Kako je vila Miloša zadojila
Sastale se u oblaku vile,
Na istoku o'klen grije sunce,
Na jutru su dobro uranile,
Te s' umile i Bogu molile,
Žarkom suncu okrenule lice, 5
U oblaku kolo uhvatile,
Te milene pjesme zapjevale:
»Žarko sunce, ogri' naše lice
Neka cvate pitome ružice,
Nek opa'ne rosa sa gorice, 10
Nek proguču 'tice golubice,
Nek probude 'tiće golubiće,
Nek polete po zelenoj travi,
Kajno ovce kad pojave janjce,
Ko čelice, kad ogrije sunce.«
Kad su tak'e pjesme otpjevale,
Onda vile na planinu pale,
Na Šargana pod jelove grane,
Tu sjedoše hladno piti vince,
I zdraviti gospo'ske zdravice.
Dok zavika vila Jerusavlja!
»Stan'te malo, moje seke mile,
Nešto mi se dade poslušati,
Ukraj druma na zelenoj travi,
Nešto kmeči kajno čedo ludo,
Jali bleči kajno janje mlado,
Ja t' je majka čedo izgubila.
Ja t' je ovca janje ostavila.
Da idemo da ga obidemo.«
Kad začuše vile gospojice.
Sve iz ruke čaše ispustiše.
Te maleno čedo poslušaše,
Ali kmeči, ali janje bleči.
Onda reče vila Jerusavlja:
»Počekajte, moje seke mile,
Da pošetam kroz travu zelenu,
Ko čelica kroz meku ružicu,
Da ja vidim šta s' u gravi čuje,
Šta l' se čuje, šta li cvilikuje.
Al' je majka čedo izgubila,
Al' je ovca janje ostavila.
Ako bude čedo od matere,
Ja ću ludo čedo prihvatiti,
Među svijeh vaske donijeti,
Bijelijem ml'ekom zadojiti:
Ako bude muško čelo ludo,
Bog će dati, pak će junak biti,
I mi ćemo njega ostaviti,
Pak će njega majka nalaziti,
Jali majka, jali namjernica,
Nek se goje rođeni junaci;
Ako l' bude lijepa đevojka,
M.i ćemo je sebi prihvatiti,
U planine velike nositi,
Obući joj krila i okrila,
Pak će biti nagorkinja vila;
Ako l' bude janje od ovaca,
I njega ću ml'ekom zadojiti,
Dok naiđu u planinu ovce,
Dok ga nađe u travici majka,
Pak će njega ovca prihvatiti,
I njega će majka odgojiti,
Kad ga mojim zadojim mlijekom,
Biće janje krasno i lijepo,
I nosiće runo sviloruno.«
Kad to reče vila Jerusavlja,
Od zemljice na noge skočila,
Rosno polje nogam' pogazila,
Daleko je polje pregazila,
Dok je ludo čedo nalazila,
S.ю sjedi u zelenoj travi,
Na krioce naslonilo glavu,
Sve mu oči kosa poklopila,
Suze roni na bijelo krilo;
Kad ga viđe nagorkinja vila,
Grozne suze proljeva niz lice,
Uze čedo na bijelo krilo,
Ludo čedo, zborit ne umije,
Već na vilu oči otiskuje,
Zavlači joj u njedarca ruke,
Te joj traži materine dojke,
A vila mu izvadila dojke,
Izvadi mu sise obadvije,
Iz desne ga sise zadojila,
Prije desnom, a poslje lijevom,
Na burundžuk krilu uspavala,
Kad joj zaspa čedo na kriocu,
A vila ga rukam' prihvatila,
Kao svoje čedo zagrlila,
Ode s njime preko rosne trave,
Ko čelica preko medne slave,
Donese ga, đeno sjede vile,
Dade im ga na bijelo krilo,
A vile ga rukam' prihvatile,
U bijelo lice pogledale,
Kad viđeše u đeteta lice,
Đe se sije kajno žarko sunce,
Sve ga vile jedva dočekaše,
Zagrliše, pa ga poljubiše,
Onda reče vila Anđelija:
»Seko naša, vilo Jerusavlja,
Al' je ženska, al' je muška glava?«
A veli joj vila Jerusavlja :
»Nije ženska, već je muška glava.«
A vele joj vile svekolike:
»Seko naša, vilo Jerusavlja,
'Oćemo li njega ponijeti,
Da nogimo, da ga odgojimo,
Nek imamo rođena junaka,
Od muškoga i junačkog znaka.«
A veli im vila Jerusavlja:
»Ne ludujte, moje seke mile!
