Kad se arči nek se arči
Prispije na ručak kum u kuma tvrdice iznenada, i kum mu se nimalo ne obraduje, ali mu je za nevolju moralo biti da ga s veselim srcem dočeka i predusretne, govoreći mu: „Milo mi je što si prispio, ali mi je vrlo žao što mi se čestito nije namjerilo nego krtole na bistru vodu. Ostav' se, kume, duše ti!“ odgovori gost. „Samo kad je volja dobra, a čuo sam da je gladnu čoveku namerna najbolja.“ Pošto naš tvrdica to čuje, pođe u kuvarnicu, i tek što uđe zveknu se šakom po glavi, pa uzevši soli baci u pinjatu govoreći: „Eh, moga iskopanja!“ No razmislivši da samo so neće osmočiti krtolu i povoljiti gosta, uzme i dve crvene paprike te pošto i njih vrh krtole vrže reče: „Kad se arči, nek se arči!“
Izvor
uredi- Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 293.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.
|