se spremam za onaj svet.
— Otkuda turski derviš može znati ono što će biti, što je samo u Božijoj ruci?
— I ja bih to mislio, ali ovaj zna. Pre dvadeset godina prorekao mi je da ću stupiti na presto. I zbilo se. Zbog toga eto i mislim da će se zbiti što sad proriče.
— Ali, gospodaru, ti si u najboljoj snazi. Krepost i život tek sad nastaju. Božja volja je velika!
— Tako je. Ali sam ja preturio pedesetu godinu života. Ne osećam se kao što sam se osećao. Nešto se sprema. Jesi li skoro videla Mehmeda?
— Malo pre je bio, da mi se javi.
— Kako ti se svidi? Može li biti dobar sultan?
— Gospodaru, on će biti dobar sultan. Ali je još mlad, bujan. Trebalo bi mu vremena da sazri.
— Sazreće radeći. To je najbolji način. Tako sam i ja učio i saznavao sve što znam. Upućuješ li ga jednako da čita duboke knjige i filosofe?
— Kao što sam uvek činila. Danas mi je sam kazivao kako je u lovu, prilikom odmora, čitao knjigu o Aleksandru Makedonskom.
— Sultanijo! Ja sam ti zahvalan za ta uputstva mome milom sinu. Neka ti je preporučen i kada mene više ne bude. Znam da ti imaš mnogo uticaja na nj. Tvoje savete sluša uvek i najradije, i hvali mi se kada ih dobije.
— Gospodaru, za Mehmeda se ne treba brinuti. On je razuman, darovit i umeren. Mnogo razmišlja. Nije strastan. Neka Gospod otkloni tvoje sumnje, neka još odgodi zlu sudbinu. Ali kad volja Božija bude, Mehmed će biti dobar i slavan sultan. Ja sam o tome uverena, a volim ga kao da sam mu rođena majka.
— Hvala, sultanijo. A kakve glasove imaš iz Srbije, od despota Đurđa? Nije li neki dan otuda došao s pismima jedan kaluđer?
— Jeste, gospodaru, neki dan je došao kaluđer s pismima. Despot je, u dubokoj svojoj starosti, zdrav. Novo nema ništa. Njegova politika se više ne predrugojačuje. Pravac koji je uhvatio posle Segedinskog Mira on više ne menja. Veran je, i veran misli ostati svome gospodaru. Gleda sebe i interese svoje napaćene zemlje.
— Samo ako je tako; ja drugo ništa ne bih tražio.
— Zar, gospodaru, sumnjaš?
— Uvek sumnjam, ne zbog despota, nego zbog njegovih suseda iz preko Dunava, zbog Janka Sibinjanina.
— Gospodaru, ti znaš da je moj otac u krvnoj zavadi sa Sibinjaninom, da ga je držao u ropstvu posle boja na Kosovu od pre nekoliko godina, da se oni izmiriti ne mogu.
— Znam, znam sve, ali opet, ja se bojim. Ti znaš, i nek ti nije krivo, ali ja ne verujem hrišćanima. Hrišćani i muslomani nikad zajedno ne mogu. Eto, i ti sama, sultanijo, pristala si da budeš sultanija, a nikad nisi htela pristati da primiš veru moju, pa da mi budeš prva među ženama. Ne, ne, ja hrišćanima ne verujem.
— Despot Đurađ je veran svojoj praotačkoj veri, odgovori carica življe, ali on čuva vernost svome gospodaru. Posle onoga što je bilo na Zlatici, posle Varne, posle Kosova, despot više ne može verovati svojim susedima sa severa i sa zapada.
— Može biti, odgovori sultan, ali ti opet piši despotu da čuva ugovore s mojim carstvom, da bude veran mome sinu. Piši mu i izruči mu moje sultansko pozdravlje. Je li ti se javio haznadar? Došli su dubrovački trgovci i doneli nekakav aksamit. Ja sam zapovedio haznadaru da tebi to javi i da ti preda dvadeset kesa novaca.
Carica Mara sa zahvalnošću odgovori da je taj nalog izvršen, ali da joj se trgovci još nisu javili.
— Javiće se, reče sultan, jer sam ja naredio da se jave.
S tim se rečima sultan Murat diže. Carica ga isprati, i osta zamišljena. Duboka mračna slutnja, kojom je bio obuzet
sultan Murat, prenese se i na nju. Da to nije poslednje njeno viđenje sa sultanom? Da nije pred njom, u skoroj budućnosti, čas oslobođenja, u kom bi mogla odati se samo postu i molitvi, samo dobročinstvu i crkvenim dužnostima?... „O Bože svemogući! šaptaše carica krsteći se, smiluj se i ukrepi!"
|