Biste li vi tako uradile?
Kako biste majku ostavile,
Kad na ovo rosno polje dođe,
Kada dođe, da čedo ne nađe,
Pak da cvili kajno kukavica,
A prevrće kajno lastavica,
I studen bi kamen rasplakala,
Kamo l' ne bi na planini vile?
Veće ću ja njega zadojiti,
Na bijelu krilu podgojiti,
Pak ostavit u zelenoj travi,
Neka svoju obraduje majku,
Bog će dati, biće junak pravi,
Neka stoji dva bijela dana,
A kad treći bijel dan osvane,
Ako čedo brez majke ostane,
Ja ću razvit iz oblaka krila,
I njega ću prihvatiti živa.«
U riječi u kojoj su bile,
Dok evo ti zelene kobile,
Rosu pije, a livadu pase,
To je bilo maleno ždrijebe,
Kojeno je majku izgubilo,
Kad ga viđe nagorkinja vila,
Sve mislila, na jedno smislila,
I u sebi sama premislila:
»Bože mili, čuda golemoga,
To ždrijebe kuda samo 'oda,
Zar je svoju izgubilo majku.«
Pak uzima čedo u naramka,
A uhvati zeleno ždrijebe,
Biserli ga sedlom osedlala,
Ibrišimli uzdom zauzdala,
Pak na sedlo čedo posadila,
Kad ždrijebe uzdom zauzdala,
Saginje se zeleno ždrijebe,
Saginje se da dohvati trave,
Al' ne može da pokloni glave,
Ne da uzda dohvatiti trave,
Dok pociknu zeleno ždrijebe,
A poleće poljem širokijem,
Pravo ode drumu zelenome,
Oko druma po livadi 'oda,
A sve čedo na sedalcu nosa,
Dok evo ti slavna car-Stjepana,
Pred njime se krstaš barjak vija,
A za njime dvanajest vojvoda,
Kad viđoše zeleno ždrijebe,
I na njemu maleno dijete,
Opkoliše zeleno ždrijebe,
Opkoliše, pa ga uhvatiše,
Dovedoše slavnu car-Stjepanu,
Kad to viđe slavan car Stjepane.
Golemu se čudu začudio,
Te ovako bio govorio:
»Bože mili, čuda velikoga!
Što ja dobih u planini toga,
Ne čudim se zelenu ždrebetu,
Već se čudim malenu đetetu,
Kako ga je ostavila majka,
Što ostavi ovak'og junaka?
Je li svojoj majci mio bio?«
Pa ovako care besjedio,
I đetetu ime nađenuo:
»Moj Miloše, ti si meni mio!
Nijesam te prije ni vidio,
Ali si mi danas omilio,
Jer sam lice junačko vidio,
Prilika je da ćeš junak biti.«
Objema ga rukam' prihvatio,
Prihvatio, pa ga poljubio,
Pa ga sebi savi na krioce,
Odnese ga do Prizrena grada,
Odnese ga u bijelu crkvu,
Pak u crkvi čedo pokrstio,
Lijepo mu ime nađenuo,
Po imenu: Obilić Miloše.
To slušaju careve vojvode,
Među sobom pa su besjedili:
»Slušaj cara, slušaj razgovora!
Što pokrsti čedo prenejako,
Te mu kaže: »Obilić Miloše!«
Ono nije Obilić Miloše,
Već je ono: Kobilić Miloše,
Jer je njega rodila kobila,
Po planini nejačka nosila,
On ne ima ni oca ni majke.«
To je caru vrlo mrsko bilo,
Al' im ne šće ništa govoriti,
Već se čini da nije ni čuo,
Pak Miloša stade milovati,
i u dvoru hraniti junaka,
Ja kakav je Obilić Miloše,
On je vi ši od godine dana,
Nego drugo od dvije godine,
On je viši od dvije godine,
Nego drugo od sedam godina,
On je viši od sedam godina,
Nego drugo od dvan'est godina,
Kad mu bilo dvan'est godinica,
Car ga spremi u zemlju Rusiju,
Da nauči visoke nauke,
Da uzuči knjige svekolike,
Ko sirotu, koja nema majke,
I tamo je knjigu naučio,
Kad je momak knjigu naučio,
Otalen se natrag povratio,
Kad je došo slavnu car-Stjepanu,
Kad on nađe maleno ždrijebe,
Kobila mu konja oždr'ebila,
Oždr'ebila bijesna ždralina,
Kad iziđe godinica dana,
Stade Miloš milovat ždralina,
Prekriva ga zlatom abaijom,
Sve ga voda i tamo i amo,
A gleda ga slavan car Stjepane,
Sa pendžera sa bijela dvora,
Gledao ga, tiho besjedio:
»Vid' Miloša, nejačka junaka!
Ja bi' reko i bi' se zakleo,
Da je Miloš junačkog sjemena,
Da će biti junak za mejdana,
Da on znade ko što lud ne znade,
Đe on svoje mile majke nema,
To bi njemu vrlo žao bilo,
Al' dijete ludo i nejako,
Nije svoje majke zapamtilo,
Pak i ne zna što je mila majka,
Da je doći svojoj miloj majci,
Da sad vidi ovakog junaka,
Kak'a li je na pogledu oka,
Crna oka, a bistra pogleda,
Kad pogledne ko da sunce sijne!
Kad ja njega nađoh na planini,
Na kobili, na zelenoj travi,
Đe ga nosa od jele do jele,
A ja gledam, i tome se čudim,
A ne znadem ko je ni kako je,
Prihvati ga luda i nejaka,
Ko sirotu koja majke nema,
Dovedoh ga svom bijelu dvoru,
Te othranih maleno dijete,
i njegovu zelenu kobilu,
Kobila mu konja oždr'ebila,
Oždr'ebila bijesna ždralina,
Ja bi' reko da će dobar biti,
Za Miloša lijepa junaka.«
Još govori slavan car Stjepane,
Gospojici svojoj vjernoj ljubi :
»Gospojice, moja vjerna ljubo,
Ja se bojim Obilić Milošu,
Da on znade đe majke nemade,
On bi mene danas ostavio,
I svoju bi majku potražio,
Al' zaludu, kad je nać ne može,
Kad ja ne znam ko je njemu majka,
Ja kamoli da Miloš poznade,
Ko će njemu ludu dokazati?
Niko njemu dokazat ne može,
Već da pa'ne iz oblaka vila,
Kojano se u oblaku vija,
Ona bi mu mogla dokazati,
A drugi mu dokazat ne može.«
Car Stjepane kad to govoraše,
Esabljaše, Miloš ne čujaše,
A to sluša nejačak Miloše,
Pak đetetu vrlo žao bilo,
Od zemljice na noge skočilo,
Od očiju suze protočilo,
A prihvati svojega ždralina,
Pođe tražit svoju milu majku,
Ustavlja ga slavan car Stjepane,
Ustavlja ga, ustavit ne može,
Vep se momče mahnu po svijetu,
Ko 'čelica po mednu cvijetu,
Pođe tražit svoju milu majku,
Svud se skita, a za majku pita,
Al' mu niko kazat ne mogaše.290